raškolovano.znanje(o^o)

Icon

kolektivno samoobrazovanje u umetnosti i kulturi…

Od ‘neoperativne zajednice’ do ‘radne grupe’ :: Oxana Timofeeva (Что делатъ?)

Fenomen “tusovke”[1] kao lokalne forme postojanja za umetničku i intelektualnu zajednicu čini se jedinstvenom, ali se ispostavila ograničenom u kontekstu svoje epohe, posebno ako ‘epohu’ smatramo specifičnim poretkom značenja ili značenjâ  čije deljenje čini A i B savremenicima. U realnosti, svaka ‘epoha’ stvara sopstvene modele komunikacije, sopstvene modele za socijalizaciju kreativne radne snage, koristeći neuspehe koji diskredituju iskustva prošlosti kao svoju polazišnu tačku.

Neuspeh kao sudbina: euforija zajedničkog postojanja ima ograničen rok trajanja. Ograničava je trenutak u kojem se rezultati obećanja vide u negativnom svetlu. Ovo razočaranje iznova i opet upoznaje komunikaciju sa novim zahtevima, obezbeđujući oblik specijalne istorije, u procesu u kojem sama ideja zajednice postaje podložna potpunoj problematizaciji, denaturalizaciji, virtualizaciji i drugim sličnim ozbiljnim intelektualnim procedurama. U tom smislu pojam ‘zajednice’ koji je bio dominantan 80tih i 90tih ispostavlja se kao opozicija onoga kako je ‘zajednica’ bila razumevana npr. 30tih godina 20. veka.

Kako je fašizam uzimao maha širom Evrope, ova reč je zadržala svoje primarno značenje u svim nijansama diskursa. Činilo se da sloboda i suverenitet mogu biti tek nešto više od čina nekog ‘bivanja zajedno’; ispred kulise aktivne kritike metafizike subjektivnosti i njihove ideologije buržoaskog individualizma, ovakav zahtev bio je jednostavno fundamentalan. Konzervativci poput Ernsta Jüngera su nostalgično sanjarili za izgubljenim organskim jedinstvom zajednice, dok su Georges Bataille, Roger Caillois i drugi radikalni mislioci kultivisali ideje ‘tajnog društva’, ’svete zavere’, ‘bratstva’ i ‘redova’. Hannah Arendt je insistirala na ‘političkom društvu’, dok su se marksisti pozivali na ‘duh partije’ itd.

U periodu koji je sledio, intenzivno suočavanje (t.j. revizija) sa totalitarističkim noćnim morama, kroz normalizaciju liberalne svesti, razotkrilo je niz opasnosti koje svako komunitarijansko očekivanje povlači sa sobom. Zahvaljujući svojoj utopijskoj prirodi, pronašla je sasvim elegantan, ‘uredan’ način da odbije legitimnost bilo kog zajedničkog projekta koji se čini preambicioznim, od kojih se jedan, mada ne i poslednji, zove ‘komunizam’.

Ovo traumatično iskustvo daje povoda konstantnoj fobiji od bilo koje forme konsolidacije koja se smatra nosiocem ‘totalitarizma’ ili ‘fašizma’. Čak se i prijateljstvo, bez obzira na očigledan zdrav razum, našlo pod sumnjom. Čini se da je ova sumnja opravdana do same tačke istine: ne postoji ubedljiva racionalna baza za prijateljstvo, za neskrivene i arbitrarne preference prema nekom u odnosu na nekog drugog čoveka. Koja je vrsta logike na delu unutar zajednice prijatelja? Ako je u pitanju logika uzajamnog prepoznavanja, to je onda ništa više od hegelijanske logike apsolutne dominacije i njene beskrajne ekspanzije. Iz perspektive posmatrača, ne postoji precizna razlika između prijatelja i zaverenika: šta ih ujedinjuje? Kakvu nestašluk oni spremaju?

Čini se da ova pretnja neuravnotežene redistribucije moći proizlazi iz legla ili ćelija kolektivnih napora, koji svesno ili nesvesno dozvoljavaju veće koncentracije moći nego što bi bilo koja obična individua mogla da aktivira.

Tusovka kao specifičan tip zajednice razlikuje se od svih drugih u tome što razvija jedinstvenu osetljivost prema toj pretnji. Zahvaljujući temeljnom istraživanju moskovskog umetničkog kritičara Viktora Misiana, reč tusovka postala je termin sam za sebe, čvrsto etabliran u našim rečnicima, najavljujući dugoročnu perspektivu mogućih i neophodnih problematizacija u različitim kontekstima (između ostalih uključujući i filozofski) Analiza koju ovde predstavljamo neće dovoditi u pitanje legitimnost upotrebe termina ‘tusovka’. Termini imaju duge živote, nasuprot fenomenima iz realnosti. Moglo bi se sa velikom sigurnošću pretpostaviti da će termin ‘tusovka’ nadživeti tusovku kao društveni fenomen. Ali upravo je društveni fenomen, a ne termin ono što je objekat naše kritike, sada i ovde.

Nema mnogo mesta sumnji da je tusovka specifičan tip zajednice. Štaviše, ona nije ni kolektiv, ni grupa, ni bratstvo, niti bilo koja druga vrsta čvrstog društvenog tela. Možda se najadekvatnija teorijska korelacija može naći u “neoperativnoj zajednici” (Jean-Luc Nancy): biti-sa nekim bez obzira na bilo koji spoljni identitet, bio taj identitet nacija, porodica, narod, partija ili štagod drugo. Ova zajednica je neoperativna jer odbija da producira bilo koju vrstu rada koji potčinjava svoje predstavnike tom identitetu, čiji bi intenzitet obezbedio dovoljnu koncentraciju delirijuma da utaba direktan put u ‘fašizam’.

Tusovka se pojavljuje kao reakcija (između ostalog ‘alergijska’) na kolektivizam. Njen milje je disperzivan i atomiziran, skoro transparentan: svako zgrušavanje unutar njenih granica istog trenutka postaje prepoznatljivo i privlači povišen stepen pažnje. Visok nivo društvene gustine i niska transparentnost grupe ispred kulisa relativno difuzne i raspršene zajednice – tusovka, pojavljuje se kao kancerogeni tumor: sa tendencijama rasta, ekspanzije, zauzimanja prostora i kontaminacije. Pojedinim grupama ili kreativnim kolektivima je jedini put da ne budu kontradiktorni logici tusovke, kako je gore opisana, da odmah priznaju svoj situacioni kvalitet i fatalnost (kao u čuvenoj “Scotch Party” akciji moskovske Radek grupe, u kojoj je lepljenje ljudi u grupe selotejpom manifestovalo jedinu mogućnost spajanja ljudi).

Zato je, na primer, prijateljstvo organski neprihvatljivo za tusovku u svom manifestnom obliku. Prijateljstvo je beskrajno kompromitovano iracionalnošću svojih temelja, preteranom lojalnošću sebi i drugima, uzajamnim prihvatanjima neophodnih fikcija i anksioznim iščekivanjem izdaje. Nasuprot tome, tusovka je zajednica samotnjaka ‘odbačenih iz zajednice’, onih čiji je nivo autorefleksije toliko visok da im omogućuje da ne postaju plen iluzije, da ih sačuva od zamke euforične tolerancije i dobroćudnosti prijateljstva.

Ovo ‘odbijanje postajanja plenom iluzije’ predstavlja sasvim jedinstveno stanje uma. Ono pretpostavlja da je svaki mali drugi skopčan sa Velikim Drugim (izvesna instanca dominacije) i upravo zato provocira ništa drugo do neverovanje. Drugi je uvek potencijalni uzurpator ili varalica, koji polaže pravo na tvoj deo simboličkih sredstava. Možda ovo stanje možemo nazvati ‘paranoidna demokratija’, ‘republika’ čiji bi glavni i, čak, jedini konstitutivni princip bio panični strah od regresije u stanje ‘imperije’, strah koji dopire do najdubljih unutrašnjih sredstava represije.

Akteri tusovke manifestuju prepoznatljiv stepen sumnje jedni prema drugima: mehanizam uzajamnog priznavanja, karakterističan za zajednice prijatelja, zamenjen je mehanizmom međusobnog nepriznavanja ili provokacijom. Komunikacija postaje iskustvo (eksperiment) u smislu (sudskog) ispitivanja. Drugi je izložen konstantnom ispitivanju pod uslovima čudne pretpostavke maliciozne namere (‘kriv dok se ne dokaže suprotno’) u duhu De Sadeove utopije gde je čovečanstvo zlo ‘po prirodi’. To je izvor agresije i unutrašnje tenzije vidljive u tom miljeu. Izražava se u svojoj emfatičnoj sumnji prema svakoj otvorenosti u izjavama koje pripadaju pogrdnom žanru, i ne isključuju direktnu primenu fizičkog nasilja.

U ovom prostoru, umetnički gest je apel (neprijateljski raspoloženom svetu), koji izvodi usamljenik, ali samo do stepena do kojeg se svet razume kao kompletno društven – drugim rečima, to je performativni gest za čiju je mogućnost potrebna određena zajednica. Dinamika, i sama egzistencija tusovke – njen život – definisani su konkretnom interakcijom između ovih gestova uzajamne provokacije, odbijanja, sukobljavanja, dovođenja u pitanje. Na ovaj način zajednica implementira narastajuće mehanizme eksterne cenzure, pozivajući svoje ’subjekte’ da odgovore ne njene izjave i prezentuju ih sa visokim intelektualnim standardima.

Uhvaćena u stalnoj tenziji, zajednica održava društvenu inerciju i čuva se od bilo koje vrste nerefleksivne frakcionalizacije sa tendencijama ka narcizmu i laskavosti.

Održive, čvrste asocijacije (kao što je grupa prijatelja) će se truditi da oproste, ponekad čak i ohrabre neke ’sasvim ljudske’ manifestacije koje bi bile sasvim neprihvatljive subjektivitetu oslonjenom na sopstvena sredstva – na tom depresivnom vrhu kristalno jasne svesti u koju će nas baciti samoća. U tom smislu, regulativni ideal tusovke jeste maksimum iskrenosti.

Ali šta bi tačno trebalo da znači maksimum iskrenosti, ako ne potpuno odsustvo komunikacije? Zar nije svaka reč koju izgovaramo automatski laž? Samo samotnjak može istinski da isprati stazu ekstremnog purizma. Imperativ iskrenosti osuđuje usamljenika na život apsolutne manjine, sam/a protiv celog sveta. Tusovska gravitira ka vidu zajednice u kojoj svako uživa unutrašnju slobodu, u kojoj je svaki samotnjak u pravu na svoj način; ona teži ka zajednici bez komunikacije, paradoksalnoj zajednici individua izolovanih među sobom.

Ono što je razlikuje od neoperativne zajednice u klasičnom Nancyjevom smislu jeste svojevrsni agresivni anarhistički individualizam. Prostor tusovke je konstruisan tako da se individualnost prepoznaje kao ključna, primarna u odnosu na sve lokalne i šire taktičke interakcije.

Pojedinačnost koja sačinjava ‘neoperativnu zajednicu’ može da postoji jedino zajedno (i teško da je primarna u odnosu na ovu ‘združnost’), u svom pokazivanju bivanja-sa koje izražava zajednički događaj. Tusovku, međutim, sačinjavaju individualiteti koji izbegavaju kontakt, zbog čega događaj još uvek ne postoji. Da bi se nešto dogodilo nije dovoljno da atomi jednostavno padnu u prostor. “Potreban je clinamen*” (Nancy).

Tusovka je bazirana na sledećem aksiomu: prvo, postoje individue sa sopstvenim individualnim interesima, sopstvenim talentima i kreativnim rešenjima, u osnovi, sa sopstvenom autentičnom i neprocenjivom svojinom.

Među ovim pojedincima ostvaruju se određene relacije, ali isključivo tako da se međusobno (sopstvo kao posed) ne dodiruju, već se dodiruju samo njihovi interesi (još jedna definicija otuđenja).

Drugim rečima, tusovka je kulturalni izraz kapitalizma u našoj lokalnoj varijanti. A ovo je njena patološka kontradiktornost: u pokušaju da izbegne odnose dominacije-pokoravanja, čiji je izvor u drugome, ona odbija komunikaciju (u korist nadmetanja, na primer) ali nastavlja proces pronalaženja utehe u Drugom (Kapitalu).

Moć je najurena na glavna vrata, ali curi nazad kroz zidove nepoverenja. Kapitalizacija odnosa u umetničkoj zajednici hvata negativno orijentisanu svest nesvesnu, vraćajući se na arhaične oblike dominacije. Na svakom koraku, pobuna protiv svega biva zamrznuta u arbitrarnoj hijerarhiji, zasnovanoj na iracionalnoj apsolutizaciji tržišnih-odnosa.

