raškolovano.znanje(o^o)

Icon

kolektivno samoobrazovanje u umetnosti i kulturi…

:: OTVORENA NEDELJA :: 8-11.6 :: GEM klub

1

Početkom 1820-ih, kada Marx još uvek nije imao ni pet godina, razotkrivena je jedna vrlo domišljato konstruisana prevara. Naime, 1770-e konstruisao je Volfgang fon Kempelen mehaničkog Turčina, automatizovanog igrača šaha. Mašina se sastojala od modela ljudske glave i trupa u prirodnoj veličini, obučenog u tradicionalnu garderobu turskog čarobnjaka – na glavi je nosio turban, u levoj ruci držao je dugu, tanku lulu, dok mu je desna ruka ležala na komodi, na čijoj su se površini nalazile šahovska tabla i figure. Izgledalo je kao da mehanizam može da odigra jaku partiju šaha protiv čoveka, kao i da može da izvede skakačev kružni put – šahovski problem koji zahteva da konj obiđe čitavu tablu, zauzimajući, pri tome, svako polje samo po jednom. Početkom 1820-ih ispostavilo se, međutim, da se u komodi krije majstor šaha, koji, u stvari, vuče poteze koji su publici izgledali kao potezi koje vuče sama mašina.

Opisana prevara, očigledno se oslanjala na jedan quid pro quo. Uopšteno gledano, quid pro quo, posebno u svojoj skraćenoj verziji quiproquo, predstavlja vrstu nesporazuma u kojoj subjekt misli za neku osobu ili stvar da je neka druga osoba ili neka druga stvar. Specifičnost efekta quiproquo, kada je u pitanju pomenuti mehanički Turčin, sastojao se u zameni osobe za stvar – publika je, naime, mislila da mašina-stvar igra šah, zamenjujući time, a da toga nije ni svesna, operatera-osobu mašinom-stvari. I obrnuto, specifičnost efekta quiproquo, u slučaju koji razmatramo, počivao je, takođe, u zameni stvari za osobu – publici se, naime, činilo kao da je mrtva mašina-stvar živi čovek-igrač.

Opisani quid pro quo veoma zgodno izražava suštinu Marxovog shvatanja fetišizma. U Kapitalu Marx, objašnjavajući fetišizam robe, kaže: “Tajanstvenost robnog oblika sastoji se prosto u tome što on ljudima društvene karaktere njihovog vlastitog rada odražava kao karaktere koji objektivno pripadaju samim proizvodima rada, kao društvena svojstva koja te stvari imaju od prirode, a otuda im i društveni odnos proizvođača prema celokupnom radu odražava kao društveni odnos koji izvan njih postoji među predmetima … Zbog toga se društveni odnosi prikazuju kao stvarni odnosi među licima, a društveni odnosi među stvarima[1]. Marx, vidimo, quid pro quo fetišizma robe shvata dvosmerno. Sa jedne strane odnosi među ljudima, licima (osobama) prikazuju se, odražavaju se kao odnosi među stvarima. Sa druge strane, odnosi među stvarima odražavaju se, prikazuju kao odnosi među osobama.

Govoreći o odnosima među stvarima, kao i u odnosima među osobama (licima), Marx govori o kretanju robe na tržištu, preciznije, Marx govori o razmeni robe na tržištu. “U slučajnim i stalno kolebljivim odnosima razmene njihovih proizvoda”, kaže Marx, “radno vreme potrebno za njihovu [roba] proizvodnju sprovodi se silom kao regulatoran prirodni zakon, kao, recimo, zakon teže, kad se kome kuća sruši na glavu”[2]. Nemamo trenutno vremena, a ni potrebe, da detaljnije ulazimo u problem zakona vrednosti koji Marx izlaže, na primer, u Kapitalu ili u Osnovnim crtama kritike političke ekonomije. Dovoljno je, za naše potrebe, da znamo da zakon vrednosti predstavlja regulativni princip razmene roba: vrednost prema kojoj se robe na tržištu razmenjuju izražava prosečno, društveno potrebno radno vredme neophodno za proizvodnju nekog proizvoda, ili drugačije, vrednost je srazmerna prosečnoj, društveno potrebnoj količini ljudskog rada neophodnoj za proizvodnju datog proizvoda.

Ovaj regulativni princip funkcioniše kao prirodni zakon jer ne zavisi ni od razuma ni od volje “dramskih lica” činova razmene. Zakon sveta roba i njihovog kretanja na tržištu, individue, doduše, mogu saznati, ali ni u tom slučaju zakon neće zavisiti od znanja onoga koji ga saznaje. Isto tako, saznanje zakona sveta roba i njihovog kretanja na tržištu pojedinac može iskoristiti za neku ličnu, privatnu dobit, ali ni u tom slučaju važenje ili nevaženje ovog zakona neće zavisiti od njegovog htenja[3]. Jednom reči, “prirodni društveni odnosi” jesu, kaže Marx, “izvan kontrole dramskih lica”[4].

U rezultatu, kapital kao organizam proizvodnje i razmene, ne pokazuje se samo kao quid pro quo u kome se “društveni odnosi prikazuju kao stvarni odnosi među licima, a društveni odnosi među stvarima“, već i kao jedna neobična “razmena” karakteristika koja se stvarno dešava. Subjekti, osobe, ljudi koji proizvode, gube svoje osnovne karakteristike, razum i volju, znanje i htenje, itd., gubeći na taj način slobodu, dok objekt, preuzimajući tu slobodu na sebe, postaje, poput Hobbesovog suverena na koga podanici prenose svoje slobode, gospodar. Ovaj stvarni quid pro quo, u kome se od osoba stvarno otuđuje ono što ih čini osobama, tj. opšta sposobnost čoveka da bude svoj vlastiti gospodar, a u kome kapital prisvaja ovu sposobnost, ispostavljajući se tako kao čovekov gospodar, naziva se u marksizmu alijenacijom. Alijenacija sadrži tri momenta:

Moment 1: “društveni karakter djelatnosti, kao i društveni oblik proizvoda … pojavljuju se ovdje kao nešto individui tuđe, stvarno (sachliches)”[5].
Moment 2: proizvodi ljudskih ruku “izgledaju kao samostalna obličja, obdarena vlastitim životom, i koja se nalaze u odnosima među sobom, kao i sa ljudima”[6].
Moment 3: “vlastitio njihovo društveno kretanje ima za njih [ljude, proizvođače] oblik kretanja stvari pod čijom kontrolom stoje, umesto da oni [ljudi, proizvođači] njih kontrolišu”[7].
Rezultat alijenacije predstavlja uspostavljanje kapitala kao subjekta. Međutim, kao što smo već rekli, reč je o jednom neobičnom subjektu. Reč je o subjekt koji ima slobodu, ali nema znanje i htenje, svest i volju. Što je ovaj subjekt nezavisniji od ljudi, to su ljudi više zavisni od njega. Drugim rečima, on, poput suverena, gospodari ljudima, a ljudi su njegovi podanici. Njegovu vladavinu ne ograničava ništa – on nema spoljašnju granicu. On nije slobodan, međutim, samo zbog toga što njegovo gospodstvo ne ograničava ništa, samo zbog toga što vlada svime itd. On je slobodan zato što ima “okultno svojstvo da rađa vrednost, jer jeste vrednost”. Kretanje robe na tržištu, uključujući tu i robnu proizvodnju, u kome kapital-vrednost “donosi višak vrednosti njeno je vlastito kretanje, njeno vlastito oplođavanje, dakle samooplođavanje[8].

U figuri samooplođavanja možemo prepoznati jednu od ključnih kategorija klasičnog nemačkog idealizma – kategoriju autoprodukcije, autokreacije, ili apsolutnog subjekta. Apsolutni subjekt jeste subjekt koji saznajući sebe proizvodi sebe, proizvodeći sebe saznaje sebe. Upravo zato Hegel hoće “da se ono istinito shvati i izrazi ne samo kao supstancija nego i kao subjekt”. Supstancija je, naime, nešto što postoji samo po sebi, što svoju egzistenciju ne duguje drugom, ona je uzrok same sebe, i zato za nju kažemo da je apsolutna. Međutim, u Hegelovoj filozofiji, ova supstancija obdarena je samosvešću, i zato je subjektivna. Štaviše, ona je apsolutna, samo zato što je subjektivna, tj. njena samoproizvodnja koincidira sa njenom samosvešću. Po analogiji, samonikli proces kapital-vrednosti Marx ne želi da shvati samo kao proces bez subjekta, kako se inače shvataju prirodni proces, pa bili oni i “prirodni društveni odnosi izvan kontrole dramskih lica”, dakle, ne samo kao proces, već ujedno i kao subjekt: “vrednost ovde postaje”, kaže Marx misleći na robnu proizvodnju, “subjektom procesa u kome stalno menjajući oblike novca i robe ona menja i samu svoju veličinu, te se kao višak vrednosti odvaja od same sebe kao prvobitne vrednosti, oplođujući samu sebe[9].

Uprkos svojoj samoproizvodnji, vrednost ne figurira kao apsolutni subjekt. Marx ovom subjektu daje drugo ime: kapital-vrednost, u robnoj proizvodnji i kretanju robe na tržištu, “stalno prelazi iz jednog oblika u drugi [novac i robu], ne gubeći se u tom kretanju te se tako pretvara u automatski subjekt.” Dakle, kada govorimo o kapital-vrednosti nije reč o apsolutnom subjektu – reč je automatskom subjektu. Reč je o “čudovištu koje ima svoju dušu, koje počinje ‘raditi’ kao da u njemu toplo srce kuca”. Međutim, ova duša, neobična duša, nije ista kao “duša” apsolutnog subjekta. Naime, termin “duša” Marx upotrebljava u ovom kontekstu onako kako ga upotrebljavaju stari Grci. Rekavši duša, on misli na sposobnost “samokretanja”, na sposobnost automatizma. Duša se, međutim, razlikuje od duha, čija se esencija koncentriše u samosvesti. Naš automatski subjekt kreće se sam od sebe, proizvodi/kreira samog sebe, ali bez samosvesti i bez kontrole/vlasti nad sobom, pa makar mu sve ostalo bilo potčinjeno. Reč je o slepom, nesvesnom subjektu, nagonskom subjektu koji “prisilno ponavlja” samo jednu operaciju: “stvara višak vrednosti”, tj. “svojim postojanim delom, sredstvima za proizvodnju, usisava što je moguće veću masu viška vrednosti”[10].

Prava suština onoga što se naziva Marxovim humanizmom ne krije se u Marxovoj oceni čoveka kao najvrednijeg naprosto. Marxov humanizam nije antropološki humanizam. Njegov humanizam je humanizam subjekta – subjekt je ono najvrednije, najvrednije zato što je apsolutno, ili drugačije, autonomno. Autonomija ovde označava “opštu sposobnost subjekta da bude svoj vlastiti gospodar”, tj. da bude slobodan, ili kantovski rečeno, da bude uzrok, a da ne bude posledica. Autonomija označava “sposobnosti” subjekta da apstrahuje od svega onoga što ga određuje – od svake moguće determinacije ili predikata – i da na jedan aktivan način odredi svoju vlastiti volju i svoje suštinske predikate. Biti autonomni subjekt značilo bi, Aristotelovim jezikom rečeno, biti supstancija bez unapred (transcendencijom, prirodom, društveno-istorijski) datih predikata, ili rečeno sartreovski, autonomija subjekta sastojala bi se u tome da njegova “egzistencija prethodi esenciji”. Čovek za Marxa ima najvišu vrednost samo zato što je autonomni subjekt u navedenom smislu, ili bar ima potencijal da to bude, iako, usled vladavine kapital-vrednosti on to još uvek nije.

Dok je “životinja neposredno jedinstvena sa svojom životnom delatnošću”, kaže Marx u tekstu Otuđeni rad, “čovek čini samu svoju delatnost predmetom svog htenja i svoje svesti” – “to nije određenost s kojom se on neposredno stapa”. “Samo zato je njegova delatnost slobodna delatnost”[11]. Kapital-vrednost ne čini, međutim, svoju životnu delatnost, tj. stvaranje viška vrednosti, predmetom svog htenja i svoje svesti. On je poput životinje “neposredno jedinstven sa svojom životnom delatnošću” teran jednim jedinim životnim nagonom, nagonom da se oplođuje. Njegovo oplođivanje, pak, figurira kao samooplođivanje. Kapital-vrednost ima, podsetimo, “okultno svojstvo da rađa vrednost, jer jeste vrednost”, tj. ima moć da se samoproizvodi, da se samostvara. Upravo ta konjunkcija samooplođavanja i životinjskog karaktera kapital-vrednosti čini od nje automatskog subjekta. Automati možda imaju dušu, tj. sposobnost da se kreću sami od sebe, ali definitivno nemaju duh – tj. samosvest, ili Marxovim terminima rečeno, nemaju sposobnost da svoje delovanje učine predmetom svog htenja i svoje svesti. Reč je o subjektu koji deluje potpuno neplanirano i nekontrolisano, slepo i slučajno, funkcionišući na taj način kao priroda, nagonski. Reč je o kvazi-prirodnom kvazi-subjektu, o nečemu što je više od procesa bez subjekta, ali manje od prakse autonomnog subjekta.

Kvazi-prirodni kvazi-subjekt, ili drugačije, automatski subjekt razlikuje se od autonomnog subjekta. Dok autonomni subjekt ima moć da bude uzrok, a da, pri tome, ne bude posledica, tj. ima moć da deluje sam od sebe, kretanje automata uvek je posledica nekog uzroka koji se razlikuje od automata. On, naime, mora da dobija energiju od nečeg drugog, bez obzira da li tu energiju prima u obliku konstantnog priliva ili je akumulira, kako bi je, trenutno, ili kasnije, oslobodio u “autonomnom” kretanju. Bez pokretačkog uzroka, bez inputa energije, postojani kapital, a to su uslovi rada, sredstva rada i predmet i rada, ostaju mrtve, beživotne stvari. Šta im daje život? Živi rad ima sposobnost da oživljava ono beživotno, mrtvo – rad je živi kvasac koji se pripaja mrtvim elementima postojanog kapitala[12]. Živi rad mora “te stvari dohvatiti, probuditi ih iz mrtvih”[13].

Međutim, živi rad na taj način budi iz mrtvih “čudovište koje ima svoju dušu, koje počinje ‘raditi’ kao da u njemu toplo srce kuca”[14]. “Kapital je mrtav rad koji oživljava kao vampir samo usisavajući živi rad”[15]. Marx pod mrtvim radom podrazumeva rad koji se preobraća “iz oblika nemira u oblik stalnosti, iz oblika kretanja u oblik predmetnosti”[16]. Proces proizvodnje gasi se u proizvodu, a ono što “se na strani radnika ispoljavalo kao kretanje, očituje se sada na strani proizvoda kao svojstvo mirovanja”[17]. Upravo taj predmet, stvar, koja sama po sebi miruje, koja postoji u obliku stalnosti, otuđuje se od radnika u obliku kapital-vrednosti. Ona se osamostaljuje u odnosu na njega i vraća se kao njemu strana sila, koju on pogrešno prepoznaje kao nešto tuđe, da bi ga potčinila, učinila zavisnim i kontrolisala. Život koji je radnik dao predmetu, suprotstavlja mu se sada kao nešto neprijateljski i strano.

Taj vampir, koji ima neutaživu žeđ za “živom krvi rada”, živi i oživljava “samo usisavajući živi rad”. Ako kapital-vrednost shvatimo kao živog mrtvaca, onda, sa druge strane, živi rad možemo shvatiti kao mrtvi život, ili preciznije, umrtvljavani život. Pod mortifikujućim dejstvom kapital-vrednosti, radna snaga, čije trošenje predstavlja živi rad, kržljavi i unakažava se. Kapitalistička proizvodnja “proizvodi i prevremeno iscrpljenje i ubijanje same radne snage[18]. Ako kapital-vrednost figurira kao automatski subjekt, onda radna snaga, podložena njoj, dobija oblik subjektivnog automata – subjekta čiji se esencijalni predikati, a to su znanje i htenje, razum i volja, iscrpljuju i ubijaju. Sve se dešava, u Marxovom Kapitalu, kao borba na život i smrt čoveka i kapital-vrednosti.

Marxov humanizam, međutim, neposredno predstavlja humanizam subjekta, a samo posredno humanizam čoveka, tj. antropološki humanizam. U skladu sa tim, Marx slobodu shvata kao autonomiju. Slobodan je samo onaj subjekt u kome funkcija suvereniteta i funkcija podaništva koincidiraju. Drugim rečima, slobodan je samo onaj subjekt koji gospodari sobom. Međutim, kapital-vrednost u potpunosti gospodari, doduše, ljudima, i delimično, iz dana u dan sve više i više, prirodom, ali ne gospodari sobom, budući da su samosvest i samokontrola dva nužna uslova vlasti nad sobom. Kapital-vrednost predstavlja automatsku, tj. slepu, nekontrolisanu nagonsku mašinu koja koja funkcioniše na eksploataciju. Prema tome, njena (kapital-vrednosti) sloboda može biti samo zamena ili supstitut, bleda kopija originalne, istinske slobode. Automatski subjekt, konsekventno, može biti samo pod-ekvivalent stvarnog, tj. autonomnog subjekta. Automatski subjekt, prema tome, predstavlja ersatz, lošu zamenu, za autonomnog subjekta. Taj ersatz, međutim, budući da se (bespravno) nalazi na mestu na kome bi (s punim pravom) trebalo da se nalazi original, zauzima/oduzima prostor za relizaciju originalne, istinske autonomije i subjektivnosti. Kapital-vrednost se ponaša kao stanar koji se bespravno uselio u zgradu vlasti i slobode, kompromitijući i podrivajući na taj način i jedno i drugo.

Uprkos tome što bespravno prisvaja slobodu i vlast, uprkos tome što ih de facto podriva, kapital-vrednost proizvodi stvarni, objektivni privid da slobodom i vlašću raspolaže punim pravom. On to čini time što se izdaje za fizičko lice (osobu) ili bar za pravno lice (osobu).

“Sposobnost da se restituiše akumulirana energija u spontanom kretanju načinila je od mašine imitaciju živog organizma”[19]. Ova imitacija je, u slučaju kapital-vrednosti, tako verna originalu, da se ljudima karakter njihovog vlastitog rada, a to je,kao što smo videli, životnost, procesualnost, kretanje živog rada, pokazuje njima kao objektivno svojstvo mrtvog rada, tj. kapital-vrednosti, svojstvo koje joj pripada od prirode. Čini se kao da je u prirodi kapitala da se samooplođuje – kapital zapošljava ljude, kapital plaća poreze itd. Specifičnost efekta quiproquo, sa kojim imamo posla kada je u pitanju kapital-vrednost, sastoji se u zameni osobe za stvar – ljudi misle da se automat-stvar kreće sam od sebe, da se oplođuje sam od sebe, zamenjujući time, a da toga nisu ni svesni, radnu snagu kapital-vrednošću. Ali i obrnuto, specifičnost efekta quiproquo, o kome je ovde reč, počiva i u zameni stvari za osobu – ljudima se, u kapitalističkom načinu proizvodnje, čini kao da je mrtav automat-stvar živi subjekt-osoba.

“Konstruktori XVIII-og veka, Vokanskon …, Kempelen odevali su svoje automate, svirače flaute ili daira, igrače ili pisare, itd. ne bi li sakrili mehanizam koji ih pokreće”. Zadivljenost njihovim automatima javljala se kod publike kada bi gledala ove automate kako igraju sami od sebe[20]. Automat u renesansni predstavlja igračku koja izaziva divljenje, a od XVI veka pa nadalje, ovi čudesni uređaji sve više se zatiču u tzv. Wunderkammern, tj. kabinetima retkosti prinčevskih dvorova u Evropi. Svojstvo igračke koja izaziva divljenje, automat zadržava u XVII i XVIII veku. U XIX veku, posebno u okviru romantizma, automat, međutim, uzima obličje androidnog monstruma. Marx, stoga, izražava jedno opšte mesto svojeg vremena, kada kapital-vrednost naziva “čudovištem koje ima svoju dušu, koje počinje ‘raditi’ kao da u njemu toplo srce kuca”. Bez obzira da li izaziva divljenje ili uteruje strah, specifična delotvornost automata na publiku “pretpostavlja da konstruktor pokaže efekat, a da mu sakrije uzrok”[21]. Prvi korak u neutralizovanju ove delotvornosti sastoji se u skidanju vela sa automata, u nastojanju da se ogoli mrtvi mehanizam koji se skriva iza privida živog kretanja automata. Drugi korak sastoji se u pokazivanju da se iza vela krije osoba koja deluje kao operater ili kao pogonsko sredstvo mašine. U tom smislu, Marxov radnik poručuje kapitalisti: “što ti na taj način dobijaš u radu, gubim ja u supstanci rada .. Ti si možda uzoran građanin, možda član društva za zaštitu životinja, možda čak uživaš glas sveca, ali onoj stvari koju ti prema meni pretstavljaš ne bije srce u grudima. Što u njoj izgleda da kuca, kucanje je mog rođenog srca[22].

Međutim, reprezentacija stvari kao osobe i osobe kao stvari, nije puki subjektivni privid. To je, zapravo, objektivni privid koji zavisi od stvarnih proizvodnih odnosa koji vladaju u jednom načinu proizvodnje. Zato će “odnosi praktičnog svakodnevnog života iz dana u dan pokazivati ljudima providno razumne odnose”, tek onda kada se proces proizvodnje bude podvrgao planskoj kontroli. Proces proizvodnje biće, međutim, podvrgnut planskoj proizvodnji tek onda kada bude “kao proizvod slobodno udruženih ljudi bude stajao pod svesnom planskom kontrolom”[23]. Nije dovoljno, naime, da ljudi proizvode procese proizvodnje, što ih, inače, čini generičkim bićima, otuđenima ili ne, nego oni to moraju činiti planski kontrolisano, tj. sa znanjem i htenjem. Tek u tom slučaju, može se proces proizvodnje podvrgnuti njihovoj vlasti. Kao indirektna posledica ove svesne i namerne, planske i kontrolisane proizvodnje, a kao direktna posledica podvrgavanja, potčinjavanja proizvodnog procesa, uslediće njegova providna razumnost. Marxova “epistemologija”, vidimo, počiva na starom, idealističkom Vikoovom dictumu: “verum est ipsum factum” – sama istina je proizvod. Čovek, u komunizmu, u kome čovek gospodari procesom proizvodnje, može efektivno da sazna ovaj proces, zato što ga kontroliše, a kontroliše ga zato što je sam kreator tog procesa. A ono što smo sami stvorili, misli Vico, transparentnije nam je od onoga što je postalo samo od sebe, nezavisno od nas[24]. Ukratko, čovek će biti slobodan, onda kada proces bez subjekta bude transformisan u praksu subjekta. Još kraće, čovek će biti sloban onda kada “se ono istinito shvati i izrazi ne samo kao proces nego i kao subjekt”.

2

Na čemu, međutim, počiva ovakvo Marxovo shvatanje emancipacije? Marx konstatuje kako će u komunizmu, zajednici slobodnih ljudi “zasnovanoj na univerzalnom razvoju individua i na potčinjavanju njihove zajedničke, društvene produktivnosti kao njihove društvene moći”[25], društveni odnosi biti providno razumni. Vidimo da Marx, govoreći o komunizmu, pretpostavlja dvostruku prozirnost, trasnparenciju: 1) proziran je odnos subjekta prema predmetu rada, i 2) prozirna je recipročna relacija između subjekata[26].

Gde se može pronaći stvarno poreklo ove prozirnosti? Drugim rečima, šta navedenim odnosima, odnosima između subjekta i objekta, kao i odnosima između subjekata, daje njihovu transparenciju? Providna razumnost odnosa, bilo između ljudi, bilo između ljudi i stvari, drugo je ime za očiglednost. “Kategorija subjekta jeste jedna prvobitna ‘očiglednost’ (očiglednosti su uvek prvobitne): jasno je da smo vi i ja subjekti … Kao sve očiglednosti, uključujući i one na osnovu kojih jedna reč ‘označava jednu stvar’ … i ova ‘očiglednost’ da smo vi i ja subjekti jeste jedan ideološki učinak, elementarni ideološki učinak”[27]. Iz koje, međutim, ideologije pojmovi subjekta i objekta crpu svoju očiglednost? Louis Althusser tvrdi da je pravna ideologija dominantna ideologija kapitalističkog načina proizvodnje. To, u suštini, znači da se u pravnoj idelogiji artikulišu ključni pojmovi svih drugih ideologija, i naposletku, ključne kategorije same filozofske ideologije. “Buržoaska vladajuća klasična filozofija”, kaže Althusser, “(i njeni nusproizvodi, čak i oni moderni) izgrađena je na pravnoj ideologiji, a njeni ‘filozofski predmeti… su pravne kategorije ili entiteti: Subjekt, Objekt, Sloboda, Volja, Svojstvo, Predstavljanje, Osoba, Stvar itd.”[28]. Centralni pojam pravne ideologije predstavlja pojam osobe (lica). Ako prosledimo navedenu Althusserovu intenciju, onda možemo naglasiti kako je centralna kategorija celokupne filozofije novog veka, kategorija subjekta, izvedena, preuzeta itd. upravo iz pravno-ideološkog pojma osobe (lica). Korelativno, spekularna kategorija u odnosu na kategoriju subjekta, kategorija objekta, spekularna zato što se subjekt u njoj, takoreći, “ogleda”, izvedena je, takođe, iz jednog od pojmova pravne ideologije – iz pojma stvari. Čini se, prema tome, da Marx ostaje zatočenik “konceptualnog sistema zasnovanog na opoziciji osoba/stvar, dvema osnovnim kategorijama zakona i pravne ideologije”[29]. Mogli bismo, u skladu sa time, konstatovati kako čitava priča o fetišizmu robe predstavlja igru varijacija čije su granice i zakonitost propisani pravno-ideološkom problematikom koja se vrti oko centralne osovine oličene u binarnoj opozicji osoba/stvar.

Štaviše, ni sama Marxova koncepcija komunizma ne ostaje pošteđena ideološke krivice, ili drugačije rečeno, ideološke devijacije. Naime, komunizam kao ideal u kome su transparentni subjekt, objekt, odnos subjekta prema sebi, prema drugom subjektu i objektu, kao i međusobni odnos objekata, predstavlja ekstrapolaciju ideala kodiranog u ideologiji kapitalističkog načina proizvodnje. Taj ideal predstavlja ideal kapitalističkog načina proizvodnje, ideal koji on ostvaruje samo formalno i parcijalno – sloboda je u kapitalističkom načinu proizvodnje samo sloboda da se trguje i da se poseduje, sloboda u kojoj uživa isključivo kapitalista. Sloboda se u kapitalizmu ne ostvaruje, prema Marxu, realno i totalno, kao sloboda uopšte svake individue. Komunizam bi, dakle, predstavljao potpuno ostvarenje ideala kapitalističkog načina proizvodnje.

Da li postoji autentično materijalistički način da se misle fenomeni alijenacije i automatskog subjekta? Drugim rečima, da li postoji način da se navedeni fenomeni misle bez referenci na pojmove osobe i stvari? Postoji li nešto tako kao što je alijenacija koja ne bi bila alijenacija subjekta, otuđenje koje ne bi bilo otuđenje stvari od osobe, koje, ne bi bilo otuđenje od, već bi bilo otuđenje naprosto. Korelativno tome, možemo postaviti pitanje da li postoji način da se pojam automatizma misli bez pojma subjekta, tj. da se pojam automatizma misli bez rekursa na pojam osobe. Naposletku, budući da je pojam zakona jedan od tri osnovna pojma pravne ideologije kapitalističkog načina proizvodnje, može se postaviti pitanje da li postoji način da se pitanje slučajnosti ne postavlja kao pitanje zakonitog učinka slučajnog u odnosu na subjekta, tj. da li postoji neka, tako da kažemo, istorijska kontingencija koja bi bila slobodna od subjekta.

Odgovor na pitanje da li je moguće misliti automatizam bez subjekta pruža Deleuze[30]. On u delu Hiljadu ravni shvata kapitalizam kao specifičnu aksiomatiku. Aksiomatski sistem predstavlja formalnu teoriju koja uređuje neki univerzum diskursa, koji se naziva modelom za datu teoriju, a to čini dodavanjem ili oduzimanje određenih pravila, ili staromodnije rečeno, zakona. (Aksiome su potpuno arbitrarne i indiferentne prema domenu koji uređuju.) Parafrazirajući Badioua, inspirisanog, u pogledu onoga što ćemo izložiti, Althusserom i Lacanom, mogli bismo reći kako nema subjekta formalne teorije. Aksiomatski sitem kao formalna teorija predstavlja čisti prostor bez naličja, obeležja ili mesta za ono što isključuje, tj. za subjekta. Ona predstavlja psihozu bez subjekta, potpuno univerzalizovan delirijum, čistu spoljašnjost bez slepe mrlje[31]. Pojam kapitalističke mašine, kao, automatizovani aksiomatski sistem, nudi nam alternativu pojmu automatskog subjekta. Koncept kapitalističke mašine kao automatizovanog aksiomatskog sistema nudi nam mogućnost da automatizam mislimo bez pojma subjekta.

Marx govori o slučajnosti zakona i zakonitih učinaka, tj. zakona vrednosti i kretanja roba na tržištu, za čoveka/osobu tj. za subjekta. Ono što karakteriše kapitalizam, nije samo slučajnost zakonitog učinka i zakona za subjekta, već i slučajnost samih učinaka zakona u odnosu na zakone, kao i iskrsavanje nezakonitih učinaka, i naposletku slučajnost samih zakona po sebi – važenje zakona vrednosti, u poslednjoj liniji, istorijski je kontingentno. Nasuprot Marxu, mogli bismo reći da kapital ne kompromituje toliko ljudsku slobodu, koja bi se sastojala u vlasti čoveka nad zakonom i zakonitim učincima, koliko kompromituje autentični karakter same istorijske kontingencije i njene emancipatorske kapacitete. “Ne sastoji li se patološka osobenost kapitalističke mašine u njenoj sposobnosti da radi upravo ovo: da konvertuje nasumične empirijske činjenice”, tj. nezakonite učinke ili posledica zakona koje se ne mogu svesti na zakon, “u nove aksiome?”[32]. Drugim rečima, kapitalistička mašina nema unapred definisan skup zakona po kojima funkcioniše, zakona čija bi suspenzija označila kraj funkcionisanja kapitalističke mašine. Naprotiv, ona funkcioniše tako što postavlja ad hoc zakone, zakone koji se menjaju od slučaja do slučaja, zakone koji slučajeve koji su se već dogodili pretvaraju, važeći retroaktivno, u zakonite učinke vlastitog funkcionisanja. “Globalni kapitalizam je mašina – a mašina je samo automatizovani aksiomatski sistem … Kada god se susretne sa granicom ili anomalijom, kapitalizam ima ono što je potrebno da bi izmislio novi aksiom i inkorporirao ono neočekivano”[33].

Kapitalizam možemo, razlikujući ga, uporediti sa onim što je mađarski epistemolog Imre Lakatos nazivao tvrdim jezgrom naučne teorije. Naime, tvrdo jezgro jedne nauke predstavlja skup osnovnih postulata ili odluka, tj. skup osnovnih stavova, iskaza od kojih polazi teorija. Ovaj skup odluka (recimo, Newtonova tri zakona kretanja) brani se po svaku cenu, pa i po cenu modifikacije drugih postulata. Stavovi koji obrazuju tvrdo jezgro nikada se ne dovode u direktnu vezu sa iskustvom, pa, u skladu sa time, iskustvo nikada ne može da ih opovrgne. Kapitalizam bi, nasuprot tome, predstavljao nauku bez tvrdog jezgra, nauku koja je spremna da, po potrebi, promeni svoje najbazičnije postulate, nauku koja je spremna da po diktatku nepredviđenih i nepredvljivih činjenica donosi odluke koje se kose sa temeljnim odlukama koje je donela, može biti, neposredno pre toga. Rečeno jezikom filozofije nauke Thomasa Kuhna, kapitalizam izgleda kao nauka bez paradigme, ili kao nauka bez konstantne paradigme. Štaviše, to je nauka koja nikada ne bi bila u normalnom stanju (normalno stanje nauke je ono stanje u kome se nauka nalazi kada ne preispituje i ne menja osnovne postulate, već kada na osnovu njih vrši istraživanja, akumulirajući nova znanja na starim pretpostavkama), već nauka koja je uhvaćena u permanentnu revoluciju svojih najtemeljnijih uverenja, bez mogućnosti da se (trajnije) zaustavi na nekom određenom skupu aksioma.

Ne sastoji li se, pod datim uslovom funkcionisanja automatizovanog aksiomatskog sistema kapitalističke mašinerije, emancipacija baš u pokušaju da se izumeju novi oblici kontingencije, novi oblici slučajnosti, i to takvi koji bi, na neki način, bili otporni na adaptivno, ad hoc funkcionisanje kapitalističke mašine, slučajeva koji bi bili letalni za njen rad, i koji bi stavili ad acta ne samo zakon vrednosti, već zakon kao zakon uopšte? Ili je, pak, svaka kontingencija, svaka anomalija, osuđena na to da bude apsorbovana u sistem njenom konverzijom u zakonitu posledicu sistema izumom, ali ovog puta od strane kapitalističke mašine, novih pravila funkcionisanja sistema? Bilo kako bilo, čini se da kapitalizam, koji se istrgao svakoj ljudskoj kontroli, više kompromituje mogućnost pojavljivanja stvarne alternative, alternative koja bi se javila u obliku slučajeva koje kapitalizam ne može da akomodifikuje, nego mogućnost ljudske kontrole nad kapitalisitčkom mašinom.

Da li nam, ovakvo postavljanje pojmova automatizma bez subjekta i kontingencije bez subjekta otvara mogućnost da mislimo pojam alijenacije bez subjekta? Alijenacija bez subjekta bila bi specifičan proces bez subjekta koji se dešava na relaciji radne snage i kapital-vrednosti. Radna snaga, međutim, ne bi se mislila u pojmovima osobe ili subjekta, niti bi se kapital mislio u pojmovima stvari ili objekta. Alijenacija, prema tome, ne bi bila shvaćena kao proces u kome se subjekt opredmećuje/ospoljava u stvari, pri čemu bi se stvar, koja po pravu pripada osobi, u samom procesu opremdećenja/ospoljenja, ili posle njega, svejedno, bespravno otuđivala od osobe. Alijenacija bez subjekta mogla bi se shvatiti kao učinak vlasti kapital-vrednosti nad radnom snagom, tj. kao takvo delovanje vlasti koji bi

a) radnu snagu tela asociralo sa funkcijom koju treba preuzeti, kao sa mestom koje treba zauzeti u tehničkoj i društvenoj podeli rada,
b) među radnom snagom regrutovalo subjekte proizovodeći samo subjekte koje regrutuje, interpelirajući tela-radne snage u subjekte.

Alijenacija bi, u tom slučaju, mogla da se shvati kao specifičan motor, koji transformiše telo-radnu snagu u subjekta. U tom slučaju, telu-radnoj snazi ne bi bilo otuđeno ništa. Ona bi, zrapravo, alijenacijom samo primala jedan novi, drugačiji oblik egzistenije, oblik egzistencije koji nije imala pre kapitalističkog načina proizvodnje. Biti radnik predstavljalo bi prema tome specifičan oblik egzistencije koji telo-radna snaga dobija u kapitalističkom načinu proizvodnje. U toj transformaciji, energija tela-radne snage, ili da budemo precizniji, energija = telo-radna snaga, bila bi stavljena u službu, u obliku subjekta, tj. trošila bi se na proširenu reprodukciju kapitalističkog načina proizvodnje. Specifičan problem alijenacije tada bi ležao u depotenciranju asubjektivne radne snage putem njene subjektivacije-subjekcije kapitalističkoj mašini.

Kapitalistička mašina razlikuje se od ostalih načina proizvodnje. Ona, naime, postoji, samo u permanentnoj aktivnosti destrukturacije/restrukturacije. “S njom je”, kaže Marx za kapitalističku akumulaciju, kao i sa osvajačem sveta, koji sa svakom novom zemljom osvaja samo novu granicu”. Proširena reprodukcija kapitalističkog načina proizvodnje svodi se ne prelaženje granice. To prelaženje granice nikada nije potpuno uklanjanje granice, već samo sve dalje i dalje pomeranje granice, ili drugačije, postavljanje nove granice. Pri tome ne mislimo samo na kvantitavni aspekt proširene reprodukcije, već ujedno i na njen aksiomatski karakter. Sama aksiomatika se, naime, prošireno reprodukuje, dodavanjem novih aksioma koji bi trebalo da izvrše reaproprizaciju nezakonitih učinaka (empirijske kontingencije) ili posledica zakona koje se ne mogu svesti na zakon. Svako prelaženje granice (destrukturiranje) kao pomeranje granice (restrukturiranje), zahteva određeni oblik “alijenacije”, tj. subjektivacije-subjekcije tela-radne snage, ili drugačije, njegovo-njeno depotenciranje, trošenjem na uklanjanje granice i simultano postavljanje nove.

Ako su naše analize tačne, otpor koji bi radna snaga mogla da pruži policijskom režimu asociranja tela-radne snage sa mestom u tehničkoj i društvenoj podeli rada, režimu koji izdaje-zahteva na uvid lične karte od regrutovanih/proizvedenih subjekata, ne bi se sastojao u afirmaciji subjektivnosti radne snage, već upravo suprotno, u njenom otporu, njenom nepristajanju da se subjektivira. Ona bi, u toj aktivnosti otpora, morala da sklopi novi savez sa istorijskom kontingencijom. Ta istorijska kontingencija ne bi bila relativna kontingencija, kontingencija u odnosu na subjekta ili kontingencija zakonitog ili nezakonotig učinka u odnosu na zakon. To ne bi bila samo kontingencija ovog ili onog zakona funkcionisanja kapitalističke mašine. To bi morala da bude apsolutna kontingencija kapitalističke mašine kao celine.


[1] Marks, K., Engels, F., Kapital, I tom, Kultura, Beograd, 1947., pp. 37-8.
[2] Ibid., p. 39.

[3] Cf. Lukacs G., Povijest i klasna svijest, Naprijed, Zagreb, 1970., p. 154.

[4] Marks, K., Engels, F., Kapital, p. 71.

[5] Marx, K., Temelji slobode – osnovi kritike političke ekonomije, Naprijed, Zagreb, 1977., p. 54.

[6] Marks, K., Engels, F., Kapital, p. 37.

[7] Ibid., p. 39.

[8] Ibid., p. 107.

[9] Ibid., p. 106-7.

[10] Ibid., p. 174.

[11] Marx K., Rani radovi, Naprijed, Zagreb, 1961., p. 251.

[12] Cf. Marks, K., Engels, F., Kapital, p. 134.

[13] Ibid., p. 132.

[14] Ibid., p. 142.

[15] Ibid., p. 174.

[16] Ibid., p. 137.

[17] Ibid., p. 130.

[18] Ibid., p. 204.

[19] Chazal G., L’ordre humain: ou le déni de nature, Champ Vallon (ed.), Collection milieux, Paris, 2006., p. 210.

[20] Ibid., p. 210.

[21] Ibid., p. 210.

[22] Marks, K., Engels, F., Kapital, p. 175.

[23] Ibid., p. 43.

[24] “I zar ne bi ovu bilo lakše napisati, jer kako Viko kaže, istorija ljudi razlikuje se od istorije prirode po tome što smo onu pravili, a ovu nismo?”, Ibid., p. 298.

[25] Ibid., p. 55.

[26] Althusser L., “Marx in his Limits”, u Philosophy of the Encounter: Later Writings, 1978-87, Verso, London and New York, 2006. pp. 127-8.

[27] Althusser Louis, “Ideologija i ideološki državni aparati”, u Marksizam u svetu, VI/1979, 7-8, pp. 77-119., p. 109.

[28] Althusser Louis, Elementi samokritike, BIGZ, Beograd, 1975., p. 16.

[29] Althusser L., “Marx in his Limits”, 128.

[30] Cf. Parr A. (ed), The Deleuze Dictionary, Edinburgh University Press, Edinburgh, 2005., pp. 17-8.

[31] Navedeno prema Brassier R., “Badiou’s Materialist Epistemology of Mathematics”, ANGELAKI, volume 10 ,number 2, Routledge, London, 2005., p.145.

[32] Brassier R., “Nihil Unbound: Remarks on Subtractive Ontology and Thinking Capitalism”, in Hallward P. (ed. ), Think Again: Alain Badiou and the Future of Philosophy, Continuum, London – New York, 2004., p. 57.

[33] Ibid.., p. 53.

TkH-platforma i Kontrapunkt

U okviru projekta Raskolovano znanje(o^o)*

Vas pozivaju na predavanje

MATERIJALISTIČKI KONCEPT KRITIKE

/JANJA STJEPANOVIĆ/

SUBOTA, 29. maj, 19:00 / MAGACIN U KRALJEVIĆA MARKA 4

Koncept kritike je koncept koji je Marks koristio u svim momentima svoje teorijske evolucije da bi označio specifičnost svoje aktivnosti. Šta je, međutim, učinio Altiser kada je u svojim prvim filozofskim „intervencijama“ pozivao na „kritičko čitanje ’Kapitala’“? Pobrinuo se da naznači koji odnos ima tematizacija koncepta kritike, eksplicitna u Marksovim mladalačkim radovima, sa podnaslovom “Kapitala”: „kritika političke ekonomije“. To je ujedno značilo preuzeti ono što je suštinsko kod Marksa i „primeniti Marksa na Marksa“. Dok je mladi Marks još uvek sledio racionalističku tradiciju decidiranih prosvetitelja – kod kojih je reč „kritika“ imala funkciju da suprotstavi istinite ideje zabludama (iluzijama, predrasudama), um iracionalnosti – reč „kritika“ u „Kapitalu“ ima sasvim drugu funkciju. Marksov materijalistički koncept kritike (koja „zastupa proletarijat“) ne sastoji se, svakako, u odbacivanju racionalizma kao takvog, koliko u politički izoštenoj svesti o granicama, odnosno, materijalnim uslovima istorijske efektivnosti njegovih ideja.

Janja Stjepanović diplomirala je filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Trenutno piše magistarski rad na temu „Tranformacija filozofije: Altiserove teze o filozofiji i nova praksa filozofije“.

(o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o)

*RASKOLOVANO.ZNANJE(O^O) je projekat kolektivnog samoobrazovanja koji se obraća savremenim nezavisnim kulturnim scenama u regionu, sa ciljem da istrazuje i promovise alternative tradicionalnom hijerarhijskom modelu obrazovanja. U pogledu metodologije, projekat problematizuje koncepte individualnog autorstva i ekspertize i zalaze se za otvorene kolektivne (samo)obrazovne strukture u kojima samoorganizovane zajednice obezbeđuju horizontalnu produkciju, razmenu i distribuciju znanja.

http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/

http://www.facebook.com/group.php?gid=78283563826&ref=n

TkH-platforma i Kontrapunkt

U okviru projekta Raskolovano znanje(o^o)*

Vas pozivaju na predavanje

MATERIJALISTIČKI KONCEPT KRITIKE

/JANJA STJEPANOVIĆ/

SUBOTA, 29. maj, 19:00 / MAGACIN U KRALJEVIĆA MARKA 4

Koncept kritike je koncept koji je Marks koristio u svim momentima svoje teorijske evolucije da bi označio specifičnost svoje aktivnosti. Šta je, međutim, učinio Altiser kada je u svojim prvim filozofskim „intervencijama“ pozivao na „kritičko čitanje ’Kapitala’“? Pobrinuo se da naznači koji odnos ima tematizacija koncepta kritike, eksplicitna u Marksovim mladalačkim radovima, sa podnaslovom “Kapitala”: „kritika političke ekonomije“. To je ujedno značilo preuzeti ono što je suštinsko kod Marksa i „primeniti Marksa na Marksa“. Dok je mladi Marks još uvek sledio racionalističku tradiciju decidiranih prosvetitelja – kod kojih je reč „kritika“ imala funkciju da suprotstavi istinite ideje zabludama (iluzijama, predrasudama), um iracionalnosti – reč „kritika“ u „Kapitalu“ ima sasvim drugu funkciju. Marksov materijalistički koncept kritike (koja „zastupa proletarijat“) ne sastoji se, svakako, u odbacivanju racionalizma kao takvog, koliko u politički izoštenoj svesti o granicama, odnosno, materijalnim uslovima istorijske efektivnosti njegovih ideja.

Janja Stjepanović diplomirala je filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Trenutno piše magistarski rad na temu „Tranformacija filozofije: Altiserove teze o filozofiji i nova praksa filozofije“.

(o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o)

*RASKOLOVANO.ZNANJE(O^O) je projekat kolektivnog samoobrazovanja koji se obraća savremenim nezavisnim kulturnim scenama u regionu, sa ciljem da istrazuje i promovise alternative tradicionalnom hijerarhijskom modelu obrazovanja. U pogledu metodologije, projekat problematizuje koncepte individualnog autorstva i ekspertize i zalaze se za otvorene kolektivne (samo)obrazovne strukture u kojima samoorganizovane zajednice obezbeđuju horizontalnu produkciju, razmenu i distribuciju znanja.

http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/

http://www.facebook.com/group.php?gid=78283563826&ref=n

U ime žirija za prijem polaznika/polaznica u drugu generaciju projekta Raškolovano znanje (o^o), obaveštavamo Vas da će lista primljenih kandidata/kandidatkinja biti objavljena u sredu, 02. juna 2010. godine. Razlog za jednodnevno kašnjenje je neočekivano veliki broj prijava koje su stigle pred samo zatvaranje konkursa.

U želji da sve pristigle prijave što pažljivije prouče, obrade i razvrstaju, članovi i članice žirija izvinjavaju se kandidatima/kandidatkinjama zbog kašnjenja. Tim projekta “Raškolovano znanje o^o”, zahvaljuje se svima koji su pokazali interesovanje za učešće u ovom programu.

U ime žirija za prijem polaznika/polaznica u drugu generaciju projekta Raškolovano znanje (o^o), obaveštavamo Vas da će lista primljenih kandidata/kandidatkinja biti objavljena u sredu, 02. juna 2010. godine. Razlog za jednodnevno kašnjenje je neočekivano veliki broj prijava koje su, na e-mail adresu projekta, stigle pred samo zatvaranje konkursa.

U želji da sve pristigle prijave što pažljivije prouče, obrade i razvrstaju, članovi i članice žirija izvinjavaju se kandidatima/kandidatkinjama zbog kašnjenja. Tim projekta “Raškolovano znanje o^o”, zahvaljuje se svima koji su pokazali intersovanje za učešće u ovom programu.
U ime žirija za prijem polaznika/polaznica u drugu generaciju projekta Raškolovano znanje (o^o), obaveštavamo Vas da će lista primljenih kandidata/kandidatkinja biti objavljena u sredu, 02. juna 2010. godine. Razlog za jednodnevno kašnjenje je neočekivano veliki broj prijava koje su, na e-mail adresu projekta, stigle pred samo zatvaranje konkursa.

U želji da sve pristigle prijave što pažljivije prouče, obrade i razvrstaju, članovi i članice žirija izvinjavaju se kandidatima/kandidatkinjama zbog kašnjenja. Tim projekta “Raškolovano znanje o^o”, zahvaljuje se svima koji su pokazali intersovanje za učešće u ovom programu.

U ime žirija za prijem polaznika/polaznica u drugu generaciju projekta Raškolovano znanje (o^o), obaveštavamo Vas da će lista primljenih kandidata/kandidatkinja biti objavljena u sredu, 02. juna 2010. godine. Razlog za jednodnevno kašnjenje je neočekivano veliki broj prijava koje su, na e-mail adresu projekta, stigle pred samo zatvaranje konkursa.

U želji da sve pristigle prijave što pažljivije prouče, obrade i razvrstaju, članovi i članice žirija izvinjavaju se kandidatima/kandidatkinjama zbog kašnjenja. Tim projekta “Raškolovano znanje o^o”, zahvaljuje se svima koji su pokazali intersovanje za učešće u ovom programu.

U ime žirija za prijem polaznika/polaznica u drugu generaciju projekta Raškolovano znanje (o^o), obaveštavamo Vas da će lista primljenih kandidata/kandidatkinja biti objavljena u sredu, 02. juna 2010. godine. Razlog za jednodnevno kašnjenje je neočekivano veliki broj prijava koje su stigle pred samo zatvaranje konkursa.

U želji da sve pristigle prijave što pažljivije prouče, obrade i razvrstaju, članovi i članice žirija izvinjavaju se kandidatima/kandidatkinjama zbog kašnjenja. Tim projekta “Raškolovano znanje o^o”, zahvaljuje se svima koji su pokazali interesovanje za učešće u ovom programu.

U ime žirija za prijem polaznika/polaznica u drugu generaciju projekta Raškolovano znanje (o^o), obaveštavamo Vas da će lista primljenih kandidata/kandidatkinja biti objavljena u sredu, 02. juna 2010. godine. Razlog za jednodnevno kašnjenje je neočekivano veliki broj prijava koje su stigle pred samo zatvaranje konkursa.

U želji da sve pristigle prijave što pažljivije prouče, obrade i razvrstaju, članovi i članice žirija izvinjavaju se kandidatima/kandidatkinjama zbog kašnjenja. Tim projekta “Raškolovano znanje o^o”, zahvaljuje se svima koji su pokazali interesovanje za učešće u ovom programu.

Poštovani/e,

Obaveštavamo da je žiri u sastavu: Ana Vujanović, Iskra Gešoska, Milena Bogavac, Đorđe Jovanović i Vladimir Jerić, doneo odluku o prijemu polaznika i polaznica druge generacije projekta Raškolovano znanje (o^o). Na konkurs je prispela osamdeset jedna prijava: pedeset dve u Srbiji i dvadeset devet u Makedoniji.

S obzirom na ovako veliki broj kandidata i kandidatkinja, kao i na činjenicu da su gotovo sve prijave bile utemeljene, propraćene dobro artikulisanim motivacijama i relevantnim radovima, zaključujemo da je potreba za inicijativom kolektivnog samoobrazovanja u umetnosti i kulturi na nezavisnim scenama u regionu veoma snažna. Zadatak žirija bio da od svih pristiglih prijava odabere samo devetnaest, a razlog za ovako usku selekciju jesu neveliki kapaciteti projekta. S obzirom da nismo u mogućnosti da primimo sve kandidate i kandidatkinje koji po brojnim kritrerijumima zaslužuju da uzmu učešće u Raškolovanom znanju (o^o), bili smo prinuđeni da jednom delu prijavljenih ponudimo opciju delimičnog učešća (part time).

Kandidati i kandidatkinje primljeni kao part-time ucesnici, ravnopravni su članovi i članice radnih grupa, s tom razlikom što projekat Raškolovano znanje (o^o) nije u mogućnosti da pokrije sve troškove učešća u programu. Ipak, tim projekta obavezuje se da će tokom trajanja procesa, pokušati da troškove part time polaznika/polaznica u najvećoj mogućoj meri umanji.

Prijavljene kandidate i kandidatkinje koje nismo u mogućnosti da uvrstimo u drugu generaciju projekta, podsećamo kako su sva predavanja, prezentacije i deo radionica Raškolovanog znanja (o^o) otvoreni za publiku i aktivno učešće većeg broja ljudi.

Zahvaljujemo vam se na interesovanju, a polaznicima/polaznicama druge generacije Raškolovanog znanja (o^o) želimo uspešan i koristan rad.

POLAZNICI/E RAŠKOLOVANOG ZNANJA (o^o) 2010/2011

Kulturne politike nezavisnih scena

Tamara Bušuterska (Тамара Буштерска)
Marijana Cvetković
Ksenija Čočkova (Ксенија Чочкова)
Biljana Dmitrova (Билјана Димитрова)
Nevena Janković
Marina Lauš

part time:
Marija Bjekova (Марија Бјекова)
Ana Dubljević
Maja Marković
Martina Nikolovska (Мартина Николовска)
Lavinija Šuvaka (Лавинија Шувака)

Umetnost i aktivizam (performans, film, internet)

Marko Aksentijević
Doplgenger kolektiv (jedno full time mesto)
Ivana Dragšić (Ивана Драгшиќ)
Andrija Filipović
Nita Muča (Nita Mucha)
Vladimir Palibrk
Dragana Zarevska (Драгана Заревска)

part time:
Doplgenger kolektiv (jedno part time mesto)
Ivana Koraksić
Ivana Nelkovska (Ивана Нелковска)
Jovana Papović
Maja Pelević
Katarina Petrović
Hristina Stojčevska (Христина Стојчевска)
Jordan Tasevski (Јордан Тасевски)

Umetnost i/kao politika (repolitizacija diskursa humanistike)

Ivica Antevski (Ивица Антевски)
Marko Djordjević
Ana Isaković
Kristofer Jovkovski (Кристофер Јовковски)
Vladimir Krstevski (Владимир Крстевски)
Aneta Stojnić

part time:
Žarko Aleksić
Snežana Filipova (Снежана Филипова)
Sava Jokić
Mirjana Nedeva (Мирјана Недева)

Poštovani/e,

Obaveštavamo da je žiri u sastavu: Ana Vujanović, Iskra Gešoska, Milena Bogavac, Đorđe Jovanović i Vladimir Jerić, doneo odluku o prijemu polaznika i polaznica druge generacije projekta Raškolovano znanje (o^o). Na konkurs je prispela osamdeset jedna prijava: pedeset dve u Srbiji i dvadeset devet u Makedoniji.

S obzirom na ovako veliki broj kandidata i kandidatkinja, kao i na činjenicu da su gotovo sve prijave bile utemeljene, propraćene dobro artikulisanim motivacijama i relevantnim radovima, zaključujemo da je potreba za inicijativom kolektivnog samoobrazovanja u umetnosti i kulturi na nezavisnim scenama u regionu veoma snažna. Zadatak žirija bio da od svih pristiglih prijava odabere samo devetnaest, a razlog za ovako usku selekciju jesu neveliki kapaciteti projekta. S obzirom da nismo u mogućnosti da primimo sve kandidate i kandidatkinje koji po brojnim kritrerijumima zaslužuju da uzmu učešće u Raškolovanom znanju (o^o), bili smo prinuđeni da jednom delu prijavljenih ponudimo opciju delimičnog učešća (part time).

Kandidati i kandidatkinje primljeni kao part-time ucesnici, ravnopravni su članovi i članice radnih grupa, s tom razlikom što projekat Raškolovano znanje (o^o) nije u mogućnosti da pokrije sve troškove učešća u programu. Ipak, tim projekta obavezuje se da će tokom trajanja procesa, pokušati da troškove part time polaznika/polaznica u najvećoj mogućoj meri umanji.

Prijavljene kandidate i kandidatkinje koje nismo u mogućnosti da uvrstimo u drugu generaciju projekta, podsećamo kako su sva predavanja, prezentacije i deo radionica Raškolovanog znanja (o^o) otvoreni za publiku i aktivno učešće većeg broja ljudi.

Zahvaljujemo vam se na interesovanju, a polaznicima/polaznicama druge generacije Raškolovanog znanja (o^o) želimo uspešan i koristan rad.

POLAZNICI/E RAŠKOLOVANOG ZNANJA (o^o) 2010/2011

Kulturne politike nezavisnih scena

Tamara Bušuterska (Тамара Буштерска)
Marijana Cvetković
Ksenija Čočkova (Ксенија Чочкова)
Biljana Dmitrova (Билјана Димитрова)
Nevena Janković
Marina Lauš

part time:

Marija Bjekova (Марија Бјекова)
Ana Dubljević
Maja Marković
Martina Nikolovska (Мартина Николовска)
Lavinija Šuvaka (Лавинија Шувака)

Umetnost i aktivizam (performans, film, internet)

Marko Aksentijević
Doplgenger kolektiv (jedno ful time mesto)
Ivana Dragšić (Ивана Драгшиќ)
Andrija Filipović
Nita Muča (Nita Mucha)
Vladimir Palibrk
Dragana Zarevska (Драгана Заревска)

part time:
Doplgenger kolektiv (jedno part time mesto)
Ivana Koraksić
Ivana Nelkovska (Ивана Нелковска)
Jovana Papović
Maja Pelević
Katarina Petrović
Hristina Stojčevska (Христина Стојчевска)
Jordan Tasevski (Јордан Тасевски)

Umetnost i/kao politika (repolitizacija diskursa humanistike)

Ivica Antevski (Ивица Антевски)
Marko Djordjević
Ana Isaković
Kristofer Jovkovski (Кристофер Јовковски)
Vladimir Krstevski (Владимир Крстевски)
Aneta Stojnić

part time:
Žarko Aleksić
Snežana Filipova (Снежана Филипова)
Sava Jokić
Mirjana Nedeva (Мирјана Недева)

Poštovani/e,

Obaveštavamo da je žiri u sastavu: Ana Vujanović, Iskra Gešoska, Milena Bogavac, Đorđe Jovanović i Vladimir Jerić, doneo odluku o prijemu polaznika i polaznica druge generacije projekta Raškolovano znanje (o^o). Na konkurs je prispela osamdeset jedna prijava: pedeset dve u Srbiji i dvadeset devet u Makedoniji.

S obzirom na ovako veliki broj kandidata i kandidatkinja, kao i na činjenicu da su gotovo sve prijave bile utemeljene, propraćene dobro artikulisanim motivacijama i relevantnim radovima, zaključujemo da je potreba za inicijativom kolektivnog samoobrazovanja u umetnosti i kulturi na nezavisnim scenama u regionu veoma snažna. Zadatak žirija bio da od svih pristiglih prijava odabere samo devetnaest, a razlog za ovako usku selekciju jesu neveliki kapaciteti projekta. S obzirom da nismo u mogućnosti da primimo sve kandidate i kandidatkinje koji po brojnim kritrerijumima zaslužuju da uzmu učešće u Raškolovanom znanju (o^o), bili smo prinuđeni da jednom delu prijavljenih ponudimo opciju delimičnog učešća (part time).

Kandidati i kandidatkinje primljeni kao part-time ucesnici, ravnopravni su članovi i članice radnih grupa, s tom razlikom što projekat Raškolovano znanje (o^o) nije u mogućnosti da pokrije sve troškove učešća u programu. Ipak, tim projekta obavezuje se da će tokom trajanja procesa, pokušati da troškove part time polaznika/polaznica u najvećoj mogućoj meri umanji.

Prijavljene kandidate i kandidatkinje koje nismo u mogućnosti da uvrstimo u drugu generaciju projekta, podsećamo kako su sva predavanja, prezentacije i deo radionica Raškolovanog znanja (o^o) otvoreni za publiku i aktivno učešće većeg broja ljudi.

Zahvaljujemo vam se na interesovanju, a polaznicima/polaznicama druge generacije Raškolovanog znanja (o^o) želimo uspešan i koristan rad.

POLAZNICI/E RAŠKOLOVANOG ZNANJA (o^o) 2010/2011

Kulturne politike nezavisnih scena

Tamara Bušuterska (Тамара Буштерска)
Marijana Cvetković
Ksenija Čočkova (Ксенија Чочкова)
Biljana Dmitrova (Билјана Димитрова)
Nevena Janković
Marina Lauš

part time:
Marija Bjekova (Марија Бјекова)
Ana Dubljević
Maja Marković
Martina Nikolovska (Мартина Николовска)
Lavinija Šuvaka (Лавинија Шувака)

Umetnost i aktivizam (performans, film, internet)

Marko Aksentijević
Doplgenger kolektiv (jedno full time mesto)
Ivana Dragšić (Ивана Драгшиќ)
Andrija Filipović
Nita Muča (Nita Mucha)
Vladimir Palibrk
Dragana Zarevska (Драгана Заревска)

part time:
Doplgenger kolektiv (jedno part time mesto)
Ivana Koraksić
Ivana Nelkovska (Ивана Нелковска)
Jovana Papović
Maja Pelević
Katarina Petrović
Hristina Stojčevska (Христина Стојчевска)
Jordan Tasevski (Јордан Тасевски)

Umetnost i/kao politika (repolitizacija diskursa humanistike)

Ivica Antevski (Ивица Антевски)
Marko Djordjević
Ana Isaković
Kristofer Jovkovski (Кристофер Јовковски)
Vladimir Krstevski (Владимир Крстевски)
Aneta Stojnić

part time:
Žarko Aleksić
Snežana Filipova (Снежана Филипова)
Sava Jokić
Mirjana Nedeva (Мирјана Недева)

Poštovani/e,

Obaveštavamo da je žiri u sastavu: Ana Vujanović, Iskra Gešoska, Milena Bogavac, Đorđe Jovanović i Vladimir Jerić, doneo odluku o prijemu polaznika i polaznica druge generacije projekta Raškolovano znanje (o^o). Na konkurs je prispela osamdeset jedna prijava: pedeset dve u Srbiji i dvadeset devet u Makedoniji.

S obzirom na ovako veliki broj kandidata i kandidatkinja, kao i na činjenicu da su gotovo sve prijave bile utemeljene, propraćene dobro artikulisanim motivacijama i relevantnim radovima, zaključujemo da je potreba za inicijativom kolektivnog samoobrazovanja u umetnosti i kulturi na nezavisnim scenama u regionu veoma snažna. Zadatak žirija bio da od svih pristiglih prijava odabere samo devetnaest, a razlog za ovako usku selekciju jesu neveliki kapaciteti projekta. S obzirom da nismo u mogućnosti da primimo sve kandidate i kandidatkinje koji po brojnim kritrerijumima zaslužuju da uzmu učešće u Raškolovanom znanju (o^o), bili smo prinuđeni da jednom delu prijavljenih ponudimo opciju delimičnog učešća (part time).

Kandidati i kandidatkinje primljeni kao part-time ucesnici, ravnopravni su članovi i članice radnih grupa, s tom razlikom što projekat Raškolovano znanje (o^o) nije u mogućnosti da pokrije sve troškove učešća u programu. Ipak, tim projekta obavezuje se da će tokom trajanja procesa, pokušati da troškove part time polaznika/polaznica u najvećoj mogućoj meri umanji.

Prijavljene kandidate i kandidatkinje koje nismo u mogućnosti da uvrstimo u drugu generaciju projekta, podsećamo kako su sva predavanja, prezentacije i deo radionica Raškolovanog znanja (o^o) otvoreni za publiku i aktivno učešće većeg broja ljudi.

Zahvaljujemo vam se na interesovanju, a polaznicima/polaznicama druge generacije Raškolovanog znanja (o^o) želimo uspešan i koristan rad.

POLAZNICI I POLAZNICE RAŠKOLOVANOG ZNANJA (o^o) 2010/2011

Kulturne politike nezavisnih scena

Tamara Bušuterska (Тамара Буштерска)

Marijana Cvetković

Ksenija Čočkova (Ксенија Чочкова)

Biljana Dmitrova (Билјана Димитрова)

Nevena Janković

Marina Lauš

part time:

Marija Bjekova (Марија Бјекова)

Ana Dubljević

Maja Marković

Martina Nikolovska (Мартина Николовска)

Lavinija Šuvaka (Лавинија Шувака)

Umetnost i aktivizam (performans, film, internet)

Marko Aksentijević

Doplgenger kolektiv (jedno ful time mesto)

Ivana Dragšić (Ивана Драгшиќ)

Andrija Filipović

Nita Muča (Nita Mucha)

Vladimir Palibrk

Dragana Zarevska (Драгана Заревска)

part time:

Doplgenger kolektiv (jedno part time mesto)

Ivana Koraksić

Ivana Nelkovska (Ивана Нелковска)

Jovana Papović

Maja Pelević

Katarina Petrović

Hristina Stojčevska (Христина Стојчевска)

Jordan Tasevski (Јордан Тасевски)

Umetnost i/kao politika (repolitizacija diskursa humanistike)

Ivica Antevski (Ивица Антевски)

Marko Djordjević

Ana Isaković

Kristofer Jovkovski (Кристофер Јовковски)

Vladimir Krstevski (Владимир Крстевски)

Aneta Stojnić

part time:

Žarko Aleksić

Snežana Filipova (Снежана Филипова)

Sava Jokić

Mirjana Nedeva (Мирјана Недева)
Poštovani/e,

Obaveštavamo da je žiri u sastavu: Ana Vujanović, Iskra Gešoska, Milena Bogavac, Đorđe Jovanović i Vladimir Jerić, doneo odluku o prijemu polaznika i polaznica druge generacije projekta Raškolovano znanje (o^o). Na konkurs je prispela osamdeset jedna prijava: pedeset dve u Srbiji i dvadeset devet u Makedoniji.

S obzirom na ovako veliki broj kandidata i kandidatkinja, kao i na činjenicu da su gotovo sve prijave bile utemeljene, propraćene dobro artikulisanim motivacijama i relevantnim radovima, zaključujemo da je potreba za inicijativom kolektivnog samoobrazovanja u umetnosti i kulturi na nezavisnim scenama u regionu veoma snažna. Zadatak žirija bio da od svih pristiglih prijava odabere samo devetnaest, a razlog za ovako usku selekciju jesu neveliki kapaciteti projekta. S obzirom da nismo u mogućnosti da primimo sve kandidate i kandidatkinje koji po brojnim kritrerijumima zaslužuju da uzmu učešće u Raškolovanom znanju (o^o), bili smo prinuđeni da jednom delu prijavljenih ponudimo opciju delimičnog učešća (part time).

Kandidati i kandidatkinje primljeni kao part-time ucesnici, ravnopravni su članovi i članice radnih grupa, s tom razlikom što projekat Raškolovano znanje (o^o) nije u mogućnosti da pokrije sve troškove učešća u programu. Ipak, tim projekta obavezuje se da će tokom trajanja procesa, pokušati da troškove part time polaznika/polaznica u najvećoj mogućoj meri umanji.

Prijavljene kandidate i kandidatkinje koje nismo u mogućnosti da uvrstimo u drugu generaciju projekta, podsećamo kako su sva predavanja, prezentacije i deo radionica Raškolovanog znanja (o^o) otvoreni za publiku i aktivno učešće većeg broja ljudi.

Zahvaljujemo vam se na interesovanju, a polaznicima/polaznicama druge generacije Raškolovanog znanja (o^o) želimo uspešan i koristan rad.

POLAZNICI/E RAŠKOLOVANOG ZNANJA (o^o) 2010/2011

Kulturne politike nezavisnih scena

Tamara Bušuterska (Тамара Буштерска)
Marijana Cvetković
Ksenija Čočkova (Ксенија Чочкова)
Biljana Dmitrova (Билјана Димитрова)
Nevena Janković
Marina Lauš

part time:
Marija Bjekova (Марија Бјекова)
Ana Dubljević
Maja Marković
Martina Nikolovska (Мартина Николовска)
Lavinija Šuvaka (Лавинија Шувака)

Umetnost i aktivizam (performans, film, internet)

Marko Aksentijević
Doplgenger kolektiv (jedno ful time mesto)
Ivana Dragšić (Ивана Драгшиќ)
Andrija Filipović
Nita Muča (Nita Mucha)
Vladimir Palibrk
Dragana Zarevska (Драгана Заревска)

part time:
Doplgenger kolektiv (jedno part time mesto)
Ivana Koraksić
Ivana Nelkovska (Ивана Нелковска)
Jovana Papović
Maja Pelević
Katarina Petrović
Hristina Stojčevska (Христина Стојчевска)
Jordan Tasevski (Јордан Тасевски)

Umetnost i/kao politika (repolitizacija diskursa humanistike)

Ivica Antevski (Ивица Антевски)
Marko Djordjević
Ana Isaković
Kristofer Jovkovski (Кристофер Јовковски)
Vladimir Krstevski (Владимир Крстевски)
Aneta Stojnić

part time:
Žarko Aleksić
Snežana Filipova (Снежана Филипова)
Sava Jokić
Mirjana Nedeva (Мирјана Недева)
Poštovani/e,

Obaveštavamo da je žiri u sastavu: Ana Vujanović, Iskra Gešoska, Milena Bogavac, Đorđe Jovanović i Vladimir Jerić, doneo odluku o prijemu polaznika i polaznica druge generacije projekta Raškolovano znanje (o^o). Na konkurs je prispela osamdeset jedna prijava: pedeset dve u Srbiji i dvadeset devet u Makedoniji.

S obzirom na ovako veliki broj kandidata i kandidatkinja, kao i na činjenicu da su gotovo sve prijave bile utemeljene, propraćene dobro artikulisanim motivacijama i relevantnim radovima, zaključujemo da je potreba za inicijativom kolektivnog samoobrazovanja u umetnosti i kulturi na nezavisnim scenama u regionu veoma snažna. Zadatak žirija bio da od svih pristiglih prijava odabere samo devetnaest, a razlog za ovako usku selekciju jesu neveliki kapaciteti projekta. S obzirom da nismo u mogućnosti da primimo sve kandidate i kandidatkinje koji po brojnim kritrerijumima zaslužuju da uzmu učešće u Raškolovanom znanju (o^o), bili smo prinuđeni da jednom delu prijavljenih ponudimo opciju delimičnog učešća (part time).

Kandidati i kandidatkinje primljeni kao part-time ucesnici, ravnopravni su članovi i članice radnih grupa, s tom razlikom što projekat Raškolovano znanje (o^o) nije u mogućnosti da pokrije sve troškove učešća u programu. Ipak, tim projekta obavezuje se da će tokom trajanja procesa, pokušati da troškove part time polaznika/polaznica u najvećoj mogućoj meri umanji.

Prijavljene kandidate i kandidatkinje koje nismo u mogućnosti da uvrstimo u drugu generaciju projekta, podsećamo kako su sva predavanja, prezentacije i deo radionica Raškolovanog znanja (o^o) otvoreni za publiku i aktivno učešće većeg broja ljudi.

Zahvaljujemo vam se na interesovanju, a polaznicima/polaznicama druge generacije Raškolovanog znanja (o^o) želimo uspešan i koristan rad.

POLAZNICI/E RAŠKOLOVANOG ZNANJA (o^o) 2010/2011

Kulturne politike nezavisnih scena

Tamara Bušuterska (Тамара Буштерска)
Marijana Cvetković
Ksenija Čočkova (Ксенија Чочкова)
Biljana Dmitrova (Билјана Димитрова)
Nevena Janković
Marina Lauš

part time:
Marija Bjekova (Марија Бјекова)
Ana Dubljević
Maja Marković
Martina Nikolovska (Мартина Николовска)
Lavinija Šuvaka (Лавинија Шувака)

Umetnost i aktivizam (performans, film, internet)

Marko Aksentijević
Doplgenger kolektiv (jedno full time mesto)
Ivana Dragšić (Ивана Драгшиќ)
Andrija Filipović
Nita Muča (Nita Mucha)
Vladimir Palibrk
Dragana Zarevska (Драгана Заревска)

part time:
Doplgenger kolektiv (jedno part time mesto)
Ivana Koraksić
Ivana Nelkovska (Ивана Нелковска)
Jovana Papović
Maja Pelević
Katarina Petrović
Hristina Stojčevska (Христина Стојчевска)
Jordan Tasevski (Јордан Тасевски)

Umetnost i/kao politika (repolitizacija diskursa humanistike)

Ivica Antevski (Ивица Антевски)
Marko Djordjević
Ana Isaković
Kristofer Jovkovski (Кристофер Јовковски)
Vladimir Krstevski (Владимир Крстевски)
Aneta Stojnić

part time:
Žarko Aleksić
Snežana Filipova (Снежана Филипова)
Sava Jokić
Mirjana Nedeva (Мирјана Недева)

Lecture :: WHERE THE INTERNET CAME FROM, AND WHY THIS SHIP IS FULL OF ‘PIRATES’? part 1 :: Vladimir Jerić Vlidi from TkH [Teorija koja Hoda] on Vimeo.

Lecture :: WHERE THE INTERNET CAME FROM, AND WHY THIS SHIP IS FULL OF ‘PIRATES’? part 2 :: Vladimir Jerić Vlidi from TkH [Teorija koja Hoda] on Vimeo.

Lecture :: WHERE THE INTERNET CAME FROM, AND WHY THIS SHIP IS FULL OF ‘PIRATES’? part 3 :: Vladimir Jerić Vlidi from TkH [Teorija koja Hoda] on Vimeo.

Lecture :: WHERE THE INTERNET CAME FROM, AND WHY THIS SHIP IS FULL OF ‘PIRATES’? part 4 :: Vladimir Jerić Vlidi from TkH [Teorija koja Hoda] on Vimeo.

Lecture :: WHERE THE INTERNET CAME FROM, AND WHY THIS SHIP IS FULL OF ‘PIRATES’? part 5 :: Vladimir Jerić Vlidi from TkH [Teorija koja Hoda] on Vimeo.

Lecture :: WHERE THE INTERNET CAME FROM, AND WHY THIS SHIP IS FULL OF ‘PIRATES’? part 6 :: Vladimir Jerić Vlidi from TkH [Teorija koja Hoda] on Vimeo.

Lecture :: WHERE THE INTERNET CAME FROM, AND WHY THIS SHIP IS FULL OF ‘PIRATES’? part 7 :: Vladimir Jerić Vlidi from TkH [Teorija koja Hoda] on Vimeo.

Lecture :: WHERE THE INTERNET CAME FROM, AND WHY THIS SHIP IS FULL OF ‘PIRATES’? part 8 :: Vladimir Jerić Vlidi from TkH [Teorija koja Hoda] on Vimeo.

Lecture :: WHERE THE INTERNET CAME FROM, AND WHY THIS SHIP IS FULL OF ‘PIRATES’? part 1 :: Vladimir Jerić Vlidi from TkH [Teorija koja Hoda] on Vimeo.

Lecture :: WHERE THE INTERNET CAME FROM, AND WHY THIS SHIP IS FULL OF ‘PIRATES’? part 2 :: Vladimir Jerić Vlidi from TkH [Teorija koja Hoda] on Vimeo.

Lecture :: WHERE THE INTERNET CAME FROM, AND WHY THIS SHIP IS FULL OF ‘PIRATES’? part 3 :: Vladimir Jerić Vlidi from TkH [Teorija koja Hoda] on Vimeo.

Lecture :: WHERE THE INTERNET CAME FROM, AND WHY THIS SHIP IS FULL OF ‘PIRATES’? part 4 :: Vladimir Jerić Vlidi from TkH [Teorija koja Hoda] on Vimeo.

Lecture :: WHERE THE INTERNET CAME FROM, AND WHY THIS SHIP IS FULL OF ‘PIRATES’? part 5 :: Vladimir Jerić Vlidi from TkH [Teorija koja Hoda] on Vimeo.

Lecture :: WHERE THE INTERNET CAME FROM, AND WHY THIS SHIP IS FULL OF ‘PIRATES’? part 6 :: Vladimir Jerić Vlidi from TkH [Teorija koja Hoda] on Vimeo.

Lecture :: WHERE THE INTERNET CAME FROM, AND WHY THIS SHIP IS FULL OF ‘PIRATES’? part 7 :: Vladimir Jerić Vlidi from TkH [Teorija koja Hoda] on Vimeo.

Lecture :: WHERE THE INTERNET CAME FROM, AND WHY THIS SHIP IS FULL OF ‘PIRATES’? part 8 :: Vladimir Jerić Vlidi from TkH [Teorija koja Hoda] on Vimeo.

Lecture :: WHERE THE INTERNET CAME FROM, AND WHY THIS SHIP IS FULL OF ‘PIRATES’? part 1 :: Vladimir Jerić Vlidi from TkH [Teorija koja Hoda] on Vimeo.

Lecture :: WHERE THE INTERNET CAME FROM, AND WHY THIS SHIP IS FULL OF ‘PIRATES’? part 2 :: Vladimir Jerić Vlidi from TkH [Teorija koja Hoda] on Vimeo.

Lecture :: WHERE THE INTERNET CAME FROM, AND WHY THIS SHIP IS FULL OF ‘PIRATES’? part 3 :: Vladimir Jerić Vlidi from TkH [Teorija koja Hoda] on Vimeo.

Lecture :: WHERE THE INTERNET CAME FROM, AND WHY THIS SHIP IS FULL OF ‘PIRATES’? part 4 :: Vladimir Jerić Vlidi from TkH [Teorija koja Hoda] on Vimeo.

Lecture :: WHERE THE INTERNET CAME FROM, AND WHY THIS SHIP IS FULL OF ‘PIRATES’? part 5 :: Vladimir Jerić Vlidi from TkH [Teorija koja Hoda] on Vimeo.

Lecture :: WHERE THE INTERNET CAME FROM, AND WHY THIS SHIP IS FULL OF ‘PIRATES’? part 6 :: Vladimir Jerić Vlidi from TkH [Teorija koja Hoda] on Vimeo.

Lecture :: WHERE THE INTERNET CAME FROM, AND WHY THIS SHIP IS FULL OF ‘PIRATES’? part 7 :: Vladimir Jerić Vlidi from TkH [Teorija koja Hoda] on Vimeo.

Lecture :: WHERE THE INTERNET CAME FROM, AND WHY THIS SHIP IS FULL OF ‘PIRATES’? part 8 :: Vladimir Jerić Vlidi from TkH [Teorija koja Hoda] on Vimeo.

Lecture :: ABOUT FOUCAULT part 1 :: Slavčo Dimitrov from TkH [Teorija koja Hoda] on Vimeo.

Lecture :: ABOUT FOUCAULT part 2 :: Slavčo Dimitrov from TkH [Teorija koja Hoda] on Vimeo.

Lecture :: ABOUT FOUCAULT part 3 :: Slavčo Dimitrov from TkH [Teorija koja Hoda] on Vimeo. Read the rest of this entry »

http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/digg_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/reddit_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/stumbleupon_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/delicious_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/technorati_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/google_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/myspace_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/facebook_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/twitter_48.png

Rezultati konkursa za učešće u projektu Raškolovano znanje(o^o), 2010/2011.

1

Početkom 1820-ih, kada Marx još uvek nije imao ni pet godina, razotkrivena je jedna vrlo domišljato konstruisana prevara. Naime, 1770-e konstruisao je Volfgang fon Kempelen mehaničkog Turčina, automatizovanog igrača šaha. Mašina se sastojala od modela ljudske glave i trupa u prirodnoj veličini, obučenog u tradicionalnu garderobu turskog čarobnjaka – na glavi je nosio turban, u levoj ruci držao je dugu, tanku lulu, dok mu je desna ruka ležala na komodi, na čijoj su se površini nalazile šahovska tabla i figure. Izgledalo je kao da mehanizam može da odigra jaku partiju šaha protiv čoveka, kao i da može da izvede skakačev kružni put – šahovski problem koji zahteva da konj obiđe čitavu tablu, zauzimajući, pri tome, svako polje samo po jednom. Početkom 1820-ih ispostavilo se, međutim, da se u komodi krije majstor šaha, koji, u stvari, vuče poteze koji su publici izgledali kao potezi koje vuče sama mašina.

Opisana prevara, očigledno se oslanjala na jedan quid pro quo. Uopšteno gledano, quid pro quo, posebno u svojoj skraćenoj verziji quiproquo, predstavlja vrstu nesporazuma u kojoj subjekt misli za neku osobu ili stvar da je neka druga osoba ili neka druga stvar. Specifičnost efekta quiproquo, kada je u pitanju pomenuti mehanički Turčin, sastojao se u zameni osobe za stvar – publika je, naime, mislila da mašina-stvar igra šah, zamenjujući time, a da toga nije ni svesna, operatera-osobu mašinom-stvari. I obrnuto, specifičnost efekta quiproquo, u slučaju koji razmatramo, počivao je, takođe, u zameni stvari za osobu – publici se, naime, činilo kao da je mrtva mašina-stvar živi čovek-igrač.

Opisani quid pro quo veoma zgodno izražava suštinu Marxovog shvatanja fetišizma. U Kapitalu Marx, objašnjavajući fetišizam robe, kaže: “Tajanstvenost robnog oblika sastoji se prosto u tome što on ljudima društvene karaktere njihovog vlastitog rada odražava kao karaktere koji objektivno pripadaju samim proizvodima rada, kao društvena svojstva koja te stvari imaju od prirode, a otuda im i društveni odnos proizvođača prema celokupnom radu odražava kao društveni odnos koji izvan njih postoji među predmetima … Zbog toga se društveni odnosi prikazuju kao stvarni odnosi među licima, a društveni odnosi među stvarima[1]. Marx, vidimo, quid pro quo fetišizma robe shvata dvosmerno. Sa jedne strane odnosi među ljudima, licima (osobama) prikazuju se, odražavaju se kao odnosi među stvarima. Sa druge strane, odnosi među stvarima odražavaju se, prikazuju kao odnosi među osobama.

Govoreći o odnosima među stvarima, kao i u odnosima među osobama (licima), Marx govori o kretanju robe na tržištu, preciznije, Marx govori o razmeni robe na tržištu. “U slučajnim i stalno kolebljivim odnosima razmene njihovih proizvoda”, kaže Marx, “radno vreme potrebno za njihovu [roba] proizvodnju sprovodi se silom kao regulatoran prirodni zakon, kao, recimo, zakon teže, kad se kome kuća sruši na glavu”[2]. Nemamo trenutno vremena, a ni potrebe, da detaljnije ulazimo u problem zakona vrednosti koji Marx izlaže, na primer, u Kapitalu ili u Osnovnim crtama kritike političke ekonomije. Dovoljno je, za naše potrebe, da znamo da zakon vrednosti predstavlja regulativni princip razmene roba: vrednost prema kojoj se robe na tržištu razmenjuju izražava prosečno, društveno potrebno radno vredme neophodno za proizvodnju nekog proizvoda, ili drugačije, vrednost je srazmerna prosečnoj, društveno potrebnoj količini ljudskog rada neophodnoj za proizvodnju datog proizvoda.

Ovaj regulativni princip funkcioniše kao prirodni zakon jer ne zavisi ni od razuma ni od volje “dramskih lica” činova razmene. Zakon sveta roba i njihovog kretanja na tržištu, individue, doduše, mogu saznati, ali ni u tom slučaju zakon neće zavisiti od znanja onoga koji ga saznaje. Isto tako, saznanje zakona sveta roba i njihovog kretanja na tržištu pojedinac može iskoristiti za neku ličnu, privatnu dobit, ali ni u tom slučaju važenje ili nevaženje ovog zakona neće zavisiti od njegovog htenja[3]. Jednom reči, “prirodni društveni odnosi” jesu, kaže Marx, “izvan kontrole dramskih lica”[4].

U rezultatu, kapital kao organizam proizvodnje i razmene, ne pokazuje se samo kao quid pro quo u kome se “društveni odnosi prikazuju kao stvarni odnosi među licima, a društveni odnosi među stvarima“, već i kao jedna neobična “razmena” karakteristika koja se stvarno dešava. Subjekti, osobe, ljudi koji proizvode, gube svoje osnovne karakteristike, razum i volju, znanje i htenje, itd., gubeći na taj način slobodu, dok objekt, preuzimajući tu slobodu na sebe, postaje, poput Hobbesovog suverena na koga podanici prenose svoje slobode, gospodar. Ovaj stvarni quid pro quo, u kome se od osoba stvarno otuđuje ono što ih čini osobama, tj. opšta sposobnost čoveka da bude svoj vlastiti gospodar, a u kome kapital prisvaja ovu sposobnost, ispostavljajući se tako kao čovekov gospodar, naziva se u marksizmu alijenacijom. Alijenacija sadrži tri momenta:

Moment 1: “društveni karakter djelatnosti, kao i društveni oblik proizvoda … pojavljuju se ovdje kao nešto individui tuđe, stvarno (sachliches)”[5].
Moment 2: proizvodi ljudskih ruku “izgledaju kao samostalna obličja, obdarena vlastitim životom, i koja se nalaze u odnosima među sobom, kao i sa ljudima”[6].
Moment 3: “vlastitio njihovo društveno kretanje ima za njih [ljude, proizvođače] oblik kretanja stvari pod čijom kontrolom stoje, umesto da oni [ljudi, proizvođači] njih kontrolišu”[7].
Rezultat alijenacije predstavlja uspostavljanje kapitala kao subjekta. Međutim, kao što smo već rekli, reč je o jednom neobičnom subjektu. Reč je o subjekt koji ima slobodu, ali nema znanje i htenje, svest i volju. Što je ovaj subjekt nezavisniji od ljudi, to su ljudi više zavisni od njega. Drugim rečima, on, poput suverena, gospodari ljudima, a ljudi su njegovi podanici. Njegovu vladavinu ne ograničava ništa – on nema spoljašnju granicu. On nije slobodan, međutim, samo zbog toga što njegovo gospodstvo ne ograničava ništa, samo zbog toga što vlada svime itd. On je slobodan zato što ima “okultno svojstvo da rađa vrednost, jer jeste vrednost”. Kretanje robe na tržištu, uključujući tu i robnu proizvodnju, u kome kapital-vrednost “donosi višak vrednosti njeno je vlastito kretanje, njeno vlastito oplođavanje, dakle samooplođavanje[8].

U figuri samooplođavanja možemo prepoznati jednu od ključnih kategorija klasičnog nemačkog idealizma – kategoriju autoprodukcije, autokreacije, ili apsolutnog subjekta. Apsolutni subjekt jeste subjekt koji saznajući sebe proizvodi sebe, proizvodeći sebe saznaje sebe. Upravo zato Hegel hoće “da se ono istinito shvati i izrazi ne samo kao supstancija nego i kao subjekt”. Supstancija je, naime, nešto što postoji samo po sebi, što svoju egzistenciju ne duguje drugom, ona je uzrok same sebe, i zato za nju kažemo da je apsolutna. Međutim, u Hegelovoj filozofiji, ova supstancija obdarena je samosvešću, i zato je subjektivna. Štaviše, ona je apsolutna, samo zato što je subjektivna, tj. njena samoproizvodnja koincidira sa njenom samosvešću. Po analogiji, samonikli proces kapital-vrednosti Marx ne želi da shvati samo kao proces bez subjekta, kako se inače shvataju prirodni proces, pa bili oni i “prirodni društveni odnosi izvan kontrole dramskih lica”, dakle, ne samo kao proces, već ujedno i kao subjekt: “vrednost ovde postaje”, kaže Marx misleći na robnu proizvodnju, “subjektom procesa u kome stalno menjajući oblike novca i robe ona menja i samu svoju veličinu, te se kao višak vrednosti odvaja od same sebe kao prvobitne vrednosti, oplođujući samu sebe[9].

Uprkos svojoj samoproizvodnji, vrednost ne figurira kao apsolutni subjekt. Marx ovom subjektu daje drugo ime: kapital-vrednost, u robnoj proizvodnji i kretanju robe na tržištu, “stalno prelazi iz jednog oblika u drugi [novac i robu], ne gubeći se u tom kretanju te se tako pretvara u automatski subjekt.” Dakle, kada govorimo o kapital-vrednosti nije reč o apsolutnom subjektu – reč je automatskom subjektu. Reč je o “čudovištu koje ima svoju dušu, koje počinje ‘raditi’ kao da u njemu toplo srce kuca”. Međutim, ova duša, neobična duša, nije ista kao “duša” apsolutnog subjekta. Naime, termin “duša” Marx upotrebljava u ovom kontekstu onako kako ga upotrebljavaju stari Grci. Rekavši duša, on misli na sposobnost “samokretanja”, na sposobnost automatizma. Duša se, međutim, razlikuje od duha, čija se esencija koncentriše u samosvesti. Naš automatski subjekt kreće se sam od sebe, proizvodi/kreira samog sebe, ali bez samosvesti i bez kontrole/vlasti nad sobom, pa makar mu sve ostalo bilo potčinjeno. Reč je o slepom, nesvesnom subjektu, nagonskom subjektu koji “prisilno ponavlja” samo jednu operaciju: “stvara višak vrednosti”, tj. “svojim postojanim delom, sredstvima za proizvodnju, usisava što je moguće veću masu viška vrednosti”[10].

Prava suština onoga što se naziva Marxovim humanizmom ne krije se u Marxovoj oceni čoveka kao najvrednijeg naprosto. Marxov humanizam nije antropološki humanizam. Njegov humanizam je humanizam subjekta – subjekt je ono najvrednije, najvrednije zato što je apsolutno, ili drugačije, autonomno. Autonomija ovde označava “opštu sposobnost subjekta da bude svoj vlastiti gospodar”, tj. da bude slobodan, ili kantovski rečeno, da bude uzrok, a da ne bude posledica. Autonomija označava “sposobnosti” subjekta da apstrahuje od svega onoga što ga određuje – od svake moguće determinacije ili predikata – i da na jedan aktivan način odredi svoju vlastiti volju i svoje suštinske predikate. Biti autonomni subjekt značilo bi, Aristotelovim jezikom rečeno, biti supstancija bez unapred (transcendencijom, prirodom, društveno-istorijski) datih predikata, ili rečeno sartreovski, autonomija subjekta sastojala bi se u tome da njegova “egzistencija prethodi esenciji”. Čovek za Marxa ima najvišu vrednost samo zato što je autonomni subjekt u navedenom smislu, ili bar ima potencijal da to bude, iako, usled vladavine kapital-vrednosti on to još uvek nije.

Dok je “životinja neposredno jedinstvena sa svojom životnom delatnošću”, kaže Marx u tekstu Otuđeni rad, “čovek čini samu svoju delatnost predmetom svog htenja i svoje svesti” – “to nije određenost s kojom se on neposredno stapa”. “Samo zato je njegova delatnost slobodna delatnost”[11]. Kapital-vrednost ne čini, međutim, svoju životnu delatnost, tj. stvaranje viška vrednosti, predmetom svog htenja i svoje svesti. On je poput životinje “neposredno jedinstven sa svojom životnom delatnošću” teran jednim jedinim životnim nagonom, nagonom da se oplođuje. Njegovo oplođivanje, pak, figurira kao samooplođivanje. Kapital-vrednost ima, podsetimo, “okultno svojstvo da rađa vrednost, jer jeste vrednost”, tj. ima moć da se samoproizvodi, da se samostvara. Upravo ta konjunkcija samooplođavanja i životinjskog karaktera kapital-vrednosti čini od nje automatskog subjekta. Automati možda imaju dušu, tj. sposobnost da se kreću sami od sebe, ali definitivno nemaju duh – tj. samosvest, ili Marxovim terminima rečeno, nemaju sposobnost da svoje delovanje učine predmetom svog htenja i svoje svesti. Reč je o subjektu koji deluje potpuno neplanirano i nekontrolisano, slepo i slučajno, funkcionišući na taj način kao priroda, nagonski. Reč je o kvazi-prirodnom kvazi-subjektu, o nečemu što je više od procesa bez subjekta, ali manje od prakse autonomnog subjekta.

Kvazi-prirodni kvazi-subjekt, ili drugačije, automatski subjekt razlikuje se od autonomnog subjekta. Dok autonomni subjekt ima moć da bude uzrok, a da, pri tome, ne bude posledica, tj. ima moć da deluje sam od sebe, kretanje automata uvek je posledica nekog uzroka koji se razlikuje od automata. On, naime, mora da dobija energiju od nečeg drugog, bez obzira da li tu energiju prima u obliku konstantnog priliva ili je akumulira, kako bi je, trenutno, ili kasnije, oslobodio u “autonomnom” kretanju. Bez pokretačkog uzroka, bez inputa energije, postojani kapital, a to su uslovi rada, sredstva rada i predmet i rada, ostaju mrtve, beživotne stvari. Šta im daje život? Živi rad ima sposobnost da oživljava ono beživotno, mrtvo – rad je živi kvasac koji se pripaja mrtvim elementima postojanog kapitala[12]. Živi rad mora “te stvari dohvatiti, probuditi ih iz mrtvih”[13].

Međutim, živi rad na taj način budi iz mrtvih “čudovište koje ima svoju dušu, koje počinje ‘raditi’ kao da u njemu toplo srce kuca”[14]. “Kapital je mrtav rad koji oživljava kao vampir samo usisavajući živi rad”[15]. Marx pod mrtvim radom podrazumeva rad koji se preobraća “iz oblika nemira u oblik stalnosti, iz oblika kretanja u oblik predmetnosti”[16]. Proces proizvodnje gasi se u proizvodu, a ono što “se na strani radnika ispoljavalo kao kretanje, očituje se sada na strani proizvoda kao svojstvo mirovanja”[17]. Upravo taj predmet, stvar, koja sama po sebi miruje, koja postoji u obliku stalnosti, otuđuje se od radnika u obliku kapital-vrednosti. Ona se osamostaljuje u odnosu na njega i vraća se kao njemu strana sila, koju on pogrešno prepoznaje kao nešto tuđe, da bi ga potčinila, učinila zavisnim i kontrolisala. Život koji je radnik dao predmetu, suprotstavlja mu se sada kao nešto neprijateljski i strano.

Taj vampir, koji ima neutaživu žeđ za “živom krvi rada”, živi i oživljava “samo usisavajući živi rad”. Ako kapital-vrednost shvatimo kao živog mrtvaca, onda, sa druge strane, živi rad možemo shvatiti kao mrtvi život, ili preciznije, umrtvljavani život. Pod mortifikujućim dejstvom kapital-vrednosti, radna snaga, čije trošenje predstavlja živi rad, kržljavi i unakažava se. Kapitalistička proizvodnja “proizvodi i prevremeno iscrpljenje i ubijanje same radne snage[18]. Ako kapital-vrednost figurira kao automatski subjekt, onda radna snaga, podložena njoj, dobija oblik subjektivnog automata – subjekta čiji se esencijalni predikati, a to su znanje i htenje, razum i volja, iscrpljuju i ubijaju. Sve se dešava, u Marxovom Kapitalu, kao borba na život i smrt čoveka i kapital-vrednosti.

Marxov humanizam, međutim, neposredno predstavlja humanizam subjekta, a samo posredno humanizam čoveka, tj. antropološki humanizam. U skladu sa tim, Marx slobodu shvata kao autonomiju. Slobodan je samo onaj subjekt u kome funkcija suvereniteta i funkcija podaništva koincidiraju. Drugim rečima, slobodan je samo onaj subjekt koji gospodari sobom. Međutim, kapital-vrednost u potpunosti gospodari, doduše, ljudima, i delimično, iz dana u dan sve više i više, prirodom, ali ne gospodari sobom, budući da su samosvest i samokontrola dva nužna uslova vlasti nad sobom. Kapital-vrednost predstavlja automatsku, tj. slepu, nekontrolisanu nagonsku mašinu koja koja funkcioniše na eksploataciju. Prema tome, njena (kapital-vrednosti) sloboda može biti samo zamena ili supstitut, bleda kopija originalne, istinske slobode. Automatski subjekt, konsekventno, može biti samo pod-ekvivalent stvarnog, tj. autonomnog subjekta. Automatski subjekt, prema tome, predstavlja ersatz, lošu zamenu, za autonomnog subjekta. Taj ersatz, međutim, budući da se (bespravno) nalazi na mestu na kome bi (s punim pravom) trebalo da se nalazi original, zauzima/oduzima prostor za relizaciju originalne, istinske autonomije i subjektivnosti. Kapital-vrednost se ponaša kao stanar koji se bespravno uselio u zgradu vlasti i slobode, kompromitijući i podrivajući na taj način i jedno i drugo.

Uprkos tome što bespravno prisvaja slobodu i vlast, uprkos tome što ih de facto podriva, kapital-vrednost proizvodi stvarni, objektivni privid da slobodom i vlašću raspolaže punim pravom. On to čini time što se izdaje za fizičko lice (osobu) ili bar za pravno lice (osobu).

“Sposobnost da se restituiše akumulirana energija u spontanom kretanju načinila je od mašine imitaciju živog organizma”[19]. Ova imitacija je, u slučaju kapital-vrednosti, tako verna originalu, da se ljudima karakter njihovog vlastitog rada, a to je,kao što smo videli, životnost, procesualnost, kretanje živog rada, pokazuje njima kao objektivno svojstvo mrtvog rada, tj. kapital-vrednosti, svojstvo koje joj pripada od prirode. Čini se kao da je u prirodi kapitala da se samooplođuje – kapital zapošljava ljude, kapital plaća poreze itd. Specifičnost efekta quiproquo, sa kojim imamo posla kada je u pitanju kapital-vrednost, sastoji se u zameni osobe za stvar – ljudi misle da se automat-stvar kreće sam od sebe, da se oplođuje sam od sebe, zamenjujući time, a da toga nisu ni svesni, radnu snagu kapital-vrednošću. Ali i obrnuto, specifičnost efekta quiproquo, o kome je ovde reč, počiva i u zameni stvari za osobu – ljudima se, u kapitalističkom načinu proizvodnje, čini kao da je mrtav automat-stvar živi subjekt-osoba.

“Konstruktori XVIII-og veka, Vokanskon …, Kempelen odevali su svoje automate, svirače flaute ili daira, igrače ili pisare, itd. ne bi li sakrili mehanizam koji ih pokreće”. Zadivljenost njihovim automatima javljala se kod publike kada bi gledala ove automate kako igraju sami od sebe[20]. Automat u renesansni predstavlja igračku koja izaziva divljenje, a od XVI veka pa nadalje, ovi čudesni uređaji sve više se zatiču u tzv. Wunderkammern, tj. kabinetima retkosti prinčevskih dvorova u Evropi. Svojstvo igračke koja izaziva divljenje, automat zadržava u XVII i XVIII veku. U XIX veku, posebno u okviru romantizma, automat, međutim, uzima obličje androidnog monstruma. Marx, stoga, izražava jedno opšte mesto svojeg vremena, kada kapital-vrednost naziva “čudovištem koje ima svoju dušu, koje počinje ‘raditi’ kao da u njemu toplo srce kuca”. Bez obzira da li izaziva divljenje ili uteruje strah, specifična delotvornost automata na publiku “pretpostavlja da konstruktor pokaže efekat, a da mu sakrije uzrok”[21]. Prvi korak u neutralizovanju ove delotvornosti sastoji se u skidanju vela sa automata, u nastojanju da se ogoli mrtvi mehanizam koji se skriva iza privida živog kretanja automata. Drugi korak sastoji se u pokazivanju da se iza vela krije osoba koja deluje kao operater ili kao pogonsko sredstvo mašine. U tom smislu, Marxov radnik poručuje kapitalisti: “što ti na taj način dobijaš u radu, gubim ja u supstanci rada .. Ti si možda uzoran građanin, možda član društva za zaštitu životinja, možda čak uživaš glas sveca, ali onoj stvari koju ti prema meni pretstavljaš ne bije srce u grudima. Što u njoj izgleda da kuca, kucanje je mog rođenog srca[22].

Međutim, reprezentacija stvari kao osobe i osobe kao stvari, nije puki subjektivni privid. To je, zapravo, objektivni privid koji zavisi od stvarnih proizvodnih odnosa koji vladaju u jednom načinu proizvodnje. Zato će “odnosi praktičnog svakodnevnog života iz dana u dan pokazivati ljudima providno razumne odnose”, tek onda kada se proces proizvodnje bude podvrgao planskoj kontroli. Proces proizvodnje biće, međutim, podvrgnut planskoj proizvodnji tek onda kada bude “kao proizvod slobodno udruženih ljudi bude stajao pod svesnom planskom kontrolom”[23]. Nije dovoljno, naime, da ljudi proizvode procese proizvodnje, što ih, inače, čini generičkim bićima, otuđenima ili ne, nego oni to moraju činiti planski kontrolisano, tj. sa znanjem i htenjem. Tek u tom slučaju, može se proces proizvodnje podvrgnuti njihovoj vlasti. Kao indirektna posledica ove svesne i namerne, planske i kontrolisane proizvodnje, a kao direktna posledica podvrgavanja, potčinjavanja proizvodnog procesa, uslediće njegova providna razumnost. Marxova “epistemologija”, vidimo, počiva na starom, idealističkom Vikoovom dictumu: “verum est ipsum factum” – sama istina je proizvod. Čovek, u komunizmu, u kome čovek gospodari procesom proizvodnje, može efektivno da sazna ovaj proces, zato što ga kontroliše, a kontroliše ga zato što je sam kreator tog procesa. A ono što smo sami stvorili, misli Vico, transparentnije nam je od onoga što je postalo samo od sebe, nezavisno od nas[24]. Ukratko, čovek će biti slobodan, onda kada proces bez subjekta bude transformisan u praksu subjekta. Još kraće, čovek će biti sloban onda kada “se ono istinito shvati i izrazi ne samo kao proces nego i kao subjekt”.

2

Na čemu, međutim, počiva ovakvo Marxovo shvatanje emancipacije? Marx konstatuje kako će u komunizmu, zajednici slobodnih ljudi “zasnovanoj na univerzalnom razvoju individua i na potčinjavanju njihove zajedničke, društvene produktivnosti kao njihove društvene moći”[25], društveni odnosi biti providno razumni. Vidimo da Marx, govoreći o komunizmu, pretpostavlja dvostruku prozirnost, trasnparenciju: 1) proziran je odnos subjekta prema predmetu rada, i 2) prozirna je recipročna relacija između subjekata[26].

Gde se može pronaći stvarno poreklo ove prozirnosti? Drugim rečima, šta navedenim odnosima, odnosima između subjekta i objekta, kao i odnosima između subjekata, daje njihovu transparenciju? Providna razumnost odnosa, bilo između ljudi, bilo između ljudi i stvari, drugo je ime za očiglednost. “Kategorija subjekta jeste jedna prvobitna ‘očiglednost’ (očiglednosti su uvek prvobitne): jasno je da smo vi i ja subjekti … Kao sve očiglednosti, uključujući i one na osnovu kojih jedna reč ‘označava jednu stvar’ … i ova ‘očiglednost’ da smo vi i ja subjekti jeste jedan ideološki učinak, elementarni ideološki učinak”[27]. Iz koje, međutim, ideologije pojmovi subjekta i objekta crpu svoju očiglednost? Louis Althusser tvrdi da je pravna ideologija dominantna ideologija kapitalističkog načina proizvodnje. To, u suštini, znači da se u pravnoj idelogiji artikulišu ključni pojmovi svih drugih ideologija, i naposletku, ključne kategorije same filozofske ideologije. “Buržoaska vladajuća klasična filozofija”, kaže Althusser, “(i njeni nusproizvodi, čak i oni moderni) izgrađena je na pravnoj ideologiji, a njeni ‘filozofski predmeti… su pravne kategorije ili entiteti: Subjekt, Objekt, Sloboda, Volja, Svojstvo, Predstavljanje, Osoba, Stvar itd.”[28]. Centralni pojam pravne ideologije predstavlja pojam osobe (lica). Ako prosledimo navedenu Althusserovu intenciju, onda možemo naglasiti kako je centralna kategorija celokupne filozofije novog veka, kategorija subjekta, izvedena, preuzeta itd. upravo iz pravno-ideološkog pojma osobe (lica). Korelativno, spekularna kategorija u odnosu na kategoriju subjekta, kategorija objekta, spekularna zato što se subjekt u njoj, takoreći, “ogleda”, izvedena je, takođe, iz jednog od pojmova pravne ideologije – iz pojma stvari. Čini se, prema tome, da Marx ostaje zatočenik “konceptualnog sistema zasnovanog na opoziciji osoba/stvar, dvema osnovnim kategorijama zakona i pravne ideologije”[29]. Mogli bismo, u skladu sa time, konstatovati kako čitava priča o fetišizmu robe predstavlja igru varijacija čije su granice i zakonitost propisani pravno-ideološkom problematikom koja se vrti oko centralne osovine oličene u binarnoj opozicji osoba/stvar.

Štaviše, ni sama Marxova koncepcija komunizma ne ostaje pošteđena ideološke krivice, ili drugačije rečeno, ideološke devijacije. Naime, komunizam kao ideal u kome su transparentni subjekt, objekt, odnos subjekta prema sebi, prema drugom subjektu i objektu, kao i međusobni odnos objekata, predstavlja ekstrapolaciju ideala kodiranog u ideologiji kapitalističkog načina proizvodnje. Taj ideal predstavlja ideal kapitalističkog načina proizvodnje, ideal koji on ostvaruje samo formalno i parcijalno – sloboda je u kapitalističkom načinu proizvodnje samo sloboda da se trguje i da se poseduje, sloboda u kojoj uživa isključivo kapitalista. Sloboda se u kapitalizmu ne ostvaruje, prema Marxu, realno i totalno, kao sloboda uopšte svake individue. Komunizam bi, dakle, predstavljao potpuno ostvarenje ideala kapitalističkog načina proizvodnje.

Da li postoji autentično materijalistički način da se misle fenomeni alijenacije i automatskog subjekta? Drugim rečima, da li postoji način da se navedeni fenomeni misle bez referenci na pojmove osobe i stvari? Postoji li nešto tako kao što je alijenacija koja ne bi bila alijenacija subjekta, otuđenje koje ne bi bilo otuđenje stvari od osobe, koje, ne bi bilo otuđenje od, već bi bilo otuđenje naprosto. Korelativno tome, možemo postaviti pitanje da li postoji način da se pojam automatizma misli bez pojma subjekta, tj. da se pojam automatizma misli bez rekursa na pojam osobe. Naposletku, budući da je pojam zakona jedan od tri osnovna pojma pravne ideologije kapitalističkog načina proizvodnje, može se postaviti pitanje da li postoji način da se pitanje slučajnosti ne postavlja kao pitanje zakonitog učinka slučajnog u odnosu na subjekta, tj. da li postoji neka, tako da kažemo, istorijska kontingencija koja bi bila slobodna od subjekta.

Odgovor na pitanje da li je moguće misliti automatizam bez subjekta pruža Deleuze[30]. On u delu Hiljadu ravni shvata kapitalizam kao specifičnu aksiomatiku. Aksiomatski sistem predstavlja formalnu teoriju koja uređuje neki univerzum diskursa, koji se naziva modelom za datu teoriju, a to čini dodavanjem ili oduzimanje određenih pravila, ili staromodnije rečeno, zakona. (Aksiome su potpuno arbitrarne i indiferentne prema domenu koji uređuju.) Parafrazirajući Badioua, inspirisanog, u pogledu onoga što ćemo izložiti, Althusserom i Lacanom, mogli bismo reći kako nema subjekta formalne teorije. Aksiomatski sitem kao formalna teorija predstavlja čisti prostor bez naličja, obeležja ili mesta za ono što isključuje, tj. za subjekta. Ona predstavlja psihozu bez subjekta, potpuno univerzalizovan delirijum, čistu spoljašnjost bez slepe mrlje[31]. Pojam kapitalističke mašine, kao, automatizovani aksiomatski sistem, nudi nam alternativu pojmu automatskog subjekta. Koncept kapitalističke mašine kao automatizovanog aksiomatskog sistema nudi nam mogućnost da automatizam mislimo bez pojma subjekta.

Marx govori o slučajnosti zakona i zakonitih učinaka, tj. zakona vrednosti i kretanja roba na tržištu, za čoveka/osobu tj. za subjekta. Ono što karakteriše kapitalizam, nije samo slučajnost zakonitog učinka i zakona za subjekta, već i slučajnost samih učinaka zakona u odnosu na zakone, kao i iskrsavanje nezakonitih učinaka, i naposletku slučajnost samih zakona po sebi – važenje zakona vrednosti, u poslednjoj liniji, istorijski je kontingentno. Nasuprot Marxu, mogli bismo reći da kapital ne kompromituje toliko ljudsku slobodu, koja bi se sastojala u vlasti čoveka nad zakonom i zakonitim učincima, koliko kompromituje autentični karakter same istorijske kontingencije i njene emancipatorske kapacitete. “Ne sastoji li se patološka osobenost kapitalističke mašine u njenoj sposobnosti da radi upravo ovo: da konvertuje nasumične empirijske činjenice”, tj. nezakonite učinke ili posledica zakona koje se ne mogu svesti na zakon, “u nove aksiome?”[32]. Drugim rečima, kapitalistička mašina nema unapred definisan skup zakona po kojima funkcioniše, zakona čija bi suspenzija označila kraj funkcionisanja kapitalističke mašine. Naprotiv, ona funkcioniše tako što postavlja ad hoc zakone, zakone koji se menjaju od slučaja do slučaja, zakone koji slučajeve koji su se već dogodili pretvaraju, važeći retroaktivno, u zakonite učinke vlastitog funkcionisanja. “Globalni kapitalizam je mašina – a mašina je samo automatizovani aksiomatski sistem … Kada god se susretne sa granicom ili anomalijom, kapitalizam ima ono što je potrebno da bi izmislio novi aksiom i inkorporirao ono neočekivano”[33].

Kapitalizam možemo, razlikujući ga, uporediti sa onim što je mađarski epistemolog Imre Lakatos nazivao tvrdim jezgrom naučne teorije. Naime, tvrdo jezgro jedne nauke predstavlja skup osnovnih postulata ili odluka, tj. skup osnovnih stavova, iskaza od kojih polazi teorija. Ovaj skup odluka (recimo, Newtonova tri zakona kretanja) brani se po svaku cenu, pa i po cenu modifikacije drugih postulata. Stavovi koji obrazuju tvrdo jezgro nikada se ne dovode u direktnu vezu sa iskustvom, pa, u skladu sa time, iskustvo nikada ne može da ih opovrgne. Kapitalizam bi, nasuprot tome, predstavljao nauku bez tvrdog jezgra, nauku koja je spremna da, po potrebi, promeni svoje najbazičnije postulate, nauku koja je spremna da po diktatku nepredviđenih i nepredvljivih činjenica donosi odluke koje se kose sa temeljnim odlukama koje je donela, može biti, neposredno pre toga. Rečeno jezikom filozofije nauke Thomasa Kuhna, kapitalizam izgleda kao nauka bez paradigme, ili kao nauka bez konstantne paradigme. Štaviše, to je nauka koja nikada ne bi bila u normalnom stanju (normalno stanje nauke je ono stanje u kome se nauka nalazi kada ne preispituje i ne menja osnovne postulate, već kada na osnovu njih vrši istraživanja, akumulirajući nova znanja na starim pretpostavkama), već nauka koja je uhvaćena u permanentnu revoluciju svojih najtemeljnijih uverenja, bez mogućnosti da se (trajnije) zaustavi na nekom određenom skupu aksioma.

Ne sastoji li se, pod datim uslovom funkcionisanja automatizovanog aksiomatskog sistema kapitalističke mašinerije, emancipacija baš u pokušaju da se izumeju novi oblici kontingencije, novi oblici slučajnosti, i to takvi koji bi, na neki način, bili otporni na adaptivno, ad hoc funkcionisanje kapitalističke mašine, slučajeva koji bi bili letalni za njen rad, i koji bi stavili ad acta ne samo zakon vrednosti, već zakon kao zakon uopšte? Ili je, pak, svaka kontingencija, svaka anomalija, osuđena na to da bude apsorbovana u sistem njenom konverzijom u zakonitu posledicu sistema izumom, ali ovog puta od strane kapitalističke mašine, novih pravila funkcionisanja sistema? Bilo kako bilo, čini se da kapitalizam, koji se istrgao svakoj ljudskoj kontroli, više kompromituje mogućnost pojavljivanja stvarne alternative, alternative koja bi se javila u obliku slučajeva koje kapitalizam ne može da akomodifikuje, nego mogućnost ljudske kontrole nad kapitalisitčkom mašinom.

Da li nam, ovakvo postavljanje pojmova automatizma bez subjekta i kontingencije bez subjekta otvara mogućnost da mislimo pojam alijenacije bez subjekta? Alijenacija bez subjekta bila bi specifičan proces bez subjekta koji se dešava na relaciji radne snage i kapital-vrednosti. Radna snaga, međutim, ne bi se mislila u pojmovima osobe ili subjekta, niti bi se kapital mislio u pojmovima stvari ili objekta. Alijenacija, prema tome, ne bi bila shvaćena kao proces u kome se subjekt opredmećuje/ospoljava u stvari, pri čemu bi se stvar, koja po pravu pripada osobi, u samom procesu opremdećenja/ospoljenja, ili posle njega, svejedno, bespravno otuđivala od osobe. Alijenacija bez subjekta mogla bi se shvatiti kao učinak vlasti kapital-vrednosti nad radnom snagom, tj. kao takvo delovanje vlasti koji bi

a) radnu snagu tela asociralo sa funkcijom koju treba preuzeti, kao sa mestom koje treba zauzeti u tehničkoj i društvenoj podeli rada,
b) među radnom snagom regrutovalo subjekte proizovodeći samo subjekte koje regrutuje, interpelirajući tela-radne snage u subjekte.

Alijenacija bi, u tom slučaju, mogla da se shvati kao specifičan motor, koji transformiše telo-radnu snagu u subjekta. U tom slučaju, telu-radnoj snazi ne bi bilo otuđeno ništa. Ona bi, zrapravo, alijenacijom samo primala jedan novi, drugačiji oblik egzistenije, oblik egzistencije koji nije imala pre kapitalističkog načina proizvodnje. Biti radnik predstavljalo bi prema tome specifičan oblik egzistencije koji telo-radna snaga dobija u kapitalističkom načinu proizvodnje. U toj transformaciji, energija tela-radne snage, ili da budemo precizniji, energija = telo-radna snaga, bila bi stavljena u službu, u obliku subjekta, tj. trošila bi se na proširenu reprodukciju kapitalističkog načina proizvodnje. Specifičan problem alijenacije tada bi ležao u depotenciranju asubjektivne radne snage putem njene subjektivacije-subjekcije kapitalističkoj mašini.

Kapitalistička mašina razlikuje se od ostalih načina proizvodnje. Ona, naime, postoji, samo u permanentnoj aktivnosti destrukturacije/restrukturacije. “S njom je”, kaže Marx za kapitalističku akumulaciju, kao i sa osvajačem sveta, koji sa svakom novom zemljom osvaja samo novu granicu”. Proširena reprodukcija kapitalističkog načina proizvodnje svodi se ne prelaženje granice. To prelaženje granice nikada nije potpuno uklanjanje granice, već samo sve dalje i dalje pomeranje granice, ili drugačije, postavljanje nove granice. Pri tome ne mislimo samo na kvantitavni aspekt proširene reprodukcije, već ujedno i na njen aksiomatski karakter. Sama aksiomatika se, naime, prošireno reprodukuje, dodavanjem novih aksioma koji bi trebalo da izvrše reaproprizaciju nezakonitih učinaka (empirijske kontingencije) ili posledica zakona koje se ne mogu svesti na zakon. Svako prelaženje granice (destrukturiranje) kao pomeranje granice (restrukturiranje), zahteva određeni oblik “alijenacije”, tj. subjektivacije-subjekcije tela-radne snage, ili drugačije, njegovo-njeno depotenciranje, trošenjem na uklanjanje granice i simultano postavljanje nove.

Ako su naše analize tačne, otpor koji bi radna snaga mogla da pruži policijskom režimu asociranja tela-radne snage sa mestom u tehničkoj i društvenoj podeli rada, režimu koji izdaje-zahteva na uvid lične karte od regrutovanih/proizvedenih subjekata, ne bi se sastojao u afirmaciji subjektivnosti radne snage, već upravo suprotno, u njenom otporu, njenom nepristajanju da se subjektivira. Ona bi, u toj aktivnosti otpora, morala da sklopi novi savez sa istorijskom kontingencijom. Ta istorijska kontingencija ne bi bila relativna kontingencija, kontingencija u odnosu na subjekta ili kontingencija zakonitog ili nezakonotig učinka u odnosu na zakon. To ne bi bila samo kontingencija ovog ili onog zakona funkcionisanja kapitalističke mašine. To bi morala da bude apsolutna kontingencija kapitalističke mašine kao celine.


[1] Marks, K., Engels, F., Kapital, I tom, Kultura, Beograd, 1947., pp. 37-8.
[2] Ibid., p. 39.

[3] Cf. Lukacs G., Povijest i klasna svijest, Naprijed, Zagreb, 1970., p. 154.

[4] Marks, K., Engels, F., Kapital, p. 71.

[5] Marx, K., Temelji slobode – osnovi kritike političke ekonomije, Naprijed, Zagreb, 1977., p. 54.

[6] Marks, K., Engels, F., Kapital, p. 37.

[7] Ibid., p. 39.

[8] Ibid., p. 107.

[9] Ibid., p. 106-7.

[10] Ibid., p. 174.

[11] Marx K., Rani radovi, Naprijed, Zagreb, 1961., p. 251.

[12] Cf. Marks, K., Engels, F., Kapital, p. 134.

[13] Ibid., p. 132.

[14] Ibid., p. 142.

[15] Ibid., p. 174.

[16] Ibid., p. 137.

[17] Ibid., p. 130.

[18] Ibid., p. 204.

[19] Chazal G., L’ordre humain: ou le déni de nature, Champ Vallon (ed.), Collection milieux, Paris, 2006., p. 210.

[20] Ibid., p. 210.

[21] Ibid., p. 210.

[22] Marks, K., Engels, F., Kapital, p. 175.

[23] Ibid., p. 43.

[24] “I zar ne bi ovu bilo lakše napisati, jer kako Viko kaže, istorija ljudi razlikuje se od istorije prirode po tome što smo onu pravili, a ovu nismo?”, Ibid., p. 298.

[25] Ibid., p. 55.

[26] Althusser L., “Marx in his Limits”, u Philosophy of the Encounter: Later Writings, 1978-87, Verso, London and New York, 2006. pp. 127-8.

[27] Althusser Louis, “Ideologija i ideološki državni aparati”, u Marksizam u svetu, VI/1979, 7-8, pp. 77-119., p. 109.

[28] Althusser Louis, Elementi samokritike, BIGZ, Beograd, 1975., p. 16.

[29] Althusser L., “Marx in his Limits”, 128.

[30] Cf. Parr A. (ed), The Deleuze Dictionary, Edinburgh University Press, Edinburgh, 2005., pp. 17-8.

[31] Navedeno prema Brassier R., “Badiou’s Materialist Epistemology of Mathematics”, ANGELAKI, volume 10 ,number 2, Routledge, London, 2005., p.145.

[32] Brassier R., “Nihil Unbound: Remarks on Subtractive Ontology and Thinking Capitalism”, in Hallward P. (ed. ), Think Again: Alain Badiou and the Future of Philosophy, Continuum, London – New York, 2004., p. 57.

[33] Ibid.., p. 53.

TkH-platforma i Kontrapunkt

U okviru projekta Raskolovano znanje(o^o)*

Vas pozivaju na predavanje

MATERIJALISTIČKI KONCEPT KRITIKE

/JANJA STJEPANOVIĆ/

SUBOTA, 29. maj, 19:00 / MAGACIN U KRALJEVIĆA MARKA 4

Koncept kritike je koncept koji je Marks koristio u svim momentima svoje teorijske evolucije da bi označio specifičnost svoje aktivnosti. Šta je, međutim, učinio Altiser kada je u svojim prvim filozofskim „intervencijama“ pozivao na „kritičko čitanje ’Kapitala’“? Pobrinuo se da naznači koji odnos ima tematizacija koncepta kritike, eksplicitna u Marksovim mladalačkim radovima, sa podnaslovom “Kapitala”: „kritika političke ekonomije“. To je ujedno značilo preuzeti ono što je suštinsko kod Marksa i „primeniti Marksa na Marksa“. Dok je mladi Marks još uvek sledio racionalističku tradiciju decidiranih prosvetitelja – kod kojih je reč „kritika“ imala funkciju da suprotstavi istinite ideje zabludama (iluzijama, predrasudama), um iracionalnosti – reč „kritika“ u „Kapitalu“ ima sasvim drugu funkciju. Marksov materijalistički koncept kritike (koja „zastupa proletarijat“) ne sastoji se, svakako, u odbacivanju racionalizma kao takvog, koliko u politički izoštenoj svesti o granicama, odnosno, materijalnim uslovima istorijske efektivnosti njegovih ideja.

Janja Stjepanović diplomirala je filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Trenutno piše magistarski rad na temu „Tranformacija filozofije: Altiserove teze o filozofiji i nova praksa filozofije“.

(o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o)

*RASKOLOVANO.ZNANJE(O^O) je projekat kolektivnog samoobrazovanja koji se obraća savremenim nezavisnim kulturnim scenama u regionu, sa ciljem da istrazuje i promovise alternative tradicionalnom hijerarhijskom modelu obrazovanja. U pogledu metodologije, projekat problematizuje koncepte individualnog autorstva i ekspertize i zalaze se za otvorene kolektivne (samo)obrazovne strukture u kojima samoorganizovane zajednice obezbeđuju horizontalnu produkciju, razmenu i distribuciju znanja.

http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/

http://www.facebook.com/group.php?gid=78283563826&ref=n

TkH-platforma i Kontrapunkt

U okviru projekta Raskolovano znanje(o^o)*

Vas pozivaju na predavanje

MATERIJALISTIČKI KONCEPT KRITIKE

/JANJA STJEPANOVIĆ/

SUBOTA, 29. maj, 19:00 / MAGACIN U KRALJEVIĆA MARKA 4

Koncept kritike je koncept koji je Marks koristio u svim momentima svoje teorijske evolucije da bi označio specifičnost svoje aktivnosti. Šta je, međutim, učinio Altiser kada je u svojim prvim filozofskim „intervencijama“ pozivao na „kritičko čitanje ’Kapitala’“? Pobrinuo se da naznači koji odnos ima tematizacija koncepta kritike, eksplicitna u Marksovim mladalačkim radovima, sa podnaslovom “Kapitala”: „kritika političke ekonomije“. To je ujedno značilo preuzeti ono što je suštinsko kod Marksa i „primeniti Marksa na Marksa“. Dok je mladi Marks još uvek sledio racionalističku tradiciju decidiranih prosvetitelja – kod kojih je reč „kritika“ imala funkciju da suprotstavi istinite ideje zabludama (iluzijama, predrasudama), um iracionalnosti – reč „kritika“ u „Kapitalu“ ima sasvim drugu funkciju. Marksov materijalistički koncept kritike (koja „zastupa proletarijat“) ne sastoji se, svakako, u odbacivanju racionalizma kao takvog, koliko u politički izoštenoj svesti o granicama, odnosno, materijalnim uslovima istorijske efektivnosti njegovih ideja.

Janja Stjepanović diplomirala je filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Trenutno piše magistarski rad na temu „Tranformacija filozofije: Altiserove teze o filozofiji i nova praksa filozofije“.

(o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o)

*RASKOLOVANO.ZNANJE(O^O) je projekat kolektivnog samoobrazovanja koji se obraća savremenim nezavisnim kulturnim scenama u regionu, sa ciljem da istrazuje i promovise alternative tradicionalnom hijerarhijskom modelu obrazovanja. U pogledu metodologije, projekat problematizuje koncepte individualnog autorstva i ekspertize i zalaze se za otvorene kolektivne (samo)obrazovne strukture u kojima samoorganizovane zajednice obezbeđuju horizontalnu produkciju, razmenu i distribuciju znanja.

http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/

http://www.facebook.com/group.php?gid=78283563826&ref=n

U ime žirija za prijem polaznika/polaznica u drugu generaciju projekta Raškolovano znanje (o^o), obaveštavamo Vas da će lista primljenih kandidata/kandidatkinja biti objavljena u sredu, 02. juna 2010. godine. Razlog za jednodnevno kašnjenje je neočekivano veliki broj prijava koje su stigle pred samo zatvaranje konkursa.

U želji da sve pristigle prijave što pažljivije prouče, obrade i razvrstaju, članovi i članice žirija izvinjavaju se kandidatima/kandidatkinjama zbog kašnjenja. Tim projekta “Raškolovano znanje o^o”, zahvaljuje se svima koji su pokazali interesovanje za učešće u ovom programu.

U ime žirija za prijem polaznika/polaznica u drugu generaciju projekta Raškolovano znanje (o^o), obaveštavamo Vas da će lista primljenih kandidata/kandidatkinja biti objavljena u sredu, 02. juna 2010. godine. Razlog za jednodnevno kašnjenje je neočekivano veliki broj prijava koje su, na e-mail adresu projekta, stigle pred samo zatvaranje konkursa.

U želji da sve pristigle prijave što pažljivije prouče, obrade i razvrstaju, članovi i članice žirija izvinjavaju se kandidatima/kandidatkinjama zbog kašnjenja. Tim projekta “Raškolovano znanje o^o”, zahvaljuje se svima koji su pokazali intersovanje za učešće u ovom programu.
U ime žirija za prijem polaznika/polaznica u drugu generaciju projekta Raškolovano znanje (o^o), obaveštavamo Vas da će lista primljenih kandidata/kandidatkinja biti objavljena u sredu, 02. juna 2010. godine. Razlog za jednodnevno kašnjenje je neočekivano veliki broj prijava koje su, na e-mail adresu projekta, stigle pred samo zatvaranje konkursa.

U želji da sve pristigle prijave što pažljivije prouče, obrade i razvrstaju, članovi i članice žirija izvinjavaju se kandidatima/kandidatkinjama zbog kašnjenja. Tim projekta “Raškolovano znanje o^o”, zahvaljuje se svima koji su pokazali intersovanje za učešće u ovom programu.

U ime žirija za prijem polaznika/polaznica u drugu generaciju projekta Raškolovano znanje (o^o), obaveštavamo Vas da će lista primljenih kandidata/kandidatkinja biti objavljena u sredu, 02. juna 2010. godine. Razlog za jednodnevno kašnjenje je neočekivano veliki broj prijava koje su, na e-mail adresu projekta, stigle pred samo zatvaranje konkursa.

U želji da sve pristigle prijave što pažljivije prouče, obrade i razvrstaju, članovi i članice žirija izvinjavaju se kandidatima/kandidatkinjama zbog kašnjenja. Tim projekta “Raškolovano znanje o^o”, zahvaljuje se svima koji su pokazali intersovanje za učešće u ovom programu.

U ime žirija za prijem polaznika/polaznica u drugu generaciju projekta Raškolovano znanje (o^o), obaveštavamo Vas da će lista primljenih kandidata/kandidatkinja biti objavljena u sredu, 02. juna 2010. godine. Razlog za jednodnevno kašnjenje je neočekivano veliki broj prijava koje su stigle pred samo zatvaranje konkursa.

U želji da sve pristigle prijave što pažljivije prouče, obrade i razvrstaju, članovi i članice žirija izvinjavaju se kandidatima/kandidatkinjama zbog kašnjenja. Tim projekta “Raškolovano znanje o^o”, zahvaljuje se svima koji su pokazali interesovanje za učešće u ovom programu.

U ime žirija za prijem polaznika/polaznica u drugu generaciju projekta Raškolovano znanje (o^o), obaveštavamo Vas da će lista primljenih kandidata/kandidatkinja biti objavljena u sredu, 02. juna 2010. godine. Razlog za jednodnevno kašnjenje je neočekivano veliki broj prijava koje su stigle pred samo zatvaranje konkursa.

U želji da sve pristigle prijave što pažljivije prouče, obrade i razvrstaju, članovi i članice žirija izvinjavaju se kandidatima/kandidatkinjama zbog kašnjenja. Tim projekta “Raškolovano znanje o^o”, zahvaljuje se svima koji su pokazali interesovanje za učešće u ovom programu.

Poštovani/e,

Obaveštavamo da je žiri u sastavu: Ana Vujanović, Iskra Gešoska, Milena Bogavac, Đorđe Jovanović i Vladimir Jerić, doneo odluku o prijemu polaznika i polaznica druge generacije projekta Raškolovano znanje (o^o). Na konkurs je prispela osamdeset jedna prijava: pedeset dve u Srbiji i dvadeset devet u Makedoniji.

S obzirom na ovako veliki broj kandidata i kandidatkinja, kao i na činjenicu da su gotovo sve prijave bile utemeljene, propraćene dobro artikulisanim motivacijama i relevantnim radovima, zaključujemo da je potreba za inicijativom kolektivnog samoobrazovanja u umetnosti i kulturi na nezavisnim scenama u regionu veoma snažna. Zadatak žirija bio da od svih pristiglih prijava odabere samo devetnaest, a razlog za ovako usku selekciju jesu neveliki kapaciteti projekta. S obzirom da nismo u mogućnosti da primimo sve kandidate i kandidatkinje koji po brojnim kritrerijumima zaslužuju da uzmu učešće u Raškolovanom znanju (o^o), bili smo prinuđeni da jednom delu prijavljenih ponudimo opciju delimičnog učešća (part time).

Kandidati i kandidatkinje primljeni kao part-time ucesnici, ravnopravni su članovi i članice radnih grupa, s tom razlikom što projekat Raškolovano znanje (o^o) nije u mogućnosti da pokrije sve troškove učešća u programu. Ipak, tim projekta obavezuje se da će tokom trajanja procesa, pokušati da troškove part time polaznika/polaznica u najvećoj mogućoj meri umanji.

Prijavljene kandidate i kandidatkinje koje nismo u mogućnosti da uvrstimo u drugu generaciju projekta, podsećamo kako su sva predavanja, prezentacije i deo radionica Raškolovanog znanja (o^o) otvoreni za publiku i aktivno učešće većeg broja ljudi.

Zahvaljujemo vam se na interesovanju, a polaznicima/polaznicama druge generacije Raškolovanog znanja (o^o) želimo uspešan i koristan rad.

POLAZNICI/E RAŠKOLOVANOG ZNANJA (o^o) 2010/2011

Kulturne politike nezavisnih scena

Tamara Bušuterska (Тамара Буштерска)
Marijana Cvetković
Ksenija Čočkova (Ксенија Чочкова)
Biljana Dmitrova (Билјана Димитрова)
Nevena Janković
Marina Lauš

part time:
Marija Bjekova (Марија Бјекова)
Ana Dubljević
Maja Marković
Martina Nikolovska (Мартина Николовска)
Lavinija Šuvaka (Лавинија Шувака)

Umetnost i aktivizam (performans, film, internet)

Marko Aksentijević
Doplgenger kolektiv (jedno full time mesto)
Ivana Dragšić (Ивана Драгшиќ)
Andrija Filipović
Nita Muča (Nita Mucha)
Vladimir Palibrk
Dragana Zarevska (Драгана Заревска)

part time:
Doplgenger kolektiv (jedno part time mesto)
Ivana Koraksić
Ivana Nelkovska (Ивана Нелковска)
Jovana Papović
Maja Pelević
Katarina Petrović
Hristina Stojčevska (Христина Стојчевска)
Jordan Tasevski (Јордан Тасевски)

Umetnost i/kao politika (repolitizacija diskursa humanistike)

Ivica Antevski (Ивица Антевски)
Marko Djordjević
Ana Isaković
Kristofer Jovkovski (Кристофер Јовковски)
Vladimir Krstevski (Владимир Крстевски)
Aneta Stojnić

part time:
Žarko Aleksić
Snežana Filipova (Снежана Филипова)
Sava Jokić
Mirjana Nedeva (Мирјана Недева)

http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/digg_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/reddit_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/stumbleupon_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/delicious_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/technorati_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/google_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/myspace_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/facebook_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/twitter_48.png

PREDAVANJE JANJE STJEPANOVIĆ :: MATERIJALISTIČKI KONCEPT KRITIKE :: 29. maj, 19:00 :: Magacin u Kraljevića Marka 4

1

Početkom 1820-ih, kada Marx još uvek nije imao ni pet godina, razotkrivena je jedna vrlo domišljato konstruisana prevara. Naime, 1770-e konstruisao je Volfgang fon Kempelen mehaničkog Turčina, automatizovanog igrača šaha. Mašina se sastojala od modela ljudske glave i trupa u prirodnoj veličini, obučenog u tradicionalnu garderobu turskog čarobnjaka – na glavi je nosio turban, u levoj ruci držao je dugu, tanku lulu, dok mu je desna ruka ležala na komodi, na čijoj su se površini nalazile šahovska tabla i figure. Izgledalo je kao da mehanizam može da odigra jaku partiju šaha protiv čoveka, kao i da može da izvede skakačev kružni put – šahovski problem koji zahteva da konj obiđe čitavu tablu, zauzimajući, pri tome, svako polje samo po jednom. Početkom 1820-ih ispostavilo se, međutim, da se u komodi krije majstor šaha, koji, u stvari, vuče poteze koji su publici izgledali kao potezi koje vuče sama mašina.

Opisana prevara, očigledno se oslanjala na jedan quid pro quo. Uopšteno gledano, quid pro quo, posebno u svojoj skraćenoj verziji quiproquo, predstavlja vrstu nesporazuma u kojoj subjekt misli za neku osobu ili stvar da je neka druga osoba ili neka druga stvar. Specifičnost efekta quiproquo, kada je u pitanju pomenuti mehanički Turčin, sastojao se u zameni osobe za stvar – publika je, naime, mislila da mašina-stvar igra šah, zamenjujući time, a da toga nije ni svesna, operatera-osobu mašinom-stvari. I obrnuto, specifičnost efekta quiproquo, u slučaju koji razmatramo, počivao je, takođe, u zameni stvari za osobu – publici se, naime, činilo kao da je mrtva mašina-stvar živi čovek-igrač.

Opisani quid pro quo veoma zgodno izražava suštinu Marxovog shvatanja fetišizma. U Kapitalu Marx, objašnjavajući fetišizam robe, kaže: “Tajanstvenost robnog oblika sastoji se prosto u tome što on ljudima društvene karaktere njihovog vlastitog rada odražava kao karaktere koji objektivno pripadaju samim proizvodima rada, kao društvena svojstva koja te stvari imaju od prirode, a otuda im i društveni odnos proizvođača prema celokupnom radu odražava kao društveni odnos koji izvan njih postoji među predmetima … Zbog toga se društveni odnosi prikazuju kao stvarni odnosi među licima, a društveni odnosi među stvarima[1]. Marx, vidimo, quid pro quo fetišizma robe shvata dvosmerno. Sa jedne strane odnosi među ljudima, licima (osobama) prikazuju se, odražavaju se kao odnosi među stvarima. Sa druge strane, odnosi među stvarima odražavaju se, prikazuju kao odnosi među osobama.

Govoreći o odnosima među stvarima, kao i u odnosima među osobama (licima), Marx govori o kretanju robe na tržištu, preciznije, Marx govori o razmeni robe na tržištu. “U slučajnim i stalno kolebljivim odnosima razmene njihovih proizvoda”, kaže Marx, “radno vreme potrebno za njihovu [roba] proizvodnju sprovodi se silom kao regulatoran prirodni zakon, kao, recimo, zakon teže, kad se kome kuća sruši na glavu”[2]. Nemamo trenutno vremena, a ni potrebe, da detaljnije ulazimo u problem zakona vrednosti koji Marx izlaže, na primer, u Kapitalu ili u Osnovnim crtama kritike političke ekonomije. Dovoljno je, za naše potrebe, da znamo da zakon vrednosti predstavlja regulativni princip razmene roba: vrednost prema kojoj se robe na tržištu razmenjuju izražava prosečno, društveno potrebno radno vredme neophodno za proizvodnju nekog proizvoda, ili drugačije, vrednost je srazmerna prosečnoj, društveno potrebnoj količini ljudskog rada neophodnoj za proizvodnju datog proizvoda.

Ovaj regulativni princip funkcioniše kao prirodni zakon jer ne zavisi ni od razuma ni od volje “dramskih lica” činova razmene. Zakon sveta roba i njihovog kretanja na tržištu, individue, doduše, mogu saznati, ali ni u tom slučaju zakon neće zavisiti od znanja onoga koji ga saznaje. Isto tako, saznanje zakona sveta roba i njihovog kretanja na tržištu pojedinac može iskoristiti za neku ličnu, privatnu dobit, ali ni u tom slučaju važenje ili nevaženje ovog zakona neće zavisiti od njegovog htenja[3]. Jednom reči, “prirodni društveni odnosi” jesu, kaže Marx, “izvan kontrole dramskih lica”[4].

U rezultatu, kapital kao organizam proizvodnje i razmene, ne pokazuje se samo kao quid pro quo u kome se “društveni odnosi prikazuju kao stvarni odnosi među licima, a društveni odnosi među stvarima“, već i kao jedna neobična “razmena” karakteristika koja se stvarno dešava. Subjekti, osobe, ljudi koji proizvode, gube svoje osnovne karakteristike, razum i volju, znanje i htenje, itd., gubeći na taj način slobodu, dok objekt, preuzimajući tu slobodu na sebe, postaje, poput Hobbesovog suverena na koga podanici prenose svoje slobode, gospodar. Ovaj stvarni quid pro quo, u kome se od osoba stvarno otuđuje ono što ih čini osobama, tj. opšta sposobnost čoveka da bude svoj vlastiti gospodar, a u kome kapital prisvaja ovu sposobnost, ispostavljajući se tako kao čovekov gospodar, naziva se u marksizmu alijenacijom. Alijenacija sadrži tri momenta:

Moment 1: “društveni karakter djelatnosti, kao i društveni oblik proizvoda … pojavljuju se ovdje kao nešto individui tuđe, stvarno (sachliches)”[5].
Moment 2: proizvodi ljudskih ruku “izgledaju kao samostalna obličja, obdarena vlastitim životom, i koja se nalaze u odnosima među sobom, kao i sa ljudima”[6].
Moment 3: “vlastitio njihovo društveno kretanje ima za njih [ljude, proizvođače] oblik kretanja stvari pod čijom kontrolom stoje, umesto da oni [ljudi, proizvođači] njih kontrolišu”[7].
Rezultat alijenacije predstavlja uspostavljanje kapitala kao subjekta. Međutim, kao što smo već rekli, reč je o jednom neobičnom subjektu. Reč je o subjekt koji ima slobodu, ali nema znanje i htenje, svest i volju. Što je ovaj subjekt nezavisniji od ljudi, to su ljudi više zavisni od njega. Drugim rečima, on, poput suverena, gospodari ljudima, a ljudi su njegovi podanici. Njegovu vladavinu ne ograničava ništa – on nema spoljašnju granicu. On nije slobodan, međutim, samo zbog toga što njegovo gospodstvo ne ograničava ništa, samo zbog toga što vlada svime itd. On je slobodan zato što ima “okultno svojstvo da rađa vrednost, jer jeste vrednost”. Kretanje robe na tržištu, uključujući tu i robnu proizvodnju, u kome kapital-vrednost “donosi višak vrednosti njeno je vlastito kretanje, njeno vlastito oplođavanje, dakle samooplođavanje[8].

U figuri samooplođavanja možemo prepoznati jednu od ključnih kategorija klasičnog nemačkog idealizma – kategoriju autoprodukcije, autokreacije, ili apsolutnog subjekta. Apsolutni subjekt jeste subjekt koji saznajući sebe proizvodi sebe, proizvodeći sebe saznaje sebe. Upravo zato Hegel hoće “da se ono istinito shvati i izrazi ne samo kao supstancija nego i kao subjekt”. Supstancija je, naime, nešto što postoji samo po sebi, što svoju egzistenciju ne duguje drugom, ona je uzrok same sebe, i zato za nju kažemo da je apsolutna. Međutim, u Hegelovoj filozofiji, ova supstancija obdarena je samosvešću, i zato je subjektivna. Štaviše, ona je apsolutna, samo zato što je subjektivna, tj. njena samoproizvodnja koincidira sa njenom samosvešću. Po analogiji, samonikli proces kapital-vrednosti Marx ne želi da shvati samo kao proces bez subjekta, kako se inače shvataju prirodni proces, pa bili oni i “prirodni društveni odnosi izvan kontrole dramskih lica”, dakle, ne samo kao proces, već ujedno i kao subjekt: “vrednost ovde postaje”, kaže Marx misleći na robnu proizvodnju, “subjektom procesa u kome stalno menjajući oblike novca i robe ona menja i samu svoju veličinu, te se kao višak vrednosti odvaja od same sebe kao prvobitne vrednosti, oplođujući samu sebe[9].

Uprkos svojoj samoproizvodnji, vrednost ne figurira kao apsolutni subjekt. Marx ovom subjektu daje drugo ime: kapital-vrednost, u robnoj proizvodnji i kretanju robe na tržištu, “stalno prelazi iz jednog oblika u drugi [novac i robu], ne gubeći se u tom kretanju te se tako pretvara u automatski subjekt.” Dakle, kada govorimo o kapital-vrednosti nije reč o apsolutnom subjektu – reč je automatskom subjektu. Reč je o “čudovištu koje ima svoju dušu, koje počinje ‘raditi’ kao da u njemu toplo srce kuca”. Međutim, ova duša, neobična duša, nije ista kao “duša” apsolutnog subjekta. Naime, termin “duša” Marx upotrebljava u ovom kontekstu onako kako ga upotrebljavaju stari Grci. Rekavši duša, on misli na sposobnost “samokretanja”, na sposobnost automatizma. Duša se, međutim, razlikuje od duha, čija se esencija koncentriše u samosvesti. Naš automatski subjekt kreće se sam od sebe, proizvodi/kreira samog sebe, ali bez samosvesti i bez kontrole/vlasti nad sobom, pa makar mu sve ostalo bilo potčinjeno. Reč je o slepom, nesvesnom subjektu, nagonskom subjektu koji “prisilno ponavlja” samo jednu operaciju: “stvara višak vrednosti”, tj. “svojim postojanim delom, sredstvima za proizvodnju, usisava što je moguće veću masu viška vrednosti”[10].

Prava suština onoga što se naziva Marxovim humanizmom ne krije se u Marxovoj oceni čoveka kao najvrednijeg naprosto. Marxov humanizam nije antropološki humanizam. Njegov humanizam je humanizam subjekta – subjekt je ono najvrednije, najvrednije zato što je apsolutno, ili drugačije, autonomno. Autonomija ovde označava “opštu sposobnost subjekta da bude svoj vlastiti gospodar”, tj. da bude slobodan, ili kantovski rečeno, da bude uzrok, a da ne bude posledica. Autonomija označava “sposobnosti” subjekta da apstrahuje od svega onoga što ga određuje – od svake moguće determinacije ili predikata – i da na jedan aktivan način odredi svoju vlastiti volju i svoje suštinske predikate. Biti autonomni subjekt značilo bi, Aristotelovim jezikom rečeno, biti supstancija bez unapred (transcendencijom, prirodom, društveno-istorijski) datih predikata, ili rečeno sartreovski, autonomija subjekta sastojala bi se u tome da njegova “egzistencija prethodi esenciji”. Čovek za Marxa ima najvišu vrednost samo zato što je autonomni subjekt u navedenom smislu, ili bar ima potencijal da to bude, iako, usled vladavine kapital-vrednosti on to još uvek nije.

Dok je “životinja neposredno jedinstvena sa svojom životnom delatnošću”, kaže Marx u tekstu Otuđeni rad, “čovek čini samu svoju delatnost predmetom svog htenja i svoje svesti” – “to nije određenost s kojom se on neposredno stapa”. “Samo zato je njegova delatnost slobodna delatnost”[11]. Kapital-vrednost ne čini, međutim, svoju životnu delatnost, tj. stvaranje viška vrednosti, predmetom svog htenja i svoje svesti. On je poput životinje “neposredno jedinstven sa svojom životnom delatnošću” teran jednim jedinim životnim nagonom, nagonom da se oplođuje. Njegovo oplođivanje, pak, figurira kao samooplođivanje. Kapital-vrednost ima, podsetimo, “okultno svojstvo da rađa vrednost, jer jeste vrednost”, tj. ima moć da se samoproizvodi, da se samostvara. Upravo ta konjunkcija samooplođavanja i životinjskog karaktera kapital-vrednosti čini od nje automatskog subjekta. Automati možda imaju dušu, tj. sposobnost da se kreću sami od sebe, ali definitivno nemaju duh – tj. samosvest, ili Marxovim terminima rečeno, nemaju sposobnost da svoje delovanje učine predmetom svog htenja i svoje svesti. Reč je o subjektu koji deluje potpuno neplanirano i nekontrolisano, slepo i slučajno, funkcionišući na taj način kao priroda, nagonski. Reč je o kvazi-prirodnom kvazi-subjektu, o nečemu što je više od procesa bez subjekta, ali manje od prakse autonomnog subjekta.

Kvazi-prirodni kvazi-subjekt, ili drugačije, automatski subjekt razlikuje se od autonomnog subjekta. Dok autonomni subjekt ima moć da bude uzrok, a da, pri tome, ne bude posledica, tj. ima moć da deluje sam od sebe, kretanje automata uvek je posledica nekog uzroka koji se razlikuje od automata. On, naime, mora da dobija energiju od nečeg drugog, bez obzira da li tu energiju prima u obliku konstantnog priliva ili je akumulira, kako bi je, trenutno, ili kasnije, oslobodio u “autonomnom” kretanju. Bez pokretačkog uzroka, bez inputa energije, postojani kapital, a to su uslovi rada, sredstva rada i predmet i rada, ostaju mrtve, beživotne stvari. Šta im daje život? Živi rad ima sposobnost da oživljava ono beživotno, mrtvo – rad je živi kvasac koji se pripaja mrtvim elementima postojanog kapitala[12]. Živi rad mora “te stvari dohvatiti, probuditi ih iz mrtvih”[13].

Međutim, živi rad na taj način budi iz mrtvih “čudovište koje ima svoju dušu, koje počinje ‘raditi’ kao da u njemu toplo srce kuca”[14]. “Kapital je mrtav rad koji oživljava kao vampir samo usisavajući živi rad”[15]. Marx pod mrtvim radom podrazumeva rad koji se preobraća “iz oblika nemira u oblik stalnosti, iz oblika kretanja u oblik predmetnosti”[16]. Proces proizvodnje gasi se u proizvodu, a ono što “se na strani radnika ispoljavalo kao kretanje, očituje se sada na strani proizvoda kao svojstvo mirovanja”[17]. Upravo taj predmet, stvar, koja sama po sebi miruje, koja postoji u obliku stalnosti, otuđuje se od radnika u obliku kapital-vrednosti. Ona se osamostaljuje u odnosu na njega i vraća se kao njemu strana sila, koju on pogrešno prepoznaje kao nešto tuđe, da bi ga potčinila, učinila zavisnim i kontrolisala. Život koji je radnik dao predmetu, suprotstavlja mu se sada kao nešto neprijateljski i strano.

Taj vampir, koji ima neutaživu žeđ za “živom krvi rada”, živi i oživljava “samo usisavajući živi rad”. Ako kapital-vrednost shvatimo kao živog mrtvaca, onda, sa druge strane, živi rad možemo shvatiti kao mrtvi život, ili preciznije, umrtvljavani život. Pod mortifikujućim dejstvom kapital-vrednosti, radna snaga, čije trošenje predstavlja živi rad, kržljavi i unakažava se. Kapitalistička proizvodnja “proizvodi i prevremeno iscrpljenje i ubijanje same radne snage[18]. Ako kapital-vrednost figurira kao automatski subjekt, onda radna snaga, podložena njoj, dobija oblik subjektivnog automata – subjekta čiji se esencijalni predikati, a to su znanje i htenje, razum i volja, iscrpljuju i ubijaju. Sve se dešava, u Marxovom Kapitalu, kao borba na život i smrt čoveka i kapital-vrednosti.

Marxov humanizam, međutim, neposredno predstavlja humanizam subjekta, a samo posredno humanizam čoveka, tj. antropološki humanizam. U skladu sa tim, Marx slobodu shvata kao autonomiju. Slobodan je samo onaj subjekt u kome funkcija suvereniteta i funkcija podaništva koincidiraju. Drugim rečima, slobodan je samo onaj subjekt koji gospodari sobom. Međutim, kapital-vrednost u potpunosti gospodari, doduše, ljudima, i delimično, iz dana u dan sve više i više, prirodom, ali ne gospodari sobom, budući da su samosvest i samokontrola dva nužna uslova vlasti nad sobom. Kapital-vrednost predstavlja automatsku, tj. slepu, nekontrolisanu nagonsku mašinu koja koja funkcioniše na eksploataciju. Prema tome, njena (kapital-vrednosti) sloboda može biti samo zamena ili supstitut, bleda kopija originalne, istinske slobode. Automatski subjekt, konsekventno, može biti samo pod-ekvivalent stvarnog, tj. autonomnog subjekta. Automatski subjekt, prema tome, predstavlja ersatz, lošu zamenu, za autonomnog subjekta. Taj ersatz, međutim, budući da se (bespravno) nalazi na mestu na kome bi (s punim pravom) trebalo da se nalazi original, zauzima/oduzima prostor za relizaciju originalne, istinske autonomije i subjektivnosti. Kapital-vrednost se ponaša kao stanar koji se bespravno uselio u zgradu vlasti i slobode, kompromitijući i podrivajući na taj način i jedno i drugo.

Uprkos tome što bespravno prisvaja slobodu i vlast, uprkos tome što ih de facto podriva, kapital-vrednost proizvodi stvarni, objektivni privid da slobodom i vlašću raspolaže punim pravom. On to čini time što se izdaje za fizičko lice (osobu) ili bar za pravno lice (osobu).

“Sposobnost da se restituiše akumulirana energija u spontanom kretanju načinila je od mašine imitaciju živog organizma”[19]. Ova imitacija je, u slučaju kapital-vrednosti, tako verna originalu, da se ljudima karakter njihovog vlastitog rada, a to je,kao što smo videli, životnost, procesualnost, kretanje živog rada, pokazuje njima kao objektivno svojstvo mrtvog rada, tj. kapital-vrednosti, svojstvo koje joj pripada od prirode. Čini se kao da je u prirodi kapitala da se samooplođuje – kapital zapošljava ljude, kapital plaća poreze itd. Specifičnost efekta quiproquo, sa kojim imamo posla kada je u pitanju kapital-vrednost, sastoji se u zameni osobe za stvar – ljudi misle da se automat-stvar kreće sam od sebe, da se oplođuje sam od sebe, zamenjujući time, a da toga nisu ni svesni, radnu snagu kapital-vrednošću. Ali i obrnuto, specifičnost efekta quiproquo, o kome je ovde reč, počiva i u zameni stvari za osobu – ljudima se, u kapitalističkom načinu proizvodnje, čini kao da je mrtav automat-stvar živi subjekt-osoba.

“Konstruktori XVIII-og veka, Vokanskon …, Kempelen odevali su svoje automate, svirače flaute ili daira, igrače ili pisare, itd. ne bi li sakrili mehanizam koji ih pokreće”. Zadivljenost njihovim automatima javljala se kod publike kada bi gledala ove automate kako igraju sami od sebe[20]. Automat u renesansni predstavlja igračku koja izaziva divljenje, a od XVI veka pa nadalje, ovi čudesni uređaji sve više se zatiču u tzv. Wunderkammern, tj. kabinetima retkosti prinčevskih dvorova u Evropi. Svojstvo igračke koja izaziva divljenje, automat zadržava u XVII i XVIII veku. U XIX veku, posebno u okviru romantizma, automat, međutim, uzima obličje androidnog monstruma. Marx, stoga, izražava jedno opšte mesto svojeg vremena, kada kapital-vrednost naziva “čudovištem koje ima svoju dušu, koje počinje ‘raditi’ kao da u njemu toplo srce kuca”. Bez obzira da li izaziva divljenje ili uteruje strah, specifična delotvornost automata na publiku “pretpostavlja da konstruktor pokaže efekat, a da mu sakrije uzrok”[21]. Prvi korak u neutralizovanju ove delotvornosti sastoji se u skidanju vela sa automata, u nastojanju da se ogoli mrtvi mehanizam koji se skriva iza privida živog kretanja automata. Drugi korak sastoji se u pokazivanju da se iza vela krije osoba koja deluje kao operater ili kao pogonsko sredstvo mašine. U tom smislu, Marxov radnik poručuje kapitalisti: “što ti na taj način dobijaš u radu, gubim ja u supstanci rada .. Ti si možda uzoran građanin, možda član društva za zaštitu životinja, možda čak uživaš glas sveca, ali onoj stvari koju ti prema meni pretstavljaš ne bije srce u grudima. Što u njoj izgleda da kuca, kucanje je mog rođenog srca[22].

Međutim, reprezentacija stvari kao osobe i osobe kao stvari, nije puki subjektivni privid. To je, zapravo, objektivni privid koji zavisi od stvarnih proizvodnih odnosa koji vladaju u jednom načinu proizvodnje. Zato će “odnosi praktičnog svakodnevnog života iz dana u dan pokazivati ljudima providno razumne odnose”, tek onda kada se proces proizvodnje bude podvrgao planskoj kontroli. Proces proizvodnje biće, međutim, podvrgnut planskoj proizvodnji tek onda kada bude “kao proizvod slobodno udruženih ljudi bude stajao pod svesnom planskom kontrolom”[23]. Nije dovoljno, naime, da ljudi proizvode procese proizvodnje, što ih, inače, čini generičkim bićima, otuđenima ili ne, nego oni to moraju činiti planski kontrolisano, tj. sa znanjem i htenjem. Tek u tom slučaju, može se proces proizvodnje podvrgnuti njihovoj vlasti. Kao indirektna posledica ove svesne i namerne, planske i kontrolisane proizvodnje, a kao direktna posledica podvrgavanja, potčinjavanja proizvodnog procesa, uslediće njegova providna razumnost. Marxova “epistemologija”, vidimo, počiva na starom, idealističkom Vikoovom dictumu: “verum est ipsum factum” – sama istina je proizvod. Čovek, u komunizmu, u kome čovek gospodari procesom proizvodnje, može efektivno da sazna ovaj proces, zato što ga kontroliše, a kontroliše ga zato što je sam kreator tog procesa. A ono što smo sami stvorili, misli Vico, transparentnije nam je od onoga što je postalo samo od sebe, nezavisno od nas[24]. Ukratko, čovek će biti slobodan, onda kada proces bez subjekta bude transformisan u praksu subjekta. Još kraće, čovek će biti sloban onda kada “se ono istinito shvati i izrazi ne samo kao proces nego i kao subjekt”.

2

Na čemu, međutim, počiva ovakvo Marxovo shvatanje emancipacije? Marx konstatuje kako će u komunizmu, zajednici slobodnih ljudi “zasnovanoj na univerzalnom razvoju individua i na potčinjavanju njihove zajedničke, društvene produktivnosti kao njihove društvene moći”[25], društveni odnosi biti providno razumni. Vidimo da Marx, govoreći o komunizmu, pretpostavlja dvostruku prozirnost, trasnparenciju: 1) proziran je odnos subjekta prema predmetu rada, i 2) prozirna je recipročna relacija između subjekata[26].

Gde se može pronaći stvarno poreklo ove prozirnosti? Drugim rečima, šta navedenim odnosima, odnosima između subjekta i objekta, kao i odnosima između subjekata, daje njihovu transparenciju? Providna razumnost odnosa, bilo između ljudi, bilo između ljudi i stvari, drugo je ime za očiglednost. “Kategorija subjekta jeste jedna prvobitna ‘očiglednost’ (očiglednosti su uvek prvobitne): jasno je da smo vi i ja subjekti … Kao sve očiglednosti, uključujući i one na osnovu kojih jedna reč ‘označava jednu stvar’ … i ova ‘očiglednost’ da smo vi i ja subjekti jeste jedan ideološki učinak, elementarni ideološki učinak”[27]. Iz koje, međutim, ideologije pojmovi subjekta i objekta crpu svoju očiglednost? Louis Althusser tvrdi da je pravna ideologija dominantna ideologija kapitalističkog načina proizvodnje. To, u suštini, znači da se u pravnoj idelogiji artikulišu ključni pojmovi svih drugih ideologija, i naposletku, ključne kategorije same filozofske ideologije. “Buržoaska vladajuća klasična filozofija”, kaže Althusser, “(i njeni nusproizvodi, čak i oni moderni) izgrađena je na pravnoj ideologiji, a njeni ‘filozofski predmeti… su pravne kategorije ili entiteti: Subjekt, Objekt, Sloboda, Volja, Svojstvo, Predstavljanje, Osoba, Stvar itd.”[28]. Centralni pojam pravne ideologije predstavlja pojam osobe (lica). Ako prosledimo navedenu Althusserovu intenciju, onda možemo naglasiti kako je centralna kategorija celokupne filozofije novog veka, kategorija subjekta, izvedena, preuzeta itd. upravo iz pravno-ideološkog pojma osobe (lica). Korelativno, spekularna kategorija u odnosu na kategoriju subjekta, kategorija objekta, spekularna zato što se subjekt u njoj, takoreći, “ogleda”, izvedena je, takođe, iz jednog od pojmova pravne ideologije – iz pojma stvari. Čini se, prema tome, da Marx ostaje zatočenik “konceptualnog sistema zasnovanog na opoziciji osoba/stvar, dvema osnovnim kategorijama zakona i pravne ideologije”[29]. Mogli bismo, u skladu sa time, konstatovati kako čitava priča o fetišizmu robe predstavlja igru varijacija čije su granice i zakonitost propisani pravno-ideološkom problematikom koja se vrti oko centralne osovine oličene u binarnoj opozicji osoba/stvar.

Štaviše, ni sama Marxova koncepcija komunizma ne ostaje pošteđena ideološke krivice, ili drugačije rečeno, ideološke devijacije. Naime, komunizam kao ideal u kome su transparentni subjekt, objekt, odnos subjekta prema sebi, prema drugom subjektu i objektu, kao i međusobni odnos objekata, predstavlja ekstrapolaciju ideala kodiranog u ideologiji kapitalističkog načina proizvodnje. Taj ideal predstavlja ideal kapitalističkog načina proizvodnje, ideal koji on ostvaruje samo formalno i parcijalno – sloboda je u kapitalističkom načinu proizvodnje samo sloboda da se trguje i da se poseduje, sloboda u kojoj uživa isključivo kapitalista. Sloboda se u kapitalizmu ne ostvaruje, prema Marxu, realno i totalno, kao sloboda uopšte svake individue. Komunizam bi, dakle, predstavljao potpuno ostvarenje ideala kapitalističkog načina proizvodnje.

Da li postoji autentično materijalistički način da se misle fenomeni alijenacije i automatskog subjekta? Drugim rečima, da li postoji način da se navedeni fenomeni misle bez referenci na pojmove osobe i stvari? Postoji li nešto tako kao što je alijenacija koja ne bi bila alijenacija subjekta, otuđenje koje ne bi bilo otuđenje stvari od osobe, koje, ne bi bilo otuđenje od, već bi bilo otuđenje naprosto. Korelativno tome, možemo postaviti pitanje da li postoji način da se pojam automatizma misli bez pojma subjekta, tj. da se pojam automatizma misli bez rekursa na pojam osobe. Naposletku, budući da je pojam zakona jedan od tri osnovna pojma pravne ideologije kapitalističkog načina proizvodnje, može se postaviti pitanje da li postoji način da se pitanje slučajnosti ne postavlja kao pitanje zakonitog učinka slučajnog u odnosu na subjekta, tj. da li postoji neka, tako da kažemo, istorijska kontingencija koja bi bila slobodna od subjekta.

Odgovor na pitanje da li je moguće misliti automatizam bez subjekta pruža Deleuze[30]. On u delu Hiljadu ravni shvata kapitalizam kao specifičnu aksiomatiku. Aksiomatski sistem predstavlja formalnu teoriju koja uređuje neki univerzum diskursa, koji se naziva modelom za datu teoriju, a to čini dodavanjem ili oduzimanje određenih pravila, ili staromodnije rečeno, zakona. (Aksiome su potpuno arbitrarne i indiferentne prema domenu koji uređuju.) Parafrazirajući Badioua, inspirisanog, u pogledu onoga što ćemo izložiti, Althusserom i Lacanom, mogli bismo reći kako nema subjekta formalne teorije. Aksiomatski sitem kao formalna teorija predstavlja čisti prostor bez naličja, obeležja ili mesta za ono što isključuje, tj. za subjekta. Ona predstavlja psihozu bez subjekta, potpuno univerzalizovan delirijum, čistu spoljašnjost bez slepe mrlje[31]. Pojam kapitalističke mašine, kao, automatizovani aksiomatski sistem, nudi nam alternativu pojmu automatskog subjekta. Koncept kapitalističke mašine kao automatizovanog aksiomatskog sistema nudi nam mogućnost da automatizam mislimo bez pojma subjekta.

Marx govori o slučajnosti zakona i zakonitih učinaka, tj. zakona vrednosti i kretanja roba na tržištu, za čoveka/osobu tj. za subjekta. Ono što karakteriše kapitalizam, nije samo slučajnost zakonitog učinka i zakona za subjekta, već i slučajnost samih učinaka zakona u odnosu na zakone, kao i iskrsavanje nezakonitih učinaka, i naposletku slučajnost samih zakona po sebi – važenje zakona vrednosti, u poslednjoj liniji, istorijski je kontingentno. Nasuprot Marxu, mogli bismo reći da kapital ne kompromituje toliko ljudsku slobodu, koja bi se sastojala u vlasti čoveka nad zakonom i zakonitim učincima, koliko kompromituje autentični karakter same istorijske kontingencije i njene emancipatorske kapacitete. “Ne sastoji li se patološka osobenost kapitalističke mašine u njenoj sposobnosti da radi upravo ovo: da konvertuje nasumične empirijske činjenice”, tj. nezakonite učinke ili posledica zakona koje se ne mogu svesti na zakon, “u nove aksiome?”[32]. Drugim rečima, kapitalistička mašina nema unapred definisan skup zakona po kojima funkcioniše, zakona čija bi suspenzija označila kraj funkcionisanja kapitalističke mašine. Naprotiv, ona funkcioniše tako što postavlja ad hoc zakone, zakone koji se menjaju od slučaja do slučaja, zakone koji slučajeve koji su se već dogodili pretvaraju, važeći retroaktivno, u zakonite učinke vlastitog funkcionisanja. “Globalni kapitalizam je mašina – a mašina je samo automatizovani aksiomatski sistem … Kada god se susretne sa granicom ili anomalijom, kapitalizam ima ono što je potrebno da bi izmislio novi aksiom i inkorporirao ono neočekivano”[33].

Kapitalizam možemo, razlikujući ga, uporediti sa onim što je mađarski epistemolog Imre Lakatos nazivao tvrdim jezgrom naučne teorije. Naime, tvrdo jezgro jedne nauke predstavlja skup osnovnih postulata ili odluka, tj. skup osnovnih stavova, iskaza od kojih polazi teorija. Ovaj skup odluka (recimo, Newtonova tri zakona kretanja) brani se po svaku cenu, pa i po cenu modifikacije drugih postulata. Stavovi koji obrazuju tvrdo jezgro nikada se ne dovode u direktnu vezu sa iskustvom, pa, u skladu sa time, iskustvo nikada ne može da ih opovrgne. Kapitalizam bi, nasuprot tome, predstavljao nauku bez tvrdog jezgra, nauku koja je spremna da, po potrebi, promeni svoje najbazičnije postulate, nauku koja je spremna da po diktatku nepredviđenih i nepredvljivih činjenica donosi odluke koje se kose sa temeljnim odlukama koje je donela, može biti, neposredno pre toga. Rečeno jezikom filozofije nauke Thomasa Kuhna, kapitalizam izgleda kao nauka bez paradigme, ili kao nauka bez konstantne paradigme. Štaviše, to je nauka koja nikada ne bi bila u normalnom stanju (normalno stanje nauke je ono stanje u kome se nauka nalazi kada ne preispituje i ne menja osnovne postulate, već kada na osnovu njih vrši istraživanja, akumulirajući nova znanja na starim pretpostavkama), već nauka koja je uhvaćena u permanentnu revoluciju svojih najtemeljnijih uverenja, bez mogućnosti da se (trajnije) zaustavi na nekom određenom skupu aksioma.

Ne sastoji li se, pod datim uslovom funkcionisanja automatizovanog aksiomatskog sistema kapitalističke mašinerije, emancipacija baš u pokušaju da se izumeju novi oblici kontingencije, novi oblici slučajnosti, i to takvi koji bi, na neki način, bili otporni na adaptivno, ad hoc funkcionisanje kapitalističke mašine, slučajeva koji bi bili letalni za njen rad, i koji bi stavili ad acta ne samo zakon vrednosti, već zakon kao zakon uopšte? Ili je, pak, svaka kontingencija, svaka anomalija, osuđena na to da bude apsorbovana u sistem njenom konverzijom u zakonitu posledicu sistema izumom, ali ovog puta od strane kapitalističke mašine, novih pravila funkcionisanja sistema? Bilo kako bilo, čini se da kapitalizam, koji se istrgao svakoj ljudskoj kontroli, više kompromituje mogućnost pojavljivanja stvarne alternative, alternative koja bi se javila u obliku slučajeva koje kapitalizam ne može da akomodifikuje, nego mogućnost ljudske kontrole nad kapitalisitčkom mašinom.

Da li nam, ovakvo postavljanje pojmova automatizma bez subjekta i kontingencije bez subjekta otvara mogućnost da mislimo pojam alijenacije bez subjekta? Alijenacija bez subjekta bila bi specifičan proces bez subjekta koji se dešava na relaciji radne snage i kapital-vrednosti. Radna snaga, međutim, ne bi se mislila u pojmovima osobe ili subjekta, niti bi se kapital mislio u pojmovima stvari ili objekta. Alijenacija, prema tome, ne bi bila shvaćena kao proces u kome se subjekt opredmećuje/ospoljava u stvari, pri čemu bi se stvar, koja po pravu pripada osobi, u samom procesu opremdećenja/ospoljenja, ili posle njega, svejedno, bespravno otuđivala od osobe. Alijenacija bez subjekta mogla bi se shvatiti kao učinak vlasti kapital-vrednosti nad radnom snagom, tj. kao takvo delovanje vlasti koji bi

a) radnu snagu tela asociralo sa funkcijom koju treba preuzeti, kao sa mestom koje treba zauzeti u tehničkoj i društvenoj podeli rada,
b) među radnom snagom regrutovalo subjekte proizovodeći samo subjekte koje regrutuje, interpelirajući tela-radne snage u subjekte.

Alijenacija bi, u tom slučaju, mogla da se shvati kao specifičan motor, koji transformiše telo-radnu snagu u subjekta. U tom slučaju, telu-radnoj snazi ne bi bilo otuđeno ništa. Ona bi, zrapravo, alijenacijom samo primala jedan novi, drugačiji oblik egzistenije, oblik egzistencije koji nije imala pre kapitalističkog načina proizvodnje. Biti radnik predstavljalo bi prema tome specifičan oblik egzistencije koji telo-radna snaga dobija u kapitalističkom načinu proizvodnje. U toj transformaciji, energija tela-radne snage, ili da budemo precizniji, energija = telo-radna snaga, bila bi stavljena u službu, u obliku subjekta, tj. trošila bi se na proširenu reprodukciju kapitalističkog načina proizvodnje. Specifičan problem alijenacije tada bi ležao u depotenciranju asubjektivne radne snage putem njene subjektivacije-subjekcije kapitalističkoj mašini.

Kapitalistička mašina razlikuje se od ostalih načina proizvodnje. Ona, naime, postoji, samo u permanentnoj aktivnosti destrukturacije/restrukturacije. “S njom je”, kaže Marx za kapitalističku akumulaciju, kao i sa osvajačem sveta, koji sa svakom novom zemljom osvaja samo novu granicu”. Proširena reprodukcija kapitalističkog načina proizvodnje svodi se ne prelaženje granice. To prelaženje granice nikada nije potpuno uklanjanje granice, već samo sve dalje i dalje pomeranje granice, ili drugačije, postavljanje nove granice. Pri tome ne mislimo samo na kvantitavni aspekt proširene reprodukcije, već ujedno i na njen aksiomatski karakter. Sama aksiomatika se, naime, prošireno reprodukuje, dodavanjem novih aksioma koji bi trebalo da izvrše reaproprizaciju nezakonitih učinaka (empirijske kontingencije) ili posledica zakona koje se ne mogu svesti na zakon. Svako prelaženje granice (destrukturiranje) kao pomeranje granice (restrukturiranje), zahteva određeni oblik “alijenacije”, tj. subjektivacije-subjekcije tela-radne snage, ili drugačije, njegovo-njeno depotenciranje, trošenjem na uklanjanje granice i simultano postavljanje nove.

Ako su naše analize tačne, otpor koji bi radna snaga mogla da pruži policijskom režimu asociranja tela-radne snage sa mestom u tehničkoj i društvenoj podeli rada, režimu koji izdaje-zahteva na uvid lične karte od regrutovanih/proizvedenih subjekata, ne bi se sastojao u afirmaciji subjektivnosti radne snage, već upravo suprotno, u njenom otporu, njenom nepristajanju da se subjektivira. Ona bi, u toj aktivnosti otpora, morala da sklopi novi savez sa istorijskom kontingencijom. Ta istorijska kontingencija ne bi bila relativna kontingencija, kontingencija u odnosu na subjekta ili kontingencija zakonitog ili nezakonotig učinka u odnosu na zakon. To ne bi bila samo kontingencija ovog ili onog zakona funkcionisanja kapitalističke mašine. To bi morala da bude apsolutna kontingencija kapitalističke mašine kao celine.


[1] Marks, K., Engels, F., Kapital, I tom, Kultura, Beograd, 1947., pp. 37-8.
[2] Ibid., p. 39.

[3] Cf. Lukacs G., Povijest i klasna svijest, Naprijed, Zagreb, 1970., p. 154.

[4] Marks, K., Engels, F., Kapital, p. 71.

[5] Marx, K., Temelji slobode – osnovi kritike političke ekonomije, Naprijed, Zagreb, 1977., p. 54.

[6] Marks, K., Engels, F., Kapital, p. 37.

[7] Ibid., p. 39.

[8] Ibid., p. 107.

[9] Ibid., p. 106-7.

[10] Ibid., p. 174.

[11] Marx K., Rani radovi, Naprijed, Zagreb, 1961., p. 251.

[12] Cf. Marks, K., Engels, F., Kapital, p. 134.

[13] Ibid., p. 132.

[14] Ibid., p. 142.

[15] Ibid., p. 174.

[16] Ibid., p. 137.

[17] Ibid., p. 130.

[18] Ibid., p. 204.

[19] Chazal G., L’ordre humain: ou le déni de nature, Champ Vallon (ed.), Collection milieux, Paris, 2006., p. 210.

[20] Ibid., p. 210.

[21] Ibid., p. 210.

[22] Marks, K., Engels, F., Kapital, p. 175.

[23] Ibid., p. 43.

[24] “I zar ne bi ovu bilo lakše napisati, jer kako Viko kaže, istorija ljudi razlikuje se od istorije prirode po tome što smo onu pravili, a ovu nismo?”, Ibid., p. 298.

[25] Ibid., p. 55.

[26] Althusser L., “Marx in his Limits”, u Philosophy of the Encounter: Later Writings, 1978-87, Verso, London and New York, 2006. pp. 127-8.

[27] Althusser Louis, “Ideologija i ideološki državni aparati”, u Marksizam u svetu, VI/1979, 7-8, pp. 77-119., p. 109.

[28] Althusser Louis, Elementi samokritike, BIGZ, Beograd, 1975., p. 16.

[29] Althusser L., “Marx in his Limits”, 128.

[30] Cf. Parr A. (ed), The Deleuze Dictionary, Edinburgh University Press, Edinburgh, 2005., pp. 17-8.

[31] Navedeno prema Brassier R., “Badiou’s Materialist Epistemology of Mathematics”, ANGELAKI, volume 10 ,number 2, Routledge, London, 2005., p.145.

[32] Brassier R., “Nihil Unbound: Remarks on Subtractive Ontology and Thinking Capitalism”, in Hallward P. (ed. ), Think Again: Alain Badiou and the Future of Philosophy, Continuum, London – New York, 2004., p. 57.

[33] Ibid.., p. 53.

TkH-platforma i Kontrapunkt

U okviru projekta Raskolovano znanje(o^o)*

Vas pozivaju na predavanje

MATERIJALISTIČKI KONCEPT KRITIKