raškolovano.znanje(o^o)

Icon

kolektivno samoobrazovanje u umetnosti i kulturi…

BLOG REZIME diskusije TEORIJA-UMETNIČKA PRAKSA- AKTIVIZAM, KAKO NAPRAVITI JEDINSTVEN KULTURNI FRONT

Sharp thoughts is a form of public debate, with a concept dedicated to clarifying debatable notions. Discussion is led by two participants with pre-prepared, clear and precise theses. After three rounds of presenting them, the participants invite the audience to ask questions. A debate lasts for about 45min. The format has been conceived by Ana Vujanović, and it had its first trial at Deschooling Classroom during the first summer school at Ohrid.

Sharp Thoughts over the question: “Does independent scene need strategies or tactics?” was led by Marijana Cvetković and Jelena Vesić.

In her first respond, Marijana Cvetković made a short introduction on the development of what is nowadays known as independent scene. She talked about the connection between alternative artistic praxes in the region of ex-Yugoslavia, and the antiwar actions that those groups carried out during the nineties, amid flourishing national states and nationalist systems. After that, she talked about how “turbo-capitalism” forced its way into the newly formed national states, defining thus the conditions in which the independent cultural and artistic scenes nowadays function.

According to her opinion, the first relevant strategy was the decision of those scenes to organize their participants into various forms of networks, platforms, collectives and plenums. She illustrated her opinion with the example of Asocijacija from Ljubljana, the network Clubture, Nomad dance academy, Independent Cultural Scene of Serbia, and Other scene, which has recently been reorganized in a form of plenum. Marijana Cvetković sees the decision to unite as a strategy dedicated to work, to knowledge, and to resources fusion. “All the participants realized that a decision to organize their artistic praxes outside the cultural policy would mean depriving them of visibility”, she stated.

As another strategy, she singled out the strategy of public advocacy, which has sprung out of the need to change the habit of lobbying, decision-making based on political party adherence or nepotism, typical for our societies. She stated that this strategy represent a liberating concept that has originated from independent scene.

As the third strategy, she mentioned the strategy of self-education, saying that it simultaneously develops knowledge and questions its classification, as it affects the processes connected to market and capital.  Additional reason why she recognized the strategy of self-education as important, is that it represents a counter-balance to unusual educational practices firmly set at universities of art, which she illustrated with a concept “doctor in area of art”, while expressing her scepticism regarding the relevancy of degrees obtained in that particular area.

Jelena Vesić answered that, what she recognizes as a strategy, is the acting of independent scene participants towards cultural policies. She stated that the one who is producing contents (which, in this case is cultural or artistic) cares about the production framework and is trying to change it. … She explained that a scene’s independence means, basically, independence from state apparatus, and concluded that compared to decision-making process based on nepotism, which is widely practiced in the state cultural institutions, independent scene is trying to act within a more transparent frame. She emphasized that terms “strategy” and “practice” imply a set of manoeuvres, and that it is interesting that they belong to military terminology.  She stated that “strategy” implies an action which is meant to have a long-term goal. On the other hand, she said that “tactics” meant acting in present circumstances, and then she posed the key question: what makes independent scene independent? “The very term implies autonomy of a sort, but if we had defined that the independence means independence from the state apparatus, one cannot but ask which apparatus determines our thinking? Is it the state or a super-state one?” Then she clarified, “To put it more clearly, is that the apparatus of the EU?” … Upon asking this question, Jelena Vesić advanced the theses that independent scene is not even politically independent from the super-state apparatus. She said that what EU wants is a sector of dynamic cultural workers as they are more economical and capable of reducing the costs of labour which is typical of huge populous cultural institutions.  “While opening the road towards independence, we are hastening towards dependency”, she said.

Marijana Cvetković tried to define independence through its wish to be independent, and she explained the wish by stating that it is a push which the scenes get from art and culture. Doing various and specific aesthetics and practices, cultural workers feel the need to be recognized as independent. That is specific of culture. “Culture”, Cvetković said, “can never be seen as a mere service for putting through the EU decisions.” She named the organizations which protect human rights or environment, and compared them to NGOs that deal with art and culture, concluding that independent scene’s independence is connected to its artistic wish for independence and less to its actual independence from funds or market.

Jelena Vesić reformulated the theses, saying that independence is the scene’s real aim, again emphasizing her dilemma regarding what that independence is from. “We fall into a speculative structure which is the state of art, a state completely permeated with bureaucracy”, she concluded. She wondered if NGOs are nothing but a new kind of institution.

After that, the audience entered the Sharp Thought discussion, and the conversation went on to explain the difference between terms “strategy” and “tactic”, as well as to find the most suitable translation for English term “advocacy”.

Kulturni centar Magacin, Kraljevića Marka 4

Četvrtak, 1. mart 2012, 19h

Učesnice: Ana Vujanović i Iskra Gešoska

Regionalni susret aktera nezavisnih kulturno –umetničkih scena, povodom završetka trogodišnjeg projekta Raškolovano znanje, biće otvoren predstavljanjem knjige PRIRUČNIK RAŠKOLOVANOG ZNANJA.

Ovu trojezičnu publikaciju (srpski, makedonski, engleski), zajednički su uredili članovi radnog tima projekta, a tekstovi koji su u njoj objavljeni, nemaju za cilj samo da rezimiraju proces kolektivnog samoobrazovanja koji se odvijao u ovom projektu, već i da Raškolovano znanje diskurzivno postave unutar šire perspektive nezavisnih kulturnih scena regiona bivše Jugoslavije.

U uvodnim napomenama za ovu knjigu, ko-autorka projekta Ana Vujanović, navodi da je ključno pitanje koje se u knjizi razmatra pitanje društveno-političkih vrednosti aktuelnih kulturno-umetničkih scena u regionu. Tom temom, bave se brojni autori, koji su u projektu učestvovali kao članovi samoobrazovnih grupa, ali i kao predavači i stručni saradnici. Knjiga takođe sadrži i tekstove koji se bave faktografskim rezimiranjem ovog složenog projekta, koji je okupio sedamdeset učesnika i trideset saradnika iz čitavog regiona, a u okviru kog je organizovano više od dvadeset javnih i polujavnih događaja, kao što su radionice, laboratorije, predavanja, prezentacije, letnje škole i studijska putovanja.