Kao rezultat, vrednovanjem odnosa započinje da dominira estetski kriterijum nasuprot etičkim i političkim kriterijumima, pošto ni etos ni polis nisu sposobni da izdrže apsolut koji se takvom brutalnošću deklariše. Ovo razdvajanje estetike od etičko-političkog kompenzovano je povezivanjem sa kapitalom kao spoljašnjim garantom ‘istine’. Ovo je pogrešno shvaćeno kao ‘autonomija’, dok je, u stvari, na delu olakšavanje procesa raspadanja unutar zajednice.

Ipak, bila bi greška pretpostaviti da bi gore opisana situacija mogla pronaći pozitivno razrešenje uz pomoć institucionalizacije većih razmera, ili kroz nasilno nametanje ready-made surogata ‘etike’ i ‘politike’. Na primer, nemoguće je napustiti upotrebu ‘prljavih PR-tehnologija’ (provokacije, kleveta) unutar zajednice u ime viših (etičkih, političkih ili čisto administrativnih) instanci – umesto toga, potrebno je stvoriti uslove pod kojima će oni jednostavno izgledati neumesno. Svako obraćanje spoljašnjem Drugom, bilo ‘tržištu’, ‘državi’, ‘bogu’, ‘Rusiji’, ‘Evropi’ ili nečem sličnom vodi do istog rezultata – ustvari, Drugi jednostavno ne postoji.

Odgovor istorijskom izazovu situacije – u kojem još jedan projekat zajednice trpi poraz pred našim očima – mogao bi biti optimističniji nego što se trenutno čini. Ono što je neophodno priznati jeste da svaki oblik komunikacije ne implicira automatski odnose dominacije i pokoravanja. Postojanje i uspešno funkcionisanje zajednica kakva je tusovka svedoče o činjenici da različite forme realizovanja ideje zajednice nikako nisu iscrpljene.

Nije slučajnost činjenica da reč ‘komunizam’ ostvaruje u poslednje vreme nove rezonance; kroz njih postaje jasno da se ova reč nije potpuno utopila u histeričnim suzama Hladnog rata. Ispred kulise konačnog iscrpljivanja izvora individualističkih projekata, urgentnost sa kojom ova reč potvrđuje svoje pravo na postojanje ukazuje na njenu rehabilitaciju iz domena opskurnog. ‘Na strani komunizma’ (‘na levici’) važno je emancipovati sebe od paranoidnih struktura ‘autonomne individue’ sa njenom furioznom borbom za moć, slavu i novac, u praznom, dekontaminiranom prostoru ispunjenom glasovima i sablastima njegovog sopstvenog neosvešćenog simulakruma.

Očigledno je da se zdrav razum kao tip iskaza – koji u potpunosti determiniše spoljašnjost individualističkog projekta – približava psihotičkom delirijumu u smislu strukture: u praznini sopstvenog očaja, bez drugog kao cilja i uslova za komunikaciju, ’singularnost’ cilja ka spoljašnjem, bezsubjektnom jeziku velikog Drugog, koga reprodukuje do tačke potpune identifikacije i čak agresivnog nametanja drugima, sa tendencijom ka tipu ‘fašizma’ u svom ekstremu. Figure ovog jezika – bilo da su to ‘tržište’, ‘vlasništvo’, ‘talenat’, ‘zakon prvoga’, ‘moć’, ‘krv’ ili, na primer, ‘zemlja’ – postaju naturalizovane i prepoznate kao konačni argumenti.

Samo je kreativna kolektivnost sposobna da proizvede dovoljno terapeutskog učinka bez pretenzije ka spoljašnjoj normalizaciji – na kraju krajeva, ona prevashodno iziskuje rad sa iskustvom (unutrašnjeg) drugog. Tačno na ovom mestu počinje politika (ne brkati sa medijskim reprezentacijama koje bi svaka Situacionistička kritika opisala kao totalno otuđenje!), kao pokušaj ostvarivanja veza koje reflektuju polis u antičkom smislu reči, samo bez ropstva.

Sada-i-ovde, ovo postaje delimično ostvarivo kroz aktivnu samoorganizaciju zajednica  stvaranjem mikrogrupa. Osnažene ograničenim brojem učesnika, mikrogrupe obezbeđuju mogućnost za direktnu komunikaciju zasnovanu na solidarnosti i međusobnoj kontroli; drugim rečima, ove samoorganizovane inicijative suštinski implementiraju ‘direktnu demokratiju’. U takvim okolnostima, ne postoji potreba za drugim – mi postaje kategorija koja definiše ‘etički (i u nekom smislu politički) horizont’, u procesu neprekidne revolucije svesti.

Među modelima prema kojima su odnosi u grupama konstruisani postoje suštinske razlike. Ipak, postoji zajednički princip koji dele: ovaj tip grupe pokazuje sposobnost održavanja mogućnosti za otvoreni dijalog, kroz prevazilaženje jednostavnih binarnih opozicija kao što su priznavanje-odbijanje, dominacija-subordinacija, ali i drugih ‘artefakata’ iz ’starog sveta’. Čak sama mogućnost za ostvarivanje ovakvog dijaloga i različite perspektive bliskih projekata koje ovakav oblik komunikacije iziskuje, unosi novi život u zajednicu.

Ovaj ‘novi život’, osobito je vidljiv u intenzitetu diskusija koje nastavljaju da se vode oko kolektivnih projekata kakvi su Lifshitz Institut ili radna grupa Что делать / Šta da se radi?, kao novih zona kolektivne kreativnosti, koje posledično mobilišu umetnički prostor, uprkos ekskluzivističkom zahtevu za dominacijom tusovke. Ako je 1990ih pojava ovakvih grupa bila izazov, danas je imperativ. Zahvaljujući iskustvu tusovke, dostignut je nivo refleksivnosti i samokritičnosti zajednice, koji konačno omogućava povratak – posle dugogodišnjeg ‘rata svih protiv svih’ (Rousseau) – pokušajima ostvarenja ujedinjenosti – nasuprot ponovnom-ispisivanju ‘društvenih ugovora’. Ali ovi pokušaji bivanja zajedno više nisu naivni.

Insistirati na kolektivnosti, bez obzira na konsekvence, brusiti i gladiti filigranske forme iskustva komunikacije, čije mogućnosti počivaju na činjenici da su skorašnji pristupi pitanjima zajednice iz perspektive totalne sumnje bili ‘poricani’ ili ‘razrešeni’ kroz apsolutnu negativnost tusovke – jeste bezuslovni imperativ epohe koju već želimo da nazovemo ’svojom’.

Ako se složimo sa Nancyjem oko teze da je pitanje zajednice ontološke prirode, što znači, da je pitanje zajednice pitanje bića, moramo prepoznati činjenicu da se nalazimo na samom početku (ovo važi i za misao uopšte), na kome još nismo počeli da ‘govorimo mi’. Ovaj početak znači da tek treba da ostvarimo zajednicu: možda ‘zajednice’ nikada nisu postojale; možda je zajednica pred nama; možda je njeno predosećanje, koliko god se to danas činilo nejasnim, predosećanje komunizma.

prevod: Siniša Ilić i Ana Vilenica


[1] Ruska reč tusovka bi se mogla prevesti kao “ekipa” ili “scena”. Ona opisuje specifičan oblik neprivržene društvenosti, koja je dominirala malom intelektualno-umetničkom zajednicom tokom perioda post-Perestroike. Njegovi parametri i paradoksi opsežno su opisani u: Viktor Misiano, “The Cultural Contradictions of the Tusovka”, u: Moscow Art Magazine, Digest 1993-2005, Moskva 2005, str. 38-47, Alexander Sogomonov, “Tusovka with the Right To Entry And To Exit, u: ibid., str. 49-55.

* clinamen – način nemotivisanog kretanja atoma (prim. prev.)

http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/digg_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/reddit_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/stumbleupon_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/delicious_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/technorati_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/google_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/myspace_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/facebook_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/twitter_48.png

Category: Istorijske lekcije iz samoobrazovanja

Tagged:

Leave a Reply

Deschooling Classroom

Deschooling Classroom is a project that addresses the contemporary independent cultural scenes in the region, researching and offering an alternative to the hierarchical models of education in the art and culture. Methodologically, the project moves away from the concepts of individual authorship and expertise, and advocates open collective educational structures where self-organised communities facilitate horizontal production, exchange and distribution of knowledge.