raškolovano.znanje(o^o)

Icon

kolektivno samoobrazovanje u umetnosti i kulturi…

POLITIČNOST UMETNOSTI: POLICIJE I POLITIKE, STRATEGIJE I TAKTIKE :: Ana Vujanović

Teorija koja Hoda, Beograd i Kontrapunkt, Skoplje

Raškolovano znanje (o^o)

projekat kolektivnog samoobrazovanja u umetnosti i kulturi

Letnja škola

6. – 12. avgust 2010.

Igalo (Herceg Novi), Crna Gora

RASPORED

6. avgust

od 21:00

Uvodna sesija

Uvodna reč – Ana Vujanović

Predstavljanje učesnika – moderatorka: Milena Bogavac

7. avgust

10:00-13:00 i 15:00-18:00

Grupa Umetnost i aktvizam

radionica

KALENDAR LAŽI

vodi: Dragan Protić, grupa Škart

Radionica „Kalendar laži“ zamišljena je kao praktičan umetničko-aktivistički rad na verbalizaciji i vizuelizaciji obmana i zabluda, na ličnom i društvenom nivou. Radionica je namenjena radnoj grupi Umetnost i aktivizam, a otvorena je za učesnike svih grupa.

Grupa Škart je eksperimentalni studio za umetnička, grafička i društvena istraživanja. Grupu su 1990 godine, osnovali Dragan Protić i Đorđe Balmazović u napuštenom grafičkom ateljeu na Arhitektonskom univerzitetu u Beogradu, gde su obojica stekli formalno obrazovanje. Kombinujući razna iskustva: poeziju, grafički dizajn, arhitekturu, performans i društveni angažman, Škart je razvio lokalnu strategiju uličnih samizdat / samodat akcija. Izlagali su u Beogradu, Brislu, Berlinu, Gracu, Parizu, Njujorku, Beču… a za svoj rad dobili su brojne nagrade i priznanja. Neki od njihovih društveno angažovanih projekata su „Tvoje govno-tvoja odgovornost“, „Bonovi za preživljavanje“,  „Kuvarice“, hor Horkeškart i „Pesničenje“ – svakomesečni festival poezije, koji je za manje od dve godine postojanja, postao najposećenja literarna manifestacija u gradu. S projektom „Klackalište- poligon ravnoteže“ predstavljaju Srbiju na predstojećem Venecijanskom bienalu.

Dragan Protić, multimedijalni umetnik, rođen 1965., svoju biografiju predstavlja u jednoj rečenici: „Niko i ništa, član grupe Škart, možda pesnik.“

od 21:00

zajednički, javni programi učesnika/ca

8. avgust

10:00-11:00

Prezentacija i poziv za učešće u programu

„Raškolovana video učionica“

u okviru 51. Oktobarskog Salona, Beograd

vodi: Marta Popivoda

Prezentacija je otvorena za sve učesnike.

11:00-13:00 i 15:00-18:00

Grupa Kulturne politike nezavisne scene

radionica

KULTURNE POLITIKE I NEZAVSNI SEKTOR

vodi: Ana Žuvela Bušnja

Radionica “Kulturne politike i nezavisni kulturni sektor” bavi se pitajima uloge, pozicije, prostora nezavisne kulture scene u odnosu na postojeće kulturne politike. Teme koje će biti obuhvaćene programom radionice su: uticaj civilnog društva na procese donošenja odluka u kulturnoj politici, nezavisni kulturni sektor i lokalni kulturni razvoj uz naglasak na prakse i umrežavanje nezavisnog kulturnog sektora u regiji. Radionica je namenjena radnoj grupi Kulturne politike nezavisnih scena, a otvorena je za učesnike svih grupa.

Ana Žuvela je istraživač u Institutu za međunarodne odnose (IMO) i koordinatorka mreže Culturelink iz Zagreba, Hrvatska. Prvobitno pijanistkinja s diplomom University of Central England, Ana je magistrirala u oblasti kulturne politike i menadžmentu umetnosti na University College Dublin, a doktorantkinja je na Sveučilištu u Zagrebu. Stekla je impresivnu radnu biografiju u oblasti kulturne produkcije i menadžmenta umetnosti radeći, između ostalog, za grad Dubrovnik, Dubrovačke ljetne igre i Arts for Amnesty International. Njena istraživačka interesovanja obuhvataju menadžment u kulturi i razvoj kulturnih politika i strategija, lokalni kulturni razvoj (gradova), kulturnu demokratiju i međuodnose između usvojene kulturne politike i nove digitalne kulture. Uključena je u naučni istraživački projekat pod naslovom “Kulturni diverzitet, interkulturna komunikacija i digitalna kultura”. Ana Žuvela je ko-predsednica LabforCulture Steering Committee, članica Evropskog kulturnog parlamenta i savetnica za kulturu u gradskoj vladi Dubrovnika. Gospođa Žuvela redovno objavljuje naučne radove i ekspertize i održava predavanja i prezentacije na konferencijama, simpozijumima i kulturnim događajima širom sveta.

od 21:00

zajednički, javni programi učesnika/ca

9. avgust

10:00-12:00

Grupa Kulturne politike nezavisne scene

radionica

KULTURNE POLITIKE I NEZAVSNI SEKTOR

od 14:00

zajednički, javni programi učesnika

21:00-22:30

Grupa Umetnost i/kao politika

Predavanje sa diskusijom

POLITIČNOST UMETNOSTI: STRATEGIJE I TAKTIKE, POLITIKE I POLICIJE

Ana Vujanović

Predavanje se bavi analizama političnosti savremene umetnosti u kontekstu neoliberalnog kapitalizma. Osnovne teorijske reference su pojmovi politike i policije Jacquesa Rancierea i strategije i taktike Michela de Cetreaua, a osnovni problem hanibalistička priroda neoliberalnog uređenja. Planirano je da za izlaganjem sledi diskusija, u kojoj će se konkretni umetnički primeri razmatrati kroz okvir ponuđene teoretizacije. Predavanje je otvoreno za sve učesnike.

Ana Vujanović (Beograd, 1975) je teoretičarka izvođačkih umetnosti i kulture i kulturna radnica. Doktorka je humanističkih nauka u oblasti studija teatra, članica uredničkog kolektiva i programska direktorka TkH, predavačica na Univerzitetu umetnosti u Beogradu i aktivna u lokalnom, regionalnom i evropskom kontekstu kao freelance teoretičarka, spisateljica, predavačica, urednica i organizatorka različitih kulturno-umetničkih programa i dramaturškinja u oblasti savremenog performansa, plesa i postdramskog teatra.

10. avgust

11:00-13:00 i 15:00-18:00

Grupa Umetnost i/kao politika

radionica

ABECEDARIJUM

vodi: Jasna Kotevska

«Abecedarijum» je naziv radionice koja preispituje dvanaest fenomena: abjekt, avangarda (sovjetska, jugoslovenska), animalizam, grad, infantilnost, informe, minijaturizacija, sanitarnost, čula, terorizam, tortura i fašizam/holokaust.

ABC sistem je tu da bi se opcrtala teritorija, gde će se umesto disciplinske sanitarnosti (fizika, literatura, teologija), razmišljati o pojmovima (leptir, cifra, toalet); umesto napora kulture i rezervnog znanja, mogućnost da zamišljamo, razmišljamo, srećemo se. Kada je jedan pojam zaključan u umetničkom delu, treba ga samo premestiti u političko, i otvoriti mu drugačije perspektive. Razmišljanje patericama: imamo ne-sanitarnu umetnost, ali šta dobijamo ako ne-sanitarnost premestimo u političko? Imamo minijaturizaciju umetnosti, a kako bi minijaturizirana politika izgledala? Avangarda postoji u umetnosti, šta je sa avangardom u politici? Informe ima u umetnosti, a kako bi izgledala besformna politika?

Citirajmo Agambena: “S Dekartom i rađanjem moderne nauke, funkcija fantazije je bila pretpostavljena novom subjektu znanja: ego cogito-u (a imajte u vidu da je u tehničkom rečniku srednjevekovne filozofije, cogitare označavalo više diskurs fantazije, nego znanja… Dok je naučni eksperiment zaista konstruisanje sigurnog puta (metoda) do znanja, traganje je, s druge strane, priznavanje da je otsustvo puta (aporia) jedino iskustvo moguće za čoveka.” Mi ćemo se otisnuti ovim drugim putem. Radionica je namenjena radnoj grupi Umetnost i/kao politika, a otvorena je za učesnike svih grupa.

Jasna Koteska (Skoplje, 1970.) radi kao profesorka književnosti, studija roda i teorijske psihoanalize na Univerzitetu “Sv. Kiril i Metodij” u Skoplju. Magistrirala je književnost (Skoplje, 1999.) i studije roda (Budimpešta, 2000.) i doktorirala na temu ženske književnosti (Skoplje, 2002.) Radi u oblasti teorijske psihoanalize (Frojd, Lakan, Kristeva, Klajn, Žižek), književne teorije i studija roda, s različitim temama: intimnost, sanitarnost, trauma i sl. Njeni tekstovi su prevedeni na više jezika: engleski, slovenački, srpski, nemački, mađarski, bugarski, slovački, turski itd. Radila je kao urednica više časopisa: Идентитети, Блесок, Литературен збор itd. Objavila je knjige: Postmodernističke studije književnosti (2002.), Makedonsko žensko pismo (2003.) – prva istorija makedonskog ženskog pisma, Sanitarna enigma (2006.), Komunistička intima (2008.) Na slovenačkom je objavljena njena knjiga Intimist (2008.)

od 21:00

Zajednički, javni programi učesnika/ca

11. avgust

11:00-13:00 i 15:00-18:00

Grupa Umetnost i/kao politika

radionica

ABECEDARIJUM

vodi: Jasna Kotevska

od 21h

Zajednički, javni programi učesnika/ca

12. avgust

11:00-12:00

Zajednički sastanak: planiranje Inkubatora

Moderiraju: Ana Vujanović i Iskra Gešoska

* * *

praktične informacije

doručak: 08:00-09:00, ručak: 13:00-14:00, večera: 20:00-21:00

UV zračenje: do 10:00 i od 16:00 u zelenoj zoni (od 1,5 do 2,5) / od 10:00-16:00 narandžasta i crvena zona (od 6,5 do 8)

najbolje plaže: Rafaelo (šljunkovita) i Yachting (betonska), na šetalištu 5 Danica, na 5 i 20min od hotela ka HN / do 10:00 i od 18:00 besplatan ulaz; i Žanjice (najbolja, ima šljunak, beton, kafiće, restorane, dobar ulaz u vodu, čista voda, besplatna) – ide se brodićem sa šetališta, kod hotela Obala, karta 5eur

Raškolovano znanje – Letnja škola; Herceg Novi, 09. 08. 2010.

Fokus ovog izlaganja je razmatranje političnosti umetnosti, a ne političke umetnosti. Političnost je shvaćena kao aspekt umetničkog rada, diskursa, dela ili projekta, koji se odnosi na njegovu orijentaciju, pozicioniranje i delovanje u aktuelnoj javnoj sferi društva – prema i u njegovoj strukturi, distribuciji moći, subjektima koji ga čine ili su iz njega isključeni, “raspodelama čulnog” i ideološkim diskursima. Kako je političnost dakle neizbežan aspekt bilo kog i svakog umetničkog rada, koji ne postoji drugačije nego u javnoj društvenoj sferi, iz ove perspektive se ne govori o političkoj umetnosti, kao specifičnoj umetničkoj delatnosti zainteresovanoj za politička pitanja. U interesovanje ovog izlaganja podjednako ulaze sasvim različiti umetnički radovi. Kada kažem “podjednako ulaze u interesovanja” ne znači da ih (politički) izjednačavam, već da ih sve stavljam na isti “test”. A upravo test političnosti ne ispušta iz vida da se ona veoma razlikuje od rada do rada prema tome da li je strateška ili taktička, oportuna i servilna ili kritička i transformativna, policijska ili politička, intencionalno ugrađena u umetnički rad ili pročitana tek u njegovom suočenju sa okružujućim društvenim kontekstom.

Jedan od vektora razmatranja političnosti umetnosti koji mi se čini ključnim polazi od Rancièreovog razlikovanja policije i politike.

Prvo ću se vratiti na njegovo shvatanje politike kao “raspodele čulnog” (le partage du sensible).[1] Raspodela čulnog se odnosi na konstituciju tela i figura kao društvenih subjekata, kroz regulaciju i deregulaciju, distribuciju i redistribuciju, uramljivanje i preramljivanje prostora i vremena, mesta i identiteta, onoga što se može videti i čuti u javnom polju i onoga što ne može, što je nevidljivo i nerazumljivo, marginalizovano ili isključeno iz njega. Tako shvaćena, politika nije vežba moći niti borba za moć, već oblikovanje sfere (zajedničkog) iskustva. Za Rancièrea već sama politika kao raspodela čulnog je estetska aktivnost, kao što je i umetnost, iz istog razloga, politička:

It is political insofar as it frames not only works or monuments, but also a specific space-time sensorium, as this sensorium defines ways of being together or being apart, of being inside or outside, in front of or in the middle of, etc. It is political as its own practices shape forms of visibility that reframe the way in which practices, manners of being and modes of feeling and saying are interwoven in a commonsense, which means a “sense of the common” embodied in a common sensorium. (The Politics of Aesthetics)

Za Rancièra, politika koja je uobičajeno definiše kao uređenje javne sfere i socijalnih odnosa se pre može nazvati policijom u širem i nepežorativnom smislu (police), dok je politika (politics) njegovo preuređenje, intervencija i invencija novih formi života.[2] Policija je skup procedura kojima se upravlja društvenim poljem, onim što deli i što je zajedničko društvenoj zajednici. Ona se bavi organizacijom društvenih moći i distribucijom figura koje participiraju kao subjekti u javnom polju na određenim mestima i sa određenim ulogama, kao i sistemima legitimisanja te distribucije. Ti subjekti oblikuju zajedničko iskustvo društvene zajednice – njihove slike su vidljive i kreiraju sliku društva; njihovi glasovi su čujni, i razumemo ih kao jezik/govor. Politika počinje neslaganjem, disenzusom (la mésentente) i zahtevom za jednakošću. Ona je aktivnost neprepoznatog i neuračunatog dela društva, “dela koji nema svoj deo”, kojom se uspostavljaju “prekobrojni subjekti” u društvenom polju, čije su slike bile nevidljive a glasovi nečujni ili čuti kao (životinjska) buka. Umetnost za Rancièrea može biti politička aktivnost u ovom smislu, kao potencijalni rez sa važećom društvenom raspodelom čulnog, mesto neslaganja sa njegovim konsenzualnim uređenjem i invencija čulnih formi i materijalnih struktura za pojavu novih formi života.

Ako govorim o umetnosti na lokalnoj (u Srbiji) i regionalnoj (ex-jugoslovenskoj) sceni druge polovine 20. veka i danas, iz ovog razlikovanja možemo izvesti sledeću analizu.

Prvi oblik političnosti vezan je za državne i druge makro kulturne politike (cultural policy) koje politički orijentišu dominantne kulturno-umetničke diskurse. Tu spadaju socrealizam, socijalistički umereni modernizam (socijalistički esteticizam) i internacionalizam (između Istoka i Zapada, internacionalizam “Nesvrstanih”) i, recentnije, nacionalna umetnost i kultura i tradicionalizam (s aspekta kulturne politike države, recimo Srbije), odnosno promocija “evropskih vrednosti”, civilnog društva, procesa demokrazacije i pomirenja (s aspekta kulturne politike evropskih, američkih i internacionalnih fondacija koje su aktivne u regiji: Soros, ECF, SCP, IPA itd).

Drugi oblik političnosti je vezan za kritičke i antagonističke političke gestove umetničkog rada, diskursa, dela ili projekta prema datom, dominantnom društvenom i kulturno-političkom stanju stvari. Predratne komunističke agit-prop izvedbe su uvodile na javnu scenu govor potlačene radničke klase, potpuno novog govornog subjekta koji je tražio priznavanje u tadašnjem monarhističko-kapitalističkom društvu. Radovi i akcije umetnika okupljenih oko novosadskog Teatra mladih, beogradske grupe A3 ili zagrebačke grupe/projekta Penzioner Tihomir Simčić su iritirali socijalistički milje rigidnosti, ozbiljnosti i okupiranosti velikim društvenim pitanjima diskursom ludizma, kulture mladih i mikrosloboda, karakterističnim za neoavangardni teatar i hepening kasnih 1960ih. Crni film Želimira Žilnika uvodi u javni vidokrug figuru beskućnika u socijalnoj i socijalističkoj državi (SFRJ), raskrinkavajući hipokriziju dominantnih socijalističkih diskursa društvene svesti i solidarnosti. NSK plakat za Dan mladosti 1987. godine radikalno kritikuje birokratizovani socijalistički režim poturajući – u liniji svoje taktike “preterane identifikacije” – doslovni citat nacističke ikonografije kao idejno rešenje, koje je u prvom trenutku čak i usvojeno. Predstave i performansi Dah teatra, Ister teatra i drugih alternativnih teatara u Srbiji 90ih su se suprotstavljali nacionalističkom i ksenofobnom diskursu Miloševićevog režima, nudeći alternativu u vidu diskursa humanističke, univerzalne, pa i univerzalističke, “pozorišne antropologije”; dok su drugi umetnici poput grupe Apsolutno, Ane Miljanić, Milice Tomić idr. alternativu nalazili u demokratskim vrednostima civilnog društva i jačanju individualnog subjekta.

Politička u ovom smislu nije samo umetnosti sa vaninstitucionalne ili nezavisne scene. To može biti i umetnost koja pripada tzv. institucionalnom mainstreamu, onda kada je ona antagonistička dominantnim društveno-političkim diskursima (iako ne i produkcijskim dispozitivima). Na primer, u oblasti tzv. “repertoarskog teatra” u Srbiji drama Nebeski odred Aleksandra Obrenovića i Đorđa Lebovića, drama i predstava Je li bilo Kneževe večere? Vide Ognjenović ili drame Biljane Srbljanović Beogradska trilogija, Porodične priče i Pad preraspoređuju tada aktuelne javne diskurse uvodeći u njih nove odnosno isključene političke glasove i subjekte. U navedenim primerima to su: ljudsko biće lišeno ljudskih prava i svedeno na “goli život” u Auschwitzu koje gubi sve društveno, od ideala do brige za bližnjeg; (19ovekovni) srpski političari koji fikcionalizuju “mit o Kosovu” i izmišljaju “kneževu večeru”; i demokratsko-liberalni, prozapadni i urbani glas “druge Srbije”.

Iako nisu nastale zajedno niti referirajući jedna na drugu, ovakvoj razradi politike Jacquesa Rancièrea bliska je teoretizacija praksi svakodnevnog života Michela de Certeaua.[3]

De Certeau u knjizi Praktikovanje svakodnevnog života uvodi seminalnu razliku između strategija i taktika života i življenja u savremenom društvu. Strategije pripadaju poretku društvenih institucija. Njih karakterišu određeni proizvodi (jezik, prava, običaji, komercijalni proizvodi, kultura, umetnost itd) ali i fizičko mesto/prostor i sopstvena istorija i tradicija. Tom (velikom) investicijom, one grade svoj autoritet i društvenu moć, ali istovremeno postaju nefleksibilne i inertne. Tako je cilj institucija pre svega perpetuiranje samih sebe, te one teže masovnosti proizvodnje i uniformnosti korisnika. Drugim rečima, one predviđaju određene načine življenja kroz institucionalni sistem, odnosno načine upotrebe, recimo, kulture u svakodnevnom životu pojedinaca. Kao dominantni načini upotrebe, prema de Certeauu, identifikovani su konzumacija i podređivanje. Uvodeći pojam taktike, de Certeau skreće pažnju da se radi o pogrešnoj interpretaciji, jer se institucije ne “konzumiraju” kao takve, već se “koriste” na različite načine u svakodnevnim životima pojedinaca, u zavisnosti od njihovih potreba. Taktike su tako pre svega metodologije (zatim, metode i tehnike) individualizacije i prilagođavanja institucija pojedinačnom životu. One mogu ići do izigravanja, subvertiranja i divertiranja tih institucija, ali nikad sa namerom da njima ovladaju, da ih preuzmu, da same postanu nove strategije. U toj slabosti taktika leži njihova osnovna snaga i ujedno osnovni kritički gest de Certeauove studije – ona pokazuje svakodnevni život kao aktivan proces i stalnu borbu običnog čoveka protiv institucija koje teže da ga asimiluju i podrede svom poretku.

Ako se vratim na aspekte političnosti umetnosti u Srbiji i regiji, ovim putem dolazimo do razlikovanja koje je komplementarno Rancièreovoj diferencijaciji politike. Povezujući ove dve teoretizacije, utvrdila bih sledeće.

Strategije političnosti umetnosti se kreiraju u području makro kulturnih politika, sprovode se njihovom reprodukcijom kroz pojedinačne kulturno-umetničke radove, dela i projekte, a regulišu različitim oblicima cenzure. Manifestacija prenošenja Štafete mladosti i Sletovi na stadionu JNA za Dan mladosti očigledno su sprovodili socijalističke diskurse “bratstva i jedinstva”, vere u (još bolju) budućnost, ali i neupitnu glorifikaciju “vođe”. Rani BITEF je bio ostvarenje politike neortodoksnog jugoslovenskog socijalizma i “nesvrstanih” u hladnoratovske blokove, promocijom inovacije, eksperimenta i multikulturalizma u izvođačkim umetnostima. Predstave poput Golubnjače Jovana Radulovića u režiji Dejana Mijača i Kosovske hronike Rajka Đurđevića u režiji Cisane Murisidze ili film Kosovski boj Zdravka Šotre po scenariju Ljubomira Simovića direktno su reprodukovali mitotvorski nacionalistički diskurs režima Slobodana Miloševića. Cenzura – koja otvara celo jedno novo poglavlje za koje sad nemam vremena – najkraće rečeno služi regulaciji sprovođenja kulturno-umetničkih strategija i stoga se u Ranciereovoj terminologiji s pravom može nazvati “policijskom metodom”. Svakako oblici cenzure su vrlo različiti, naročito kako se približavamo aktuelnom kontekstu i dobu postsocijalizma i tranzicije ka kapitalizmu. Srećemo je u obliku pravnih regulativa, specijalizovanih komisija, umetničke/autorske autocenzure, produkcijske cenzure do sofisticiranih i gotovo neprimetnih mikroregulativa sveta umetnosti. Jedan od cenzurisanih pojmova u regiji danas je upravo sam pojam Regije shvaćen kao kulturni prostor bivše Jugoslavije. Iako ne postoji nijedan zakon niti komisija koja zabranjuje pojam regije, on je kao politički sasvim nepodoban isključen iz strateških kulturnih politika kako država u regiji tako i internacionalnih fondacija (na njegovom mestu imamo strateške pojmove Regije – koji se menjaju tokom proteklih 15 godina u zavisnosti od aktuelnih političkih agendi: Balkan, Jugoistočna Evropa, Zapadni Balkan itd), i to isključenje regulišu stručne komisije za dodelu grantova kulturno-umetničkim projektima.

Taktike političnosti umetnosti, s druge strane, pripadaju domenu kritičkih i proaktivnih mikro pristupa i singularnih intervencija u aktuelnu podelu čulnog. Recimo, upravo malopre pomenuti pojam Regije koji uvodi nezavisna scena u ex-Jugoslaviji 2000ih predstavlja jedan od taktičkih gestova. Ovaj pojam regije, kao i retrogardna preterana identifikacija sa nacističkim diskursom i ikonografijom NSK 80ih jesu taktički ne samo jer su u otporu ponuđenim strategijama, već i jer nisu težile niti teže da postanu strategije. NSK se nikada nije zalagao za opštu “nacifikaciju” javnog diskursa u SFRJ ili kasnije u Sloveniji, već za uznemiravanje javnog diskursa uvođenjem u njega naci-glasa, kao krajnje konsekvence totalitarizma, populizma, birokratizacije i korupcije sistema koji je u međuvremenu izgubio iz vida komunističke imperative slobode, jednakosti i solidarnosti. Ako se malo vratimo u prošlost, kao umetničke taktike pomenuću neoavangardne i konceptualne body art performanse (Katalin Ladik, Marina Abramović, Tomislav Gotovac idr) koji su uveli na margine javnog diskura figuru ogoljenog individualnog tela i pitanja singularne telesne egzistencije u kontekstu samoupravnog socijalizma i njegovog diskursa bestelesnog kolektivizma. Film WR: Misterije organizma Dušana Makavejeva otvorio je pitanje seksualnosti, kao lične želje i slobode koja nije uračunata u socijalistički revolucionarni diskurs sveopšteg oslobođenja čoveka. Intuitivno prepoznavajući značaj raspodele čulnog, državni sistem je sprečio uvođenje ovog pitanja u javni diskurs, te je prikazivanje filma doslovno bilo zabranjeno narednih 16 godina. Istom logikom, iz državno kontrolisanih masmedija u Srbiji 1990ih bile su isključene slike opsednutog Sarajeva. Jer, (sve) ono što uđe u javno polje i dobije mesto u njegovoj raspodeli čulnog, (sve) ono što se daje videti i čuti postaje potencijalni društveni agens. Politika ga stoga precizno reguliše (police), ali i dereguliše (politics).

Međutim, ovi procesi nisu uvek tako očigledni i jednosmerni, kako navedeni primeri sugerišu. Iz skorije prošlosti, ambivalentna i indikativna je pozicija tzv. “Soros-realizma”, koji se odnosi na vaninstitucionalnu umetničku scenu u tranzicijskim državama bivšeg Istočnog bloka, pa time i na alternativnu umetnost u regiji 90ih.

Polazna teza u interpretaciji je da je ova umetnička scena generalno bila kritična prema većinskoj ili barem vladajućoj politici i kulturnoj politici u Srbiji i drugim državama regije, ali je istovremeno sprovodila politike i kulturne politike neoliberalnog kapitalizma i civilnog društva, kreirane od strane internacionalnih fondacija (pre svega Sorosa i Fonda za otvoreno društvo), koje su podržavale tu scenu. Sam termin “Soros-realizam” je artikulisao estetičar i teoretičar umetnosti Miško Šuvaković.[4] Naziv i pojam je temeljno problematizujući i provokativan, jer zaključak koji sledi iz njega jeste da kritička politička pozicija vaninstitucionalne scene nije bila taktička – autohtona, mikro, provizorna i bottom-up, već strateška – fondacijski kreirana na makro planu i sprovedena top-down. Kao konsekventna posledica tako viđene političnosti te scene javlja se i (auto-)standardizacija njenog diskursa (“diskurzivna policija”). Ona se ne sprovodi brutalnim policijskim metodama, već se, prema Šuvakoviću pojavljuje kao:

meko suptilno uniformisanje i normiranje postmodernog pluralizma i multikulturalizma kao kriterijuma prosvećenog političkog liberalizma koji treba da realizuju evropska društva na prelazu u novi vek. (Ideologija izložbe: o ideologijama Manifeste)

Naravno, pojam je naišao na negativan prijem na samoj (bivšoj) vaninstitucionalnoj sceni. Poseban problem je što on nije došao “iz suprotnog tabora”, kulturnih aparatčika tada vladajućeg režima koji je aktere te scene nazivao “stranim plaćenicima” zbog izneveravanja ideja patriotizma, koje je scena ionako videla kao kvazi-konsenzualne.[5] Termin “Soros-realizam” Šuvakovića otvara druga pitanja – pitanja strukturne neautentičnosti kritike vaninstitucionalne scene i njene strateške orijentacije, u smislu da je ta kritika bila na izvestan način “naručena” od strane Soros fondacije i težila da bude nova strategija, što je zaista i postala nakon političkih promena 2000. godine.[6]

Ali problem koji ovde imamo sa “Soros-realizmom” je, rekla bih, složeniji, i na kraju izlaganja bih otvorila još jednu perspektivu razmatranja policijskog i političkog, odnosno strateškog i taktičkog umetničkog delovanja u specifičnom društvenom kontekstu danas. Kompleksnost problema je u tome što je sama politika neoliberalizma do te mere fleksibilna i asimilativna, da na nivou kulturne politike uključuje raznovrsno mnoštvo umetničkih diskursa, tehnika, sadržaja i pozicija, koje nisu sve nastale kao njene strateške realizacije, niti su nužno prepoznate od strane autora koji ih sprovode kao kontribucije toj makro politici. Nekada su, upravo suprotno, proizašle iz mikro htenja i autohtonih taktičkih gestova kritičkih subjekata, koje kanibalistički neoliberalni politički diskurs lako vari, asimiluje, a često i podržava kao sopstvenu potvrdu. U tom smislu, dijahronijski gledano, one nisu neautentične i naručene, čak i ako postoje pojedinačni slučajevi isporučivanja narudžbina neoliberalnoj kulturno-političkoj strategiji, već se u sihnronijskoj perspektivi radi o njihovoj strukturnoj transformaciji od strane neoliberalnog diskursa. U tome je, rekla bih, i glavni argument odbijanja termina “Soros-realizam”, dok je on, istovremeno, najprecizniji instrument strukturne disekcije političnosti vaninstitucionalne scene 90ih. No to je, rekla bih, mogla da reflektuje tek nezavisna kulturno-umetnička scena 2000ih, kada su osnovne političko-ekonomske ideje neoliberalnog kapitalizma društveno ostvarene.

Aldo Milohnić u knjizi Teorije savremenog teatra i performansa treći deo knjige naziva Strateški dispozitivi: umetnost i vladavina prava.[7] Deo se bavi problematikom autonomije umetnosti u neoliberalno kapitalističkoj državi danas. Milohnić razmatra brojne primere artivističkih, kritičkih i subverzivnih umetničkih projekata i radova sa savremene slovenačke i intenacionalne scene, koji su ne potencijalno provokativni nego koji su zaista isprovocirali reakcije medija, javnog mnjenja, pa i pravosuđa. Kroz njih, Milohnić nas vodi kroz gustu mrežu »nevolja s umetnošću« koje se pojavljuju kada je postavimo u okvire pravnih sistema današnjih država. S jedne strane, on ukazuje na rastegljivost hanibalističkog neoliberalnog sistema, koji proždire svaku kritiku, koristeći cinizam kao glavnu samoodbranu, a s druge strane ukazuje na značajno smanjenje tolerancije tog društva u situacijama kada je ugrožena njegova sigurnost. Što se tiče pravnih osnova, u Sloveniji, kao i mnogim evropskim državama, umetnosti su zakonom zagarantovani funkcionalni imunitet i autonomija. Međutim, tu se nalazi i prvi paradoks: ključni ograničavajući faktor artivističkih odnosno direktnih akcija je sposobnost samog neoliberalnog sistema da asimiluje prodore realno postojećeg političkog mišljenja, čime ih pacificira i komodificira. Tolerantnost tog sistema je podložna temeljnoj političkoj kritici, jer, kako Milohnić napominje: “tolerantnost je privilegij tistega, ki ima moč, da tolerira” (ibid, str. 152). Ipak, autor nas ne ostavlja ušuškane u iluziji kako je jedini problem sa slobodom umetnosti to što je njena sloboda već-uračunata u sam sistem. U nastavku razmatranja, on uvodi drugi paradoks sa autonomijom umetnosti i ukazuje na krizne momente (npr. 11. septembar) – koji poprimaju oblik sve kontinualnijeg stanja – kad savremene države u odbrani svoje ugrožene sigurnosti, znatno smanjuju tolerantnost i počinju da ugrožavaju slobodu umetničkog izražavanja. U tim procesima dolazi do histerične reakcije vlasti, koja počinje da brka i tako udaljene pojmove kao što su umetnost i terorizam. Tako se opet vraćamo pitanju autonomije umetnosti i umetničkog imuniteta. Opor zaključak koji iz Milohnićevih razmatranja sledi je da umetnost, pa i ona veoma kritička i subverzivna, po pravilu stvara mnogo manje problema nego što bi htela, te da je autonomija umetnosti koju garantuju ustavi i druge zakonske regulative upravo dokaz njene benignosti i čak služenja neoliberalnoj državi. Međutim, čak i tako benignoj, autonomija joj je direktno zavisna od spoljašnjeg faktora – državne administracije, političara, zakonskih regulativa – koji joj je može dati i oduzeti, po potrebi.

Ova završna razmatranja “Soros-realizma” i umetnosti u aktuelnim neoliberalno kapitalističkim državama mi se čine značajna jer nas upozoravaju da i u umetničkom radu i u teoretizaciji političnosti umetnosti treba pažljivo razumeti da li je ona sprovedena kao policija ili politika, kao strategija ili taktika, u zavisnosti od u određenom trenutku aktuelnog društvenog konteksta, njegove strukture i subjekata koji ih sprovode i figuriraju na javnoj sceni. Bez ovih odrednica, političke nalepnice kao što su: levičarski i desničarski, socijalistički i kapitalistički, komunistički, demokratski, socijaldemokratski, nacionalistički, liberalni itd. vrlo malo znače – i ne mogu značiti više bez svog kontekstualnog lociranja.


[1] Jacques Rancière, Le Partage du sensible: esthétique et politique, La Fabrique, Pariz, 2000 / The Politics of Aesthetics: The distribution of the sensible, Continuum, London, 2004; kao i Disagreement: Politics and Philosophy, University of Minnesota Press, Minneapolis, 1999

[2] U Jacques Rancière, Disagreement, http://www.16beavergroup.org/mtarchive/archives/001579.php

[3] Michel de Certeau, The Practice of Everyday Life, University of California Press, Berkeley, 1984.

[4] Vid. Miško Šuvaković, “Ideologija izložbe: o ideologijama Manifeste”, Platforma SCCA, br. 3, Ljubljana, 2002, http://www.ljudmila.org/scca/platforma3/suvakovic.htm

[5] Javna tribina “Fondacijska umetnost” u okviru izložbe O normalnosti, MSU, Beograd, 02. 11. 2005.

[6] Recimo, u Srbiji, ključni akteri Sorosovog Centra za savremenu umetnost Beograd iz 90ih prešli su u Muzej savremene umetnosti na pozicije kustosa i direktora. Da stvar bude još problematičnija, jednu od svojih ključnih izložbi o alternativnoj umetnosti 90ih nazvali su O normalnosti. Blagonaklono verujem da je naziv zasnovan na ciničnoj inverziji binarnog para normalno (prva Srbija) – nenormalno (druga Srbija) u Srbiji 90ih. Ali, nažalost, on istovremeno vrši policijsku “normativizaciju” javnog diskursa umetnosti, sa pozicije Muzeja koji strateški određuje šta je normalno a šta nenormalno, te još jednom potvrđuje da je taktika CSU bila samo nužno privremeno rešenje u osvajanju strateške pozicije.

[7] Aldo Milohnić, Teorije sodobnega gledališča in performansa, Maska, Ljubljana, 2009.

http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/digg_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/reddit_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/stumbleupon_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/delicious_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/technorati_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/google_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/myspace_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/facebook_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/twitter_48.png

Category: Arhiva predavanja

Tagged: , ,

Leave a Reply

Deschooling Classroom

Deschooling Classroom is a project that addresses the contemporary independent cultural scenes in the region, researching and offering an alternative to the hierarchical models of education in the art and culture. Methodologically, the project moves away from the concepts of individual authorship and expertise, and advocates open collective educational structures where self-organised communities facilitate horizontal production, exchange and distribution of knowledge.