Knjigu će predstaviti Ana Vujanović i Iskra Gešoska, ko-autorke projekta, a svi učesnici regionalnog susreta aktera nezavisnih kulturno-umetnilčkih scena, biće pozvani da se uključe u diskusiju, i daju svoje komentare o i pitanjima koje ona otvara.

Regionalni susret aktera nezavisnih kulturno-umetničkih scena, povodom završetka Raškolovanog znanja, počeo je pošto se okupljenima obratilia Jelena Knežević, koja je projekat vodila sa menadžersko- produkcione strane. Ona je svima poželela dobrodošlicu, iskoristivši priliku da predstavi i ostale članove i članice radnog tima Raškolovanog znanja.

Najavila je prvi program: predstavljanje knjige Priručnik Raškolovanog znanja o kom su govorile ko-autorke i urednice projekta: Iskra Gešoska, Ana Vujanović i Marta Popivoda. Knjiga Priručnik Raškolovanog znanja , već je bila u rukama prisutnih a konceptualni dizajn izdanja, čija je autorka Katarina Popović, izazvao je brojne pozitivne komentare.

Reč je prva uzela Iskra Gešoska, koja je kazala da su joj, na kraju trogodišnjeg projekta, osećanja pomešana: „Raškolovano znanje se završava, a pitanja ostaju otvorena.  Od samog početka znali smo da je reč o laboratorijskom projektu koji ispituje ona tela čija je uloga da se postavljaju kritički prema kontekstu. Ipak, komplikovana, najuzbudljivija i najmučnija stvar u ovom projektu bila je priča oko podele rada između organizacionog tima i učesnika. U svojoj srži,  projekat je promovisao nehijerarhijske modele i kolaborativnost, ali je stvar u tome što je naša memorija uokvirena hijerarhijskim modelima.  Tokom rada na projektu, neprekidno smo se suočavali sa pitanjima: koje su granice nehijerarhijskog, koje su granice mentorstva, ko šta od koga očekuje?  Postojao je raskorak unutar uredničkog tima i učesnika. Činilo se da učesnici od nas traže da se postavimo hijerarhijski, i to je na određeni način bilo zanimljivo. Odatle je proizašlo ono što smo iz svega naučili. Za mene, to je zaključak o tome koliko je naša svest već određena hijerarhijskim strukturama.“

Pre nego što je predstavila sadržaj knjige Priručnik Raškolovanog znanja, Ana Vujanović je iznela kratku istoriju ovog projekta. Navela je da je on nastao na inicijativi koja potiče od dugogodišnjeg rada Teorije koja Hoda. Podsetila je okupljene na formiranje ove platforme, i kraj devedesetih godina kada su se ona i nekolicina njenih koleginica i kolega, okupli s ciljem da pokušaju da nadomeste nedostatke tadašnjeg obrazovnog sistema. S jedne strane, to je bio nedostatak informacija o savremenoj umetnosti i kulturi, a s druge, nedostajala im je obučenost za kritičko mišljenje. Teorija koja Hoda, od tada je organizovala brojne samoobrazovne procese, ali je Raškolovano znanje bio prvi koji je imao budžet i koji članovi TkH-a nisu radili sami za sebe i zbog svoje koristi.

„Ovo je bio projekat organizovan od aktera nezavisne scene, za aktere nezavisne scene. Postavili smo sebe u ulogu servisa za druge. Zbog toga smo uvek postavljali pitanje: da li to uopšte želimo da radimo, i šta znači to što ne želimo ništa za uzvrat. Nismo želeli ništa za uzvrat,  ali smo ipak želeli neki efekat.  Želeli smo da napravimo intervenciju u kontekst“, kazala je.

Govorivši o knjizi Priručnik Raškolovanog znanja Ana Vujanović je istakla da nije moguće napraviti metodologiju samoobrazovanja, jer ono uvek traži alternativne modele institucionalnoj metodologiji. „Zbog toga u ovom priručniku ima mnogo autorefleksije i tek po neka naznaka metoda koji bi možda mogli biti korisni nekome ko bi se bavio nekim sličnim projektom, u našem regionu. Po mom mišljenju, ono što knjizi nedostaje jeste malo više artikulisane refleksije problema koje smo imali.  Predpostavljam razlog tome to što su saradnici koji su pisali tekstove za ovu knjigu, bili  svesni koliko je složena organizaciona struktura kojom smo se bavili, pa zato nisu želeli da nas kritikuju.“

Ana Vujanović i Iskra Gešoska objasnile su da Priručnik sadrži tekstove koji se mogu podeliti u tri kategorije. U prvu spadaju tekstovi koji se bave faktografijom projekta, u drugu tekstovi koji reflektuju i autoreflektuju proces, a u treću tekstovi Bojane Cvejić, Miška Šuvakovića, Geralda Rauninga i Alda Milohnića, koje su – kao saradnike na projektu, Vujanović i Gešoska pozvale da napišu tekstove koji bi pružili uvid u širu refleksiju pojmova kojima se Raškolovano znanje bavi.

To su pojmovi:  kolektivizam, kolaboracija, samoorganizacija i samoobrazovanje.

Iskra Gešoska je naglasila da je pored knjige, deo tulboksa Raškolovanog znanja i film Kulturni radnik/ca  3 u 1 u režiji Marte Popivode, koji će u narednim danima regionalnog susreta biti predstavljen učesnicima.

Marta Popivoda objasnila je da njen film nije dokumentarac koji govori o projektu Raškolovano znanje. „Nisam htela da budem servis ovog projekta, već sam želela da projekat iskoristim kako bih u okviru njega napravila film koji dotiče moj lični samoobrazovni proces. To je film u koji su bili uključeni ljudi sa Raškolovanog znanja. On ne predstavlja  presek nezavisne scene, pravljen je iz moje lične prespektive,  ili iz perspektive Teorije koja Hoda. U filmu, devet glavnih junaka iskazuje svoje stavove o tome kako se proces en-dži-o-izacije kulture odrazio na njihov rad. Svi ti ljudi bili su saradnici, saradnice, učesnici ili učesnice u ovom projektu.“

Ana Vujanović je potom pozvala Milenu Bogavac, koja se uključila u diskusiju govorivši o ličnom doživljaju  projekta Raškolovano znanje.  Kako je u projektu bila i učesnica i koordinatorka, istakla je  da joj se perspektiva pogleda na projekat promenila. Dodala je kako o razlici između procesa kolektivnog samoobrazovanja kroz koji je prošla u okviru grupe Termini i koordinatorskog učešća u organizacionom delu projekta, piše i u tekstu objavljenom u Priručniku Raškolovanog znanja.

Nakon nekoliko pitanja iz publike i odgovora koji su usledili, učesnici su kolektivno odlučili da naprave pauzu, pre početka narednog programa u okviru regionalnog susreta.

U prvoj diskusiji regionalnog susreta aktera nezavisnih kulturno – umetničkih scena, učestvovali su univerzitetski profesori i profesorke: Miško Šuvaković, Marina Gržinić, Milena Dragaićević Šešić i Jasna Koteska. Moderatorka razgovora, Ana Vujanović, na samom početku naglasila je da je sagovornike/ce birala prema nekoj vrsti senzibiliteta ili simpatije ka nezavisnoj sceni.

S obzirom da su svi učesnici u razgovoru, sarađivali na Raškolovanom znanju, Vujanović je dodala da joj intuicija govori kako bi ovi predavači i predavačice bili spremni da uključe neku od samoobrazovnih inicijativa u rad institucija u kojim predaju. Tako je diskusiju otvorila pitanjem: šta bi jedna samoorganizovana, samoobrazovna inicijativa radila u velikoj univerziteskoj instituciji: „Da li bi naše prisustvo na univerzitetu bilo shvaćeno kao neka vrsta intervencije ili bi nas institucija asimilovala?“, pitala je.

Za reč se prvi javio profesor Miško Šuvaković , koji je na početku izlaganja naveo kako je projekat Raškolovano znanje posmatrao s interesovanjem, ponekad iz velike blizine, a ponekad „sa strane“ i kako mu utisci nisu bili uvek pozitivni.

Referisao se na diskusiju vođenu tokom prethodnog programa, to jest tokom predstavljanja knjige Priručnik Raškolovanog znanja. Iz te diskusije izdvojio je dve teze, uporedivši ih sa „sva predivna prošivena boda“. Prva teza bila je teza o hronologiji razvoja nezavisne scene, i razlikama između vremena sa kraja devedesetih u odnosu na njen „enti talas“ koji predstavljaju danas aktivni umetnici i organizacije. Druga teza na koju se vratio bila je izjava Marte Popivode, koju je Miško Šuvaković nazvao „odličnim naslovom za tekst ili knjigu“. Taj naslov bi glasio: „Obrazovanje je stvar visokog rizika“.

Naveo je kako je pitanje ovakvog rizika, uvek dvostruko a ponekad i trostruko, jer je učenje proces čiji tok nije lako predvideti.  … Govorivši o devedesetim godinama dvadesetog veka, Miško Šuvaković setio se članka koji je u to vreme pročitao u jednom neoliberalnom američkom časopisu. Taj člkanak govorio je o univerzitetu budućnosti kao o središnjoj, hijerahijskoj strukturi sa mrežom agencija. „Univeritet, da bi opstajao mora da ima oko sebe mrežu nezavisnih grupa u railičitim interesnim i profesionalnim rasponima. To podrazumeva jednu hibridnu strukturu i kada se govori o univerzitetu ili alternativnom obrazovanju, ja mislim da veza  između njih mora da postoji. Svako ozbiljno učenje je samoobrazovanje, a ono što univerzitetskom učenju nedostaje jeste samoorganizovanje. I to je važan faktor.“, kazao je.  U daljem izlaganju, ogradio se od projekcije takvog univerziteta, nazvavši ga samom utopijom. „Ona je san o boljem univerzitetu“, kazao je, „Ali ja verujem da san uvek treba sanjati, otvorenih ili zatvorenih očiju.“  … Poredeći kontekst u kome sada živimo u odnosu na onaj koji je postojao devedesetih, u vreme kada je objavljen članak o kome je govorio, Miško Šuvaković je primetio da je danas, umetnicima i radnicima u kulturi možda čak i teže nego danas. Savremeno društvo u bivšoj Jugoslaviji, i posebno Srbiji opisao je rascepom između: „neoburžoaske, nacionalne restauracije i neolibearlno kapitalističke apokalipse.“… Ova formulacija izazvala je smeh odobravanja, u publici.

Da bi pojasnio šta pod tim misli, analizirao je pojam pokretljivosti i ideju o umetniku-nomadu, koja mu se, kao mladom autoru, činila veoma prijemčivom.

„Danas“, kazao je,“Taj fleksibilni model pokazuje se kao nešto što je Brajan Holms loše shvatio.

To je model po kom neoliberalnom tržištu svakog trenutka nudite nov projekat, nov identitet, nešto novo…  Zapravo, nudite robu, postajete roba i zato ste u strašnoj opasnosti. Ukoliko odbacite neoliberalni kapitalizam, automatski se vraćate u nacionalno-buržoasku revoluciju. Restauriranje nečeg što je već prošlo… I zato smo sada pred pitanjem: šta uraditi? Jedan odgovor je: ne uraditi ništa, ali onda ćete potonuti u strašno sivilo i frustraciju. S druge strane, ako pružite otpor,  ulazite u borbu sa mafijom, sa ostacima starih tajnih službi, sa ostacima nacionalnih masonskih loža, u borbu sa neoliberalnim kapitalizmom, koji od vas traži fleksibilnost ali zapravo samo gleda kako da vaš proizvod upotrebi. Postajete korumpirani i korupmirate. Ono što je moguće jeste pokušaj da se razviju kritičke fascinacije i opsesije.  Lekcija koju sam naučio od Raškolovanog znanja, posmatrajući ga, jeste da se te individualne opsesije i fascinacije se mogu organizovati ili samoorganizovati.“

Tokom svog izlaganja, Miško Šuvaković nekoliko puta je pomenuo važnost kolektivnog učenja, i činjenicu da kada petnaest ljudi proučava istu stvar, oni postaju vrsta pokreta, koji treba artikulisati, a artikulisanjem konteksta koji više ljudi stvara, može se dogoditi revolucija. Kada je prvi put pomenuo termin „revolucija“, prekinuo je svoje izlaganje, prepustivši reč Marini Gržinić, uz duhovitu napomenu da je „revolucija ipak njen domen“.

Marina Gržinić je postavila pitanje o vezi između „univerze kao obrazovne kotlovnice i s druge strane, samoorganizacije“.  Kazala je da ta veza mora da postoji i da je ona pokušala da je objasni kroz pojam geopolitike. „Vrlo je važno“, primetila je, „Gde o ovom problemu govorimo. Da li u kontekstu Beograda, u kontekstu bivše Jugoslavije, ili u kontekstu nekog neoliberalnog društva. Moramo pokušati da otkrijemo mehanizam koji razdvaja i povezuje univerzitet i samoorganizaciju, kao dva suprotna pola.“ Zaključila je da je od presudnog značaja pitanje sadržaja: „Šta je taj sadržaj koji je deo samoobrazovanja? Šta je ideja, koncept i cilj znanja koje će se tako proizvesti? … To pitanje je veoma vezano za geopolitiku, jer se zapravo odnosi na antagonistična mesta, teme i delove povjesti,  koji nisu prisutne u zvaničnom obrazovanju, ali ih prakse samoobrazovanja stalno artikuliraju.“

U nastavku svog izlaganja, Gržinić je navela kako je univerzitet danas u krizi i kako se kriza ne odnosi samo na nedostatak novca. „Sama reforma edukacije koja se završila sa Bolonjom, dovela je ceo sistem do  tačke u kojoj je znanje postalo stvar veština, stvar mehanizma kojim se studenti pripremaju za radno tržište. Rezultat toga je da su oni koji dolaze iz ovakvog postupka univerziteta, neka vrsta subjekata za bilo šta. Prilagođeni su tome da će uvek ići za potrebama tržišta, a ustvari: e znaju ništa, nemaju nikakvu poziciju koju zauzimaju i brane, mogu se prilagoditi bilo čemu. Taj proces bih nazvala highschoolization: sve može da radi, ali ne zna se ništa, nema pozicije ni mesta koje nas geopolitički vezuju;  nastupa se u ime univerzalnog ideala,  koji nema nikakav kritički program.  Zbog snažne hijerarhizacije i diskriminacije današnjih univerziteta, znanje je ostalo u rukama samoobrazovanja.“

Pošto je obrazložila funkcionisanje mehanizama kojima se na univerzitetima, znanje vrednuje niže od kontrole rada i hijerarhije, zaključila je: „ Vreme je matrica globalnog kapitalizma, ali je vreme nije ono što ostaje, jer mi uvek radimo negde. Radimo u nekom prostoru, u bivšoj Jugoslaviji.“

Pošto je dobila reč, Milena Dragićević Šešić najavila je da će svoje izlaganje početi jednom ličnom pričom. Govorila je o devedeset i trećoj godini, ratu, sankcijama, kao i krahu svih društvenih vrednosti, usled koga su ona i njene kolege- univerzitetski profesori, osetili potrebu da se samoorganizuju, da bi učili. Govorila je o samoobrazovnoj grupi, koju je činilo dvadeset univerzitetskih profesora, sa različitih fakulteta, od elektrotehnike i matematike, do humanističkih nauka, i o profesoru Ljubiši Rajeviću, sa Fililoškog fakulteta, kao o inicijatoru njihovog procesa samoobrazovanja. „Bili smo dešperantni“, kazala je, „I nismo mogli da nađemo sagovornike. Iz tog osećanja mučnine , u centru obrazovanja kao što je univerzitet formirali smo ovu grupu, ali u krugu praktičara kome sam takođe pripadala, desila se slična stvar. Tako je osnovan Justat.“ … Pošto je detaljno objasnila kakav tip organizacije je bio Justat, ispričala je kako se završio pokušaj da se Justat integriše u univerzitet. „U nastavu smo uključili uključili najbolje od onoga što se događalo u nezavisnoj mreži koju je pratio Justat, i tako je nastao interdisciplinarni studij scenskog dizajna. Međutim, kada mu je ponestalo samoorganizacije, vrlo brzo je bio ugušen.

Kurikulumi su nam postajali sve viđe „cenzurisani“ zakonima tržišta.“ , kazala je.

Referisala se na izlaganje Marine Gržinić, i na njenu tezu o tome da su savremeni univerziteti podređeni principima kontrole rada. Milena Dragićević Šešić želela je da podseti okupljene, kako je ovaj model koji je Gržinić nazvala neoliberalnim, zapravo konstruisan u bivšoj Jugoslaviji tokom perioda „ljute levice“. Podsetila je na sistem obrazovanja kakav su podrazumevale srednje škole, tzv. Šuvarice, i napomenula kako je jedina razlika u tome što se današnji univerziteti okreću tržištu rada, dok su Šuvarice odgovarale „potrebama društva“.

Pozivajući se na svoje iskustvo i znanje o funkcionisanju univerziteta, zaključila je da nije jednostavno uspostaviti „samooformljeni subkolektiv unutar šire univerzitetske veštine“ . Kao dokaze ovoj tezi navela je zakonske procese za dobijanje akreditacija, i državu koja ih izdaje samo univerzitetima čiji su kurikulumi unapred i precizno planirani. Objasnila je kako je tokom svoje predavačke prakse pokušala da studente navede da prave „lični dnevnik učenja“ u kom bi svakodnevno reflektovali svoj obrazovni proces, ne samo u odnosu na gradivo koje savlađuju, već i u odnosu na sve ono što im se u životu događa, što čitaju, slušaju na radiju, čuju u kafani, ili dožive na neki drugi način. I ako je bilo studenata zainteresovanih da isprobaju ovu praksu, profesorku Dragićević- Šešić u sprovođenju ove ideje sprečile su njene kolege. Razlog je bio to što vođenje ovakvog dnevnika od studenata zahteva „dodatno vreme i energiju“ pa ih zbog toga može sprečiti u obavljaju ostalih obaveza, predviđenih regularnim planom i programom univerzitetske nastave.

„Učenje kroz istraživanje“, primetila je, „ Ostavljeno je iskuljučivo za doktorske studente,  a i tada je manje stvar ličnog oizbora. Ono funkcioniše više kao uključivanje novog istraživača-studenta,  u neki istraživački proces koji institucija  vodi sama.“

U nastavku izlaganja, primetila je kako u kontekstu naše zemlje nije moguće ni razmišljati o onome što se naziva : „validacija samostalno stečenog znanja“ i što postoji kao praksa na nekim evropskim univerzitetima.  „Mogućnost da neko ko nije pohađao ni jedan program na univerzitetu, podnese molbu nakon koje će mu znanje biti verifikovano, u našoj zemlji bilo bi ravno legalnom načinu da se kupi diploma.“, kazala je.

Govorila je o ambiciji kao o osobini koja se u našoj kulturi nisko vrednuje: „ Samoorganizacija zahteva  nešto što nije popularno u levičarskim krugovima. To jeste jedan stepen liderstva, jer neko mora da pokrene akciju. Idealno je da to bude student, ne profesor i ne asistent, ali neko to mora da učini. U suprotnom, nastaviće da nas vode mediokriteti, jer se oni jedini ne stide da pokažu svoju želju za liderstvom“

Milena Dragićević Šešić izlaganje je završila tezom o Raškolovanom znanju, u kom je učestvovala kao predavačica i konsultantkinja. „Završnica ovog projekta nije knjiga, nije film, nije toolbox koji ste napravili. Jedini vredan produkt Raškolovanog znanja, biće u koliko svi učesnici u njemu, od sada pa za navek, u svojim sredinama, budu oni koji će sami inicirati procese učenja.“

Profesorka Jasna Koteska prepričala je kako je izgledao poziv za letnju školu koji je jednom prilikom dobila, zaključivši kako ni za jednu disciplinu koja se u školi izučava, nije mogla da zaključi šta je i na šta se odnosi. Kotizacija za učešće u ovoj trodnevnoj školi bila je 750 eura, pa je Koteska izlaganje počela duhovitim navođenjem svih neobičnih stvari na koje bi radije potrošlila ovaj novac. Sve su joj one izgledale korisnije nego savlađivanje veština koje se zovu: bridging ili remodeling ili nekako drugačije, ali podjednako apstraktno.

Nakon ovoga, primetila je da je svaki univerzitet konstruisan oko disciplinarnih podela koje su lažne.    „Samoobrazovanje“, kazala je, „Možda može da sruši taj lažni diskurs, tako što bi se u njemu učenje  strukturiralo oko pojmova. Pojam može biti leptir, oko. Pojam može biti toalet, i svi se ovi pojmovi mogu izučavati kroz niz različitih disciplina“ … Nakon ovoga, podsetila je prisutne na poznati citat jednog od psihijatara, koji su bili bliski saradnici Sigmunda Frojda: „Teorija je dobra ali to ne sprečava stvari da i dalje postoje.“ … Vešto odabran citat, izazvao je smeh a mnogi učesnici su ga pribeležili u sveske.

Koteska je zatim iznela svoju osnovnu tezu, u kojoj je obrazovanje izjednačila s oružjem.

„Ni jedan pokret nije nastao na ulici“, kazala je, „Pokreti nastaju u školi, pa zatim  izlaze na ulice.“

Navela je brojne istorijske primere koji potvrđuju ovu tezu, a pošto se zapitala zašto je to tako, zaključila je da bez obzira na hijerarhijsku strukturu, okvir univerziteta svojim studentima nudi više slobode, nego što će je imati kada diplomiraju i zaposle se u korporacijama i institucijama.

Govorila je podrobnije o hijerarhiji, kao uređenju koje se često predpostavlja logici i zdravom razumu, navodeći šarmantne primere iz svoje prakse rada na univerzitetu.

Posle njenog izlaganja, diskusija se nastavila a brojni učesnici u regionalnom susretu aktera nezavisnih scena, postavljali su koncizna, praktična, ali i teorijska pitanja.

Kao što je u najavi ovog susreta i bilo naznačeno, već tokom prve diskusije pokazalo se da su radni jezici ovog susreta, svi jezici na kojima se učesnici i učesnice mogu sporazumeti.

p.s.

Diskusija je završena u neformalnoj atmosferi, na večeri u restoranu koji je organizacioni tim Teorije koja Hoda odabrao specijalno za učesnike u konferenciji. Atmosfera je bila vesela, pa na blogu objavljujemo nekoliko fotografija koje je ilustruju. :)

Diskusija „Teorija-umetnička praksa-aktivizam, kako napraviti jedinstven kulturni front?“ upriličena je nekon projekcije filma „Kulturni radnik/ca 3 u 1“ a učesnici u razgovoru: Tomislav Medak, Vida Knežević, Marko Miletić i Ana Vujanović jesu i ličnosti kojima se ovaj film bavi. Moderator diskusije Vladimir Jerić, tako je bio inspirisan da razgovor otvori šarmantnim uvodom:  „Razgovaraćemo sa vašim omiljenim junacima iz filma, čiju ste predpremijeru imali prilike da vidite, a koji je nagrađen Oskarom nezavisne scene.“ … Nakon toga, iz programa regionalnog susreta pročitao je pun naziv diskusije i primetio da jedna reč u njemu privlači naročitu pažnju. To je reč front, a Vladimir Jerić zapitao se kako se ona pojavila. „Prvo smo bili individue, zainteresovane za razne stvari“, kazao je, „Zatim smo krenuli njima da se bavimo, pa smo se udružili u neke grupe i nevladine organizacije. Sredina dvehiljaditih bila je obeležena pojmom umrežavanja i naše grupe su se uvezale u različite mreže. Ali, sada na stolu imamo najnoviji izraz: front. Zanima me šta taj izraz ustvari znači?“

Za reč se prva javila Ana Vujanović, kao urednica susreta i autorka naslova diskusije. Primetila je kako je rekonstrukcija koju je Vladimir Jerić izneo relativno tačna, ali je dodala i da mreže predstavljaju formalna, funkcionalna udruživanja. „Ne bih rekla da stvar ide od mreže ka frontu, već zapravo od platforme ka frontu.  Mislim da se termin front odnosi na vrste taktičkih povezivanja sa entitetima s kojim ne delimo nužno sve. Prepoznajemo neke političke interese i identifikujemo se sa njima na antropološki način.“, kazala je. Podsetila je okupljene na film „Kulturni radnik/ca 3 u 1“ i na to da se takva vrsta povezivanja, u filmu vidi na primeru zagrebačke scene. Navela je da u Beogradu postoje takve tendencije, ali da nikada nisu bile jasno i potpuno artikulisane. „Referenca mi je Druga scena, koja je trebalo da bude mreža, pa platforma, pa je sada plenum. Nama, na beogradskoj sceni, nedostaje neka vrsta decidiranosti, iz koje bi proizašla hrabrost i odlučnost da se nešto zahteva, na način koji prevazilazi kontekst koji je prljav i korumpiran.  Za mene, front znači prelazak sa reaktivnosti na proaktivnost. Mi smo obično u defanzivi, a došlo je vreme kada bi trebalo da se dogovorimo oko minimalnih političkih koncenzusa i da počnemo da delujemo proaktivno.

Pošto je u svom izlaganju pomenula zagrebačku scenu, Vladimir Jerić daje reč Tomislavu Medaku, kao akteru te scene. Pre početka svog izlaganja, Medak napominje okupljenima kako u diskusiji učestvuje kao aktivista incijative „Pravo na grad“, umesto Teodra Celakovskog, koji je iz zdravstvenih razloga bio prinuđen da otkaže učešće u regionalnom susretu.

„Meni se čini da je stvaranje fronta aspekt delovanja kojim se iz kultute izlazi u šire društvene sfere. U inicijativi Pravo na grad, front se formirao oko teme društvene pravde. Rad ili suradnja aktera nezavisne kulturne scene ovde su bile usmjerene prema strukturalnim uvjetovanjima. Ona su se ticala društvenog procesa privatizacije dobara koja su mogla pripasti i u javnu sferu. Tu se strvorila kohezija u kojoj se učinilo da nezavisna kulturna scena može da istupi u neke sfere koje se ne tiču samo egzistencije te scene. Inače, kulturna scena je i prošlih godina tražila alijanse u nekim područjima koja su joj bliža, kao što je sektor rada sa omladinom, ili dalja poput sektora nauke, ekologije ili među sindikatima. Ovaj iskorak u društveno proizašao je iz preokupacije nedostupnošću prostora za rad.  Svakoj organizaciji treba prostor za rad pa su počele da se grade alijanse povodom zaštite dobara javnog sektora, i radnici iz različitih sfera, međusobno su podržavali jedni druge u borbama za prostor.  Ovaj tip delovanja je zadiranje u tuđi prostor ekonomske i političke moći i utoliko je pitanje te borbe nešto što sa strane kulture uvek ovisi o stvaranju alijansi sa drugima u društvu.“

Vladimir Jerić je napomenuo kako front podrazumeva heterogenost. „U slučaju rata, svi idu na front, nezavisno od toga šta o tome misle, jer su svi ugroženi od zajedničkog neprijatelja. Šta je bio taj neprijatelj u slučaju Zagreba?“, pitao je.

Na ovo pitanje, Tom Medak je kazao kako izriče zadršku prema terminu front. „Ne mislim da je neprijatelj bio jasno definisan .Pozicije aktera su bitno drugačije, alijanse su taktičke a ne principijalne i nisam siguran da postiji jedinstvo koje front implicira.“  Rekao je da ipak postoji vrsta kohezije na nezavisnoj sceni i da je do nje došlo jer su delovali strukturalno, a ne partikularno, za interes jednog ili dvoje. „To je bila teška stvar za iskomunicirati“, kazao je, „Jer kada dođete kod onih koji donose političke odluke i predložite da napuštenu fabriku daju umetnicima, oni će vas odmah pitati iz koje ste organizacije. Vi zatim kažete da vam ne treba prostor za rad vaše organizacije, već da želite da se donese kulturna politika, i tu nastupa kratki spoj.“

Vladimir Jerić upitao je učesnike ko se nalazi sa druge strane fronta, pa zaključio da se nezavisna scena najčešće sukobljava sa državom samom. „Nezavisna scena sa oba oka posmatra državu, od nje traži apsolutno sve. Država će uvek biti kriva za sve probleme nezavisne scene, i tako se država nekako jednači sa čitavim društvom, i ako su države postale aparati koji ni na koji način ne frejmuju društvo u celini.“

Nakon ove konstatacije Vladimira Jerića, u diskusiju su se uključili i članovi Kontekst koletiva, Marko Miletić i Vida Knežević.

Marko Miletić je kazao:„ Pitanje kulturnog fronta ono je što mi, iz pozicije aktera nezavisne scene,  para uši. Na ovoj sceni, organizacije i mreže nisu uspele da iskomuniciraju ni osnovna pitanja infrastrukture ili fondova, pa se postavlja pitanje da li uopšte vredi stvarati front kulturne scene ili je bolje stvarati širi društveni front sa studentima, sindikatima i radnicima.“

Vida Knežević je dodala: „Mi delujemo u okviru Druge scene, u okviru mreže NKSS,  ali kroz naše programe pokušavamo da polje delovanja otvorimo i za druge grupe. Čini nam se da kroz takvo iskustvo dolazimo do problema organizovanja unutar nezavisne scene, jer na njoj ne postoji ni trunka solidarnosti na kojoj bi bila naznaka pravljenja šireg kultutnog fronta. Manjak je pokušaja da se samoreflektuje pozicija u kojoj se svi nalazimo, pozicija prekarnog radnika koji funkcioniše u neizvesnim uslovima, i ogromna je podela između nezavisnog i javnog, državnog, institucionalizovanog…. Ta stalna podela zamagljuje to da i jedni i drugu imaju iste probleme i to dovodi do nemogućnosti za razvijanje veće, duže, solidarne akcije.“

Na pitanje o tome da li žele da govore o poslednjim sukobima sa institucijom, Vida Knežević i Marko Miletić objasnili su da je Kontekst kolektiv u prethodnih šest meseci radio u prostoru mesne zajednice na opštini Novi Beograd. Taj prostor delili su sa još dve organizacije koje sebe prepoznaju kao aktere na nezavisnoj sceni. I pored toga što dele prostor i u njemu imaju ista prava, njihove tri organozacije nisu se ponašale jedinstveno kada im je od opštine Novi Beograd stigao ankes ugovora koji podrazumeva gubitak prava koja su do sada imali. u ugovoru traži od nas da potpuno birokratizujemo našu situavciju, da na nedeljnom i mesečnom nivou dajemo izveštaj o našem radu a program možemo da realizujemo samo ukoliko od opštine dobijemo povratnu informaciju da to možemo, a ako ne, sve se odlaže.

Samo na afirmativan način možemo da govorimo o opštini ili oni imaju apsolutno pravo da jednostarno raskinu ugovor. „U tom ugovoru od nas se na najbrutalniji način traži da potpuno birokratizujemo svoju situaciju,  da na nedeljnom i mesečnom nivou dostavljamo izveštaje o svom radu, kao i da programe možemo da realizujemo samo ukoliko od opštine dobijemo povratnu informaciju da nam je to dozvoljeno. Ako takva informacija ne stigne, naš progtam se se odlaže. U ugovoru je takođe pisalo i da o opštini možemo da govorimo samo na afirmativan način, kao i da oni imaju apsolutno pravo da jednostarno raskinu ugovor.“ … Objasnivši ovu situaciju, Vida Knežević je dodala da su pozvani u opštinu samo da taj ugovor potpišu i da im je zabranjeno da ga iznose iz kancelarije.  Kada su zahtevali da preegovaraju o uslovima ugovora, odbijeni su ali im je rečeno i kako su dve organizacije sa kojima dele prostor, iste ugovore već potpisale.

Učesnicima u regionalnom susretu, Knežević i Miletić objasnili su da takav ugovor neće potpisati jer ne žele da legitimizuju „nenormalnu poziciju koja se demostrira od strane opštine, koja matrice cenziure i autocenzure  postavlja na najeksplicitniji način, kakav na formalnom nivou ne postoji čak ni u institucijama.“ Pošto su o ovome govborili nešto duže, Vida Knežević je postavila pitanje: „O kom frontu onda govorimo kada se naše razjedinjene pozicije vide i u ovako malom kontekstu?“

Ana Vujanović se tada vratila na prvo pitanje Vladimira Jerića i genezu naslova diskusije. „Mislim da u Beogradu postoje pokušaji pravljenja društvenog fronta iz kulture, pre nego što postoji konsenzus unutar kulture same.“, kazala je i dodala da pre formiranja šireg fronta, akteri kulturne scene moraju prvo da razreše svoje unutarnje probleme. „Možda“, kazala je, „Možda bi mogli da postignemo minimalni koncenzus oko toga da se unutar društva, kultura i umetnost moraju trertirati kao javno dobro. Javno dobro, odnosno prostor u javnoj sferi gde ćemo moći da kritički reflektujemo društvo, razmišljamo o njegovoj boljoj budućnosti, ili makar samo fantaziramo o svemu tome. Ne mogu da se složim s tim da se država gleda jednoznačno“, dodala je i zaključila: „Država je danas agencija kapitala, ona štiti privatno i zbog toga imamo toliko problema s tim što umetnost i kulturu definišemo kao javno dobro. Trebalo bi da pretendujemo na to da ovo osvojimo, ili da makar počnemo da pregovaramo o tome.“

Na repliku Ane Vujanović, Vladimir Jerić je dodao kako alijansa države i kapitala jedna od definicija fašizma u Italiji. Za reč se zatim javio Tomislav Medak koji je kazao da zagrebačko iskustvo sa Pravom na grad, pokazuje da su donosioci političkih odluka bili vrlo neprijatno iznenađeni saznanjem da unutar društvenog polja postoji skupina koja izražajnim sredstvima vlada podjednako dobro kao i najveći PR eksperti koje političari angažuju: „Ta moć se ne da instutucionalizirati, ali ona ne nestaje samo tako, jer čim ste vi akter u nekoj temi, mediji će zvati vas da komentrirate tu temu, njihova pozicija je takva da im treba antagonizam, bar kada nisu u potpuno kontrolisanoj poziciji.  Što se kontrole medija tiče, naravno, ona je uvek tu i nije samo politička nego i ekonomska. Bitna situacija u svemu tome je borba za javno mnjenje. To je dogovor na pitanje gde deluješ u političkom polju i kako stičeš moć delanja. Svako toliko potreban ti je neki ekces.“, savetovao je, „Biti stalno u prostoru legalnog – ok, institucije i civilnost delovanja otvaraju prostor do neke mjere,  ali moćnici kroz institucije i kroz medije ne igraju fer… Zato  mislim da postoji bitna dimenzija u povremenom ekcesu,  koji treba izvesti u pravom trenutku.“

Okupljeni su ideju saslušali sa velikim interesovanjem.

„Oko Prava na grad“, rekao je Medak, „ Nama je ilegalno delovanje bitno pomoglo stvar i čovek treba biti spreman na ilegalno delovanje u datim okolnostima. To ne znači da treba biti spreman na ilegalno delovanje u svim okolnostima, jer ono može i potkopati legitimitet koji ti daju šire mase. Ipak, povremeno neki tip ilegalnog delovanja može doneti prekoret unutar neke situacije u društvenoj borbi.

Sve te dobivene bitle su kratkotrajno dobivene bitke. Boj ne prestaje, ne zato što nama ponestaje snage nego zato što je kapitalni interes je dovoljno uporan. On će se vratiti nakon dve i nakon četiri godine i on će realizirati što je naumio.“ , prmetio je.

Vladimir Jerić je potom upitao članove Kontekst kolektiva o tome da li su spremni na neki vid ilegalne borbe. I pre nego što su odgovorili, nekoliko ljudi iz publike dobacilo je: „I ako jeste, nemojte to da nam kažete.“

Marko Miletić zatim je rekao kako za svoj dolazak u mesnu zajednicu na Novom Beogradu, galerija Kontekst takođe može da zahvali malom ekcesu. Kako su na ekcesni način izgubili mesto u Opštini Stari Grad, kasnije: UK Parobrod, zahvaljujući Drugoj sceni uspeli su da ispregovaraju za mesto na Novom Beogradu. Na taj način oni su profitrali, ali „država i partokratija nam sada vraća“, rekao je Miletić i doddao da su akteri koji u oba slučaja predstavljaju državu, iz iste političke partije.

Vida Knežević kazala je da ne žele da se bore ilegalnim metodama. „Želimo da intervenišemo u kontekst legalnog, javnog i da ga menjamo. Slažem se s tim da državi treba ispostaviti kulturnu politiku koja će nam svima omogućiti da dođemo do prostora… To je politika koja bi tražila jasnu proceduru od lokalnog do državnog nivoa,  pa onda  umetnik ili kulturni radnik ne bi nikad dobio takav ugovor… Ne postoji nikakva prvedura, svako rešava problem za sebe, treba nam front da bi uspostavili zakon.“, rekla je.

Ana Vujanović iznela je svoj stav o legitimisanju ilegalnih metoda. „Legalne metode su nemoguće jer vlada partokratija. Ona podrazumeva netransparetne procedure i korumnpiran sistem. S druige strane, za da bi se sprovodile ilegalne akcije, zaista je poitrebno konstituisanje frona, jer ćeš u suprotnom biti shvaćen samo kao mali prekršilac zakona, koga su policajci oterali. Da se to ne bi dogodilo, potreban je fron i javna sfera. Mi nemamo nikakvu moć u društvu, a jedina koju bismo možda mogli da ostvarimo bila bi ukoliko bismo konstituisali javnu sferu.“

Vida Knežević je izrazila svoje slaganje sa Anom Vujanović i dodala kako bi u ovom trenutku bilo najlakše okrenuti se ilegalnim metodama, ali da je mnogo veći i važniji ulog pokušaj  „bušenja zida u otvaranju javnog prostora“ . Primetila je da nezavisna scena u toj akciji odlazi jedan korak napred, pa dva nazad i zapitala se zbog čega je to tako. „Sistemu najviše ide na ruku ukoliko otvaramo marginalizovane ptrostore i prakse. To su stvari kojima oni ne moraju da se bave, a odgovaraju im jer pospešuju protok kapitala, u smislu produkcije sadržaja, realizacije programa i drugog.“

Vladimir Jerić potom je postavio pitanje o institucijama, nakon što je okupljenima pročitao jednu od definicija ovog pojma. Prema toj definiciji, istitucija je društvena alatka koja služi redukciji izbora. „Što efektnije se izbori redukuju, to bolje svoje resurse možemo da lociramo na onih nekoliko izbora koje treba da napravimo. Sve velike odluke koje karakterišu instituciju su unapred donešene. Ako bi taj front bio institucija, šta mislite koje su odluke i principi koji bi bili neupitni? Šta je to što taj front čini čvrstim?“

Na pitanje je odgovorila Ana Vujanović izrazivši svoju skeptičnost prema tome da je nužno institucionalizovati sve što se radi.  „Institucionalizacija je zamka, a front može da bude fleskibilan, da se izbori za javno dobrio i da to bude njegov jedini cilj.“

Tom Medak kazao je da je za izgradnju fronta bitno definisati poziciju anagonizma, i zahtev koji nije marginalizovan i zanemarljiv.

Diskusija je trajala još trideset minuta a u nju su se sa svojim zapažanjima uključili Marina Gržinić, Nebojša Milekić i Dubravka Sekulić.

http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/digg_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/reddit_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/stumbleupon_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/delicious_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/technorati_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/google_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/myspace_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/facebook_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/twitter_48.png

Category: Arhiva predavanja, Najave

Tagged: , , , , , , ,

Leave a Reply

Deschooling Classroom

Deschooling Classroom is a project that addresses the contemporary independent cultural scenes in the region, researching and offering an alternative to the hierarchical models of education in the art and culture. Methodologically, the project moves away from the concepts of individual authorship and expertise, and advocates open collective educational structures where self-organised communities facilitate horizontal production, exchange and distribution of knowledge.