raškolovano.znanje(o^o)

Icon

kolektivno samoobrazovanje u umetnosti i kulturi…

BLOG REZIME diskusije SAMOOBRAZOVANJE KAKO GA VIDI OBRAZOVANJE

Govornici, govornice, moderatori, moderatorke:

Ana Vujanović je rođena 1975. u Beogradu, a živi između Beograda, Berlina i Pariza. Radi kao slobodna teoretičarka, istraživačica, spisateljica, predavačica, organizatorka i dramaturškinja u oblasti savremenih izvođačkih umetnosti i kulture. Završila je studije Pozorišne i radio produkcije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, a doktorsku disertaciju je odbranila iz oblasti Pozorišnih studija. Pohađala je i Školu za istoriju i teoriju umetnosti u okviru Centra za savremenu umetnost u Beogradu, i završila Studije kulture i roda u okviru Beogradske Alternativne Akademske Obrazovne mreže. Članica je izdavačkog kolektiva TkH (Teorija koja hoda) Platforme (Beograd) i glavna i odgovorna urednica TkH časopisa o izvođačkim umetnostima i teoriji.

Iskra Gešoska je izvršna direktorka NGO Kontrapunkt (Kulturni centar Tochka). Angažovana je u oblasti kulturne politike, naročito u vezi sa pitanjima nezavisne kulturno-umetničke scene. Bila je savetnica u Ministarstvu kulture Makedonije u periodu od 2002 – 2006. godine. Objavljuje eseje i teorijske osvrte na temu studija kulture i izvođačkih umetnosti.

Dr. Marina Gržinić, filozofkinja, umetnica i teoretičarka. Radi u Ljubljani i Beču. Profesorka je na Bečkoj Akademiji lepih umetnosti, na Institutu lepih umetnosti, Postkonceptualnih umetničkih praksi. Radi kao istraživačica u okviru Instituta za fliozofiju na ZRC SAZU (Naučni i istraživački centar Slovenačke akademije nauka i umetnosti) u Ljubljani. Radi i kao slobodna teoretičarka medija, umetnička kritičarka i kustoskinja.

Milena Dragićević Šešić je profesorka Kulturne politike i menadžmenta, istraživačica, autorka, savetnica i urednica. Autorka je mnogobrojnih knjiga i studija prevedenih na 15 jezika. Međunarodna je predavačica iz oblasti kulturne politike i menadžmenta. Stručna je savetnica za pitanja kulturne politike i menadžmenta pri Evropskoj fondaciji za kulturu, Savetu Evrope, UNESCO-u, Fondaciji Marcel Hicter, Pro Helvetia, Britanskom savetu…

Jasna Koteska (rođena 1970., u Skoplju, u Makedoniji). Zaposlena je kao asistentkinja na Univerzitetu Sc.Ćirilo i Metodije, i kao predavačica u Centru za ženske studije u Skoplju. Magistarka je književnosti (zvanje stečeno na Univerzitetu u Skoplju) i studija roda (Centralni evropski univerzitet, u Budimpešti). Urednica je rubrike Seksualnosti u časopisu Identiteti. Bila je urednica i revije Blesok.

Miško Šuvaković, rođen je 1954. u Beogradu. Bio je suosnivač i član konceptualne umetničke Grupe 143 (delovala u period 1975 – 1980.), kao i suosnivač i član neformalne teorijsko-umetničke grupe “Zajednica za istraživanje prostora” (1982 – 1989.), a sada je učesnik platforme za umetničku teoriju i praksu, Teorija koja hoda (TkH, od 2000.) Profesor je estetike i teorije umetnosti na Fakultetu muzičke umetnosti i Interdisciplinarnim studijama beogradskog Univerziteta umetnosti. Objavio je niz eseja i knjiga na srpskom, hrvatskom, slovenačkom, nemačkom, mađarskom, kineskom i engleskom jeziku: Nemoguće istorije (2003., 2006.), Epistemiologija umetnosti (2008.), Konceptualna umetnost (2008.), Tajne istorije grupe OHO (2010.)

Tomislav Medak je filozof zainteresovan za pitanja konstalacija savremene političke filozofije, teorije medija i estetike. U okviru Multimedijalnog instituta/MAMA (Zagreb, Hrvatska), radi kao koordinator teorijskog programa i izdavačkih aktivnosti. Zagovornik je slobodno raspoloživog softvera i slobodne kulture. Vođa je projekta Hrvatske Creative Commons  i član odbora međunarodne organizacije iCommons. Član je inicijative urbanog aktivizma Pravo na grad i zagrebačke pozorišne trupe BADco.

Jelena Vesić je nezvisna kustoskinja, aktivistkinja u kulturi i izdavačica, koja živi i radi u Beogradu. Jedna je od urednica Preloma – časopisa za sliku i politiku 2001 – 2009., i suosnivačica nezavisne organizacije Prelom Kolektiv. Osim toga, suosnivačica je mreže nezavisnih organizacija Druga scene (Beograd) i jedna od urednica izdanja „Red Thread“, časopisa za socijalnu teoriju, savremenu umetnost i aktivizam (Istanbul) od 2009. U istraživanjima se bavi politikom reprezentacije u umetnosti i vizuelnoj kulturi, praksama samoorganizovanja i politizacije kulturnog delovanja. Kao kustoskinja, često eksperimentiše sa okvirima, metodologijama i kontekstualnim i kolaborativnim aspektima umetnosti.

Marta Popivoda (Beograd, 1982.) je autorka u oblasti filma i videa, ali i radnica u kulturi. Članica je TkH (Teorija koja hoda) kolektiva teoretičara i umetnika, koji se bavi pitanjima izvođačke paradigme u umetnosti, kulturi i teoriji. TkH je uglavnom aktivan na polju nezavisne umetničke scene u Beogradu i Parizu. U svojim solo projektima, ona istražuje film kao medij i formu savremene umetnosti kao sredstvo generisanja znanja. Njen najpoznatiji rad je Ilegalni bioskop (2007 – …), koji je predstavljen u Francuskoj, Turskoj, Španiji, Hrvatskoj i Srbiji. Kao video-umetnica, sarađuje i na pozorišnim predstavama i savremenim operama. Povremeno objavljuje teorijske tekstove i prikaze.

Marijana Cvetković je kandidatkinja za doktorat na Univerzitetu umetnosti u Beogradu (odsek za menadžment i razvoj muzeja). Osnivačica je udruženja Stanica – servis za savremeni ples i Nomadske akademije, regionalne platforme za saradnju i edukaciju u oblasti savremenog plesa i izvođačkih umetnosti. Aktivistkinja je u kulturi na nezavisnim kulturnim scenama Beograda i Srbije. Od 2009., radi kao gostujuća predavačica i asistentkinja na master studijama menadžmenta u kulturi i kulturne politike na Univerzitetu umetnosti u Beogradu (UNESCO katedra). Od 2001., predaje na master studijama iz oblasti istraživanja izvođačkih umetnosti na istom univerzitetu (u saradnji sa Warwick Univerzitetom iz Velike Britanije i Univerzitetom u Amsterdamu).

Slavčo Dimitrov (rođen 1984.) diplomirao je Komparativnu i opštu književnost na Univerzitetu Sv. Ćirila i Metodija, a magistrirao Studije roda i filozofiju, na temu: Geneološka dekonstrukcija konfesionalnog subjekta: političke i etičke implikacije. Kandidat je za doktorat na Studijama roda i filozofije. Radi kao istraživač, asistent i koordinator projekta u Centru za Vizuelna i kulturološka istraživanja Instituta za Društvene nauke i naučna istraživanja Euro-Balkan, u Skoplju.

Vida Knežević je free lance kulturna radnica. Diplomirala na Filozofskom fakultetu u Beogradu, odsek Istorija umetnosti. Završila postdiplomske master studije na Univerzitetu umetnosti u Beogradu, odsek Teorija umetnosti i medija, na kojem trenutno pohađa doktorske studije. Od 2006. do 2010. godine je radila na projektu Kontekst galerija a u periodu 2008. do 2010. je predavala na Visokoj školi likovnih i primenjenih umetnosti strukovnih studija u Beogradu. Njeno polje rada tiče se iniciranja i razvijanja kritičkog diskursa u savremenoj umetnosti i kulturi; odnosima umetnosti – politike – aktivizma; iniciranje diskusija i javnog govora o savremenoj umetnosti i kulturi kao procesu samoobrazovanja, (samo)refleksije, (samo)kritike i promišljanja šireg društvenog konteksta.


Vida Knežević i Marko Miletić sarađuju u Kontekst kolektivu. Kroz svoj rad, kroz stalni proces učenja i interakcije sa umetnicima i aktivistima na lokalnoj i međunarodnim scenama, doveli su do toga da se njihovo delovanje sagledava kao prostor za kritičku i političku akcijz kroz savremenu umetnost i kulturu.

Vladimir Jerić Vlidi je muzičar i digitalni turista, sa mestom prebivališta u Beogradu. Osnivač je mreža Slobodna kultura i Druga scena.

Učesnici i učesnice:

Aleksandra Sekulić (CZKD, Beograd)

Amila Puzić (Abart, Mostar)

Anja Bogojević (Abart, Mostar)

Asja Trbović (Crvena, Sarajevo)

Bertan Selim (Amsterdam/Skoplje)

Biljana Dimitrova (FRIK festival, Skoplje)

Bojana Matić Ostojić (SCP, Sarajevo)

Bojan Đorđev (TkH, Beograd)

Dragana Jovović (TkH, Beograd)

Dragana Zarevska (Skoplje)

Dren Berishaj (Stacion, Priština)

Dubravka Sekulić (Beograd)

Dušica Parezanović (REX, Beograd)

Gjorgje Jovanovik (Skoplje)

Elena Veljanovska (Skoplje)

Filip Jovanovski (Skoplje)

Gjorgji Janevski (Skoplje)

Hristina Ivanoska (Pres to Exit, Skoplje)

Ivana Ivković (CDU, Zagreb)

Ivana Dragšić (Skoplje)

Jasna Koteska (Filološki fakultet, Skoplje)

Jelena Knežević (TkH, Beograd)

Katarina Popović (Beograd)

Katja Praznik (Društvo Asocijacija, Ljubljana)

Lidija Radojević (DPU, Ljubljana)

Marko Kostanić (CDU, Zagreb)

Marta Popivoda (TkH, Beograd)

Milena Bogavac (Drama Mental Studio, Beograd)

Miljenka Buljević (Booksa, Zagreb)

Saša Asentić (Perart, Novi Sad)

Siniša Ilić (TkH, Beograd)

Slavčo Dimitrov (Skoplje)

Tanita Zhubi (Stacion, Priština)

Vesna Milosavljević (SEEcult, Beograd)

Vesna Vuković (Blok, Zagreb)

Vladimir Jankovski (Kontrapunkt, Skoplje)

U prvoj diskusiji regionalnog susreta aktera nezavisnih kulturno – umetničkih scena, učestvovali su univerzitetski profesori i profesorke: Miško Šuvaković, Marina Gržinić, Milena Dragaićević Šešić i Jasna Koteska. Moderatorka razgovora, Ana Vujanović, na samom početku naglasila je da je sagovornike/ce birala prema nekoj vrsti senzibiliteta ili simpatije ka nezavisnoj sceni.

S obzirom da su svi učesnici u razgovoru, sarađivali na Raškolovanom znanju, Vujanović je dodala da joj intuicija govori kako bi ovi predavači i predavačice bili spremni da uključe neku od samoobrazovnih inicijativa u rad institucija u kojim predaju. Tako je diskusiju otvorila pitanjem: šta bi jedna samoorganizovana, samoobrazovna inicijativa radila u velikoj univerziteskoj instituciji: „Da li bi naše prisustvo na univerzitetu bilo shvaćeno kao neka vrsta intervencije ili bi nas institucija asimilovala?“, pitala je.

Za reč se prvi javio profesor Miško Šuvaković , koji je na početku izlaganja naveo kako je projekat Raškolovano znanje posmatrao s interesovanjem, ponekad iz velike blizine, a ponekad „sa strane“ i kako mu utisci nisu bili uvek pozitivni.

Referisao se na diskusiju vođenu tokom prethodnog programa, to jest tokom predstavljanja knjige Priručnik Raškolovanog znanja. Iz te diskusije izdvojio je dve teze, uporedivši ih sa „sva predivna prošivena boda“. Prva teza bila je teza o hronologiji razvoja nezavisne scene, i razlikama između vremena sa kraja devedesetih u odnosu na njen „enti talas“ koji predstavljaju danas aktivni umetnici i organizacije. Druga teza na koju se vratio bila je izjava Marte Popivode, koju je Miško Šuvaković nazvao „odličnim naslovom za tekst ili knjigu“. Taj naslov bi glasio: „Obrazovanje je stvar visokog rizika“.

Naveo je kako je pitanje ovakvog rizika, uvek dvostruko a ponekad i trostruko, jer je učenje proces čiji tok nije lako predvideti.  … Govorivši o devedesetim godinama dvadesetog veka, Miško Šuvaković setio se članka koji je u to vreme pročitao u jednom neoliberalnom američkom časopisu. Taj člkanak govorio je o univerzitetu budućnosti kao o središnjoj, hijerahijskoj strukturi sa mrežom agencija. „Univeritet, da bi opstajao mora da ima oko sebe mrežu nezavisnih grupa u railičitim interesnim i profesionalnim rasponima. To podrazumeva jednu hibridnu strukturu i kada se govori o univerzitetu ili alternativnom obrazovanju, ja mislim da veza  između njih mora da postoji. Svako ozbiljno učenje je samoobrazovanje, a ono što univerzitetskom učenju nedostaje jeste samoorganizovanje. I to je važan faktor.“, kazao je.  U daljem izlaganju, ogradio se od projekcije takvog univerziteta, nazvavši ga samom utopijom. „Ona je san o boljem univerzitetu“, kazao je, „Ali ja verujem da san uvek treba sanjati, otvorenih ili zatvorenih očiju.“  … Poredeći kontekst u kome sada živimo u odnosu na onaj koji je postojao devedesetih, u vreme kada je objavljen članak o kome je govorio, Miško Šuvaković je primetio da je danas, umetnicima i radnicima u kulturi možda čak i teže nego danas. Savremeno društvo u bivšoj Jugoslaviji, i posebno Srbiji opisao je rascepom između: „neoburžoaske, nacionalne restauracije i neolibearlno kapitalističke apokalipse.“… Ova formulacija izazvala je smeh odobravanja, u publici.

Da bi pojasnio šta pod tim misli, analizirao je pojam pokretljivosti i ideju o umetniku-nomadu, koja mu se, kao mladom autoru, činila veoma prijemčivom.

„Danas“, kazao je,“Taj fleksibilni model pokazuje se kao nešto što je Brajan Holms loše shvatio.

To je model po kom neoliberalnom tržištu svakog trenutka nudite nov projekat, nov identitet, nešto novo…  Zapravo, nudite robu, postajete roba i zato ste u strašnoj opasnosti. Ukoliko odbacite neoliberalni kapitalizam, automatski se vraćate u nacionalno-buržoasku revoluciju. Restauriranje nečeg što je već prošlo… I zato smo sada pred pitanjem: šta uraditi? Jedan odgovor je: ne uraditi ništa, ali onda ćete potonuti u strašno sivilo i frustraciju. S druge strane, ako pružite otpor,  ulazite u borbu sa mafijom, sa ostacima starih tajnih službi, sa ostacima nacionalnih masonskih loža, u borbu sa neoliberalnim kapitalizmom, koji od vas traži fleksibilnost ali zapravo samo gleda kako da vaš proizvod upotrebi. Postajete korumpirani i korupmirate. Ono što je moguće jeste pokušaj da se razviju kritičke fascinacije i opsesije.  Lekcija koju sam naučio od Raškolovanog znanja, posmatrajući ga, jeste da se te individualne opsesije i fascinacije se mogu organizovati ili samoorganizovati.“

Tokom svog izlaganja, Miško Šuvaković nekoliko puta je pomenuo važnost kolektivnog učenja, i činjenicu da kada petnaest ljudi proučava istu stvar, oni postaju vrsta pokreta, koji treba artikulisati, a artikulisanjem konteksta koji više ljudi stvara, može se dogoditi revolucija. Kada je prvi put pomenuo termin „revolucija“, prekinuo je svoje izlaganje, prepustivši reč Marini Gržinić, uz duhovitu napomenu da je „revolucija ipak njen domen“.

Marina Gržinić je postavila pitanje o vezi između „univerze kao obrazovne kotlovnice i s druge strane, samoorganizacije“.  Kazala je da ta veza mora da postoji i da je ona pokušala da je objasni kroz pojam geopolitike. „Vrlo je važno“, primetila je, „Gde o ovom problemu govorimo. Da li u kontekstu Beograda, u kontekstu bivše Jugoslavije, ili u kontekstu nekog neoliberalnog društva. Moramo pokušati da otkrijemo mehanizam koji razdvaja i povezuje univerzitet i samoorganizaciju, kao dva suprotna pola.“ Zaključila je da je od presudnog značaja pitanje sadržaja: „Šta je taj sadržaj koji je deo samoobrazovanja? Šta je ideja, koncept i cilj znanja koje će se tako proizvesti? … To pitanje je veoma vezano za geopolitiku, jer se zapravo odnosi na antagonistična mesta, teme i delove povjesti,  koji nisu prisutne u zvaničnom obrazovanju, ali ih prakse samoobrazovanja stalno artikuliraju.“

U nastavku svog izlaganja, Gržinić je navela kako je univerzitet danas u krizi i kako se kriza ne odnosi samo na nedostatak novca. „Sama reforma edukacije koja se završila sa Bolonjom, dovela je ceo sistem do  tačke u kojoj je znanje postalo stvar veština, stvar mehanizma kojim se studenti pripremaju za radno tržište. Rezultat toga je da su oni koji dolaze iz ovakvog postupka univerziteta, neka vrsta subjekata za bilo šta. Prilagođeni su tome da će uvek ići za potrebama tržišta, a ustvari: e znaju ništa, nemaju nikakvu poziciju koju zauzimaju i brane, mogu se prilagoditi bilo čemu. Taj proces bih nazvala highschoolization: sve može da radi, ali ne zna se ništa, nema pozicije ni mesta koje nas geopolitički vezuju;  nastupa se u ime univerzalnog ideala,  koji nema nikakav kritički program.  Zbog snažne hijerarhizacije i diskriminacije današnjih univerziteta, znanje je ostalo u rukama samoobrazovanja.“

Pošto je obrazložila funkcionisanje mehanizama kojima se na univerzitetima, znanje vrednuje niže od kontrole rada i hijerarhije, zaključila je: „ Vreme je matrica globalnog kapitalizma, ali je vreme nije ono što ostaje, jer mi uvek radimo negde. Radimo u nekom prostoru, u bivšoj Jugoslaviji.“

Pošto je dobila reč, Milena Dragićević Šešić najavila je da će svoje izlaganje početi jednom ličnom pričom. Govorila je o devedeset i trećoj godini, ratu, sankcijama, kao i krahu svih društvenih vrednosti, usled koga su ona i njene kolege- univerzitetski profesori, osetili potrebu da se samoorganizuju, da bi učili. Govorila je o samoobrazovnoj grupi, koju je činilo dvadeset univerzitetskih profesora, sa različitih fakulteta, od elektrotehnike i matematike, do humanističkih nauka, i o profesoru Ljubiši Rajeviću, sa Fililoškog fakulteta, kao o inicijatoru njihovog procesa samoobrazovanja. „Bili smo dešperantni“, kazala je, „I nismo mogli da nađemo sagovornike. Iz tog osećanja mučnine , u centru obrazovanja kao što je univerzitet formirali smo ovu grupu, ali u krugu praktičara kome sam takođe pripadala, desila se slična stvar. Tako je osnovan Justat.“ … Pošto je detaljno objasnila kakav tip organizacije je bio Justat, ispričala je kako se završio pokušaj da se Justat integriše u univerzitet. „U nastavu smo uključili uključili najbolje od onoga što se događalo u nezavisnoj mreži koju je pratio Justat, i tako je nastao interdisciplinarni studij scenskog dizajna. Međutim, kada mu je ponestalo samoorganizacije, vrlo brzo je bio ugušen.

Kurikulumi su nam postajali sve viđe „cenzurisani“ zakonima tržišta.“ , kazala je.

Referisala se na izlaganje Marine Gržinić, i na njenu tezu o tome da su savremeni univerziteti podređeni principima kontrole rada. Milena Dragićević Šešić želela je da podseti okupljene, kako je ovaj model koji je Gržinić nazvala neoliberalnim, zapravo konstruisan u bivšoj Jugoslaviji tokom perioda „ljute levice“. Podsetila je na sistem obrazovanja kakav su podrazumevale srednje škole, tzv. Šuvarice, i napomenula kako je jedina razlika u tome što se današnji univerziteti okreću tržištu rada, dok su Šuvarice odgovarale „potrebama društva“.

Pozivajući se na svoje iskustvo i znanje o funkcionisanju univerziteta, zaključila je da nije jednostavno uspostaviti „samooformljeni subkolektiv unutar šire univerzitetske veštine“ . Kao dokaze ovoj tezi navela je zakonske procese za dobijanje akreditacija, i državu koja ih izdaje samo univerzitetima čiji su kurikulumi unapred i precizno planirani. Objasnila je kako je tokom svoje predavačke prakse pokušala da studente navede da prave „lični dnevnik učenja“ u kom bi svakodnevno reflektovali svoj obrazovni proces, ne samo u odnosu na gradivo koje savlađuju, već i u odnosu na sve ono što im se u životu događa, što čitaju, slušaju na radiju, čuju u kafani, ili dožive na neki drugi način. I ako je bilo studenata zainteresovanih da isprobaju ovu praksu, profesorku Dragićević- Šešić u sprovođenju ove ideje sprečile su njene kolege. Razlog je bio to što vođenje ovakvog dnevnika od studenata zahteva „dodatno vreme i energiju“ pa ih zbog toga može sprečiti u obavljaju ostalih obaveza, predviđenih regularnim planom i programom univerzitetske nastave.

„Učenje kroz istraživanje“, primetila je, „ Ostavljeno je iskuljučivo za doktorske studente,  a i tada je manje stvar ličnog oizbora. Ono funkcioniše više kao uključivanje novog istraživača-studenta,  u neki istraživački proces koji institucija  vodi sama.“

U nastavku izlaganja, primetila je kako u kontekstu naše zemlje nije moguće ni razmišljati o onome što se naziva : „validacija samostalno stečenog znanja“ i što postoji kao praksa na nekim evropskim univerzitetima.  „Mogućnost da neko ko nije pohađao ni jedan program na univerzitetu, podnese molbu nakon koje će mu znanje biti verifikovano, u našoj zemlji bilo bi ravno legalnom načinu da se kupi diploma.“, kazala je.

Govorila je o ambiciji kao o osobini koja se u našoj kulturi nisko vrednuje: „ Samoorganizacija zahteva  nešto što nije popularno u levičarskim krugovima. To jeste jedan stepen liderstva, jer neko mora da pokrene akciju. Idealno je da to bude student, ne profesor i ne asistent, ali neko to mora da učini. U suprotnom, nastaviće da nas vode mediokriteti, jer se oni jedini ne stide da pokažu svoju želju za liderstvom“

Milena Dragićević Šešić izlaganje je završila tezom o Raškolovanom znanju, u kom je učestvovala kao predavačica i konsultantkinja. „Završnica ovog projekta nije knjiga, nije film, nije toolbox koji ste napravili. Jedini vredan produkt Raškolovanog znanja, biće u koliko svi učesnici u njemu, od sada pa za navek, u svojim sredinama, budu oni koji će sami inicirati procese učenja.“

Profesorka Jasna Koteska prepričala je kako je izgledao poziv za letnju školu koji je jednom prilikom dobila, zaključivši kako ni za jednu disciplinu koja se u školi izučava, nije mogla da zaključi šta je i na šta se odnosi. Kotizacija za učešće u ovoj trodnevnoj školi bila je 750 eura, pa je Koteska izlaganje počela duhovitim navođenjem svih neobičnih stvari na koje bi radije potrošlila ovaj novac. Sve su joj one izgledale korisnije nego savlađivanje veština koje se zovu: bridging ili remodeling ili nekako drugačije, ali podjednako apstraktno.

Nakon ovoga, primetila je da je svaki univerzitet konstruisan oko disciplinarnih podela koje su lažne.    „Samoobrazovanje“, kazala je, „Možda može da sruši taj lažni diskurs, tako što bi se u njemu učenje  strukturiralo oko pojmova. Pojam može biti leptir, oko. Pojam može biti toalet, i svi se ovi pojmovi mogu izučavati kroz niz različitih disciplina“ … Nakon ovoga, podsetila je prisutne na poznati citat jednog od psihijatara, koji su bili bliski saradnici Sigmunda Frojda: „Teorija je dobra ali to ne sprečava stvari da i dalje postoje.“ … Vešto odabran citat, izazvao je smeh a mnogi učesnici su ga pribeležili u sveske.

Koteska je zatim iznela svoju osnovnu tezu, u kojoj je obrazovanje izjednačila s oružjem.

„Ni jedan pokret nije nastao na ulici“, kazala je, „Pokreti nastaju u školi, pa zatim  izlaze na ulice.“

Navela je brojne istorijske primere koji potvrđuju ovu tezu, a pošto se zapitala zašto je to tako, zaključila je da bez obzira na hijerarhijsku strukturu, okvir univerziteta svojim studentima nudi više slobode, nego što će je imati kada diplomiraju i zaposle se u korporacijama i institucijama.

Govorila je podrobnije o hijerarhiji, kao uređenju koje se često predpostavlja logici i zdravom razumu, navodeći šarmantne primere iz svoje prakse rada na univerzitetu.

Posle njenog izlaganja, diskusija se nastavila a brojni učesnici u regionalnom susretu aktera nezavisnih scena, postavljali su koncizna, praktična, ali i teorijska pitanja.

Kao što je u najavi ovog susreta i bilo naznačeno, već tokom prve diskusije pokazalo se da su radni jezici ovog susreta, svi jezici na kojima se učesnici i učesnice mogu sporazumeti.

p.s.

Diskusija je završena u neformalnoj atmosferi, na večeri u restoranu koji je organizacioni tim Teorije koja Hoda odabrao specijalno za učesnike u konferenciji. Atmosfera je bila vesela, pa na blogu objavljujemo nekoliko fotografija koje je ilustruju. :)

http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/digg_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/reddit_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/stumbleupon_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/delicious_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/technorati_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/google_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/myspace_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/facebook_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/twitter_48.png

Category: Najave

Tagged: , , , , , ,

2 Responses

  1. skaltas kaže:

    Sve pocinje u srcu, da bi se zatim popelo u mozak i pokvari stvar

  2. skaltas kaže:

    „Pokreti nastaju u školi, pa zatim izlaze na ulice.“ Ne sekogas. Nekoi dvizenja nastanati na ulica, podocna se izucuvaat vo skolite.

Leave a Reply

Deschooling Classroom

Deschooling Classroom is a project that addresses the contemporary independent cultural scenes in the region, researching and offering an alternative to the hierarchical models of education in the art and culture. Methodologically, the project moves away from the concepts of individual authorship and expertise, and advocates open collective educational structures where self-organised communities facilitate horizontal production, exchange and distribution of knowledge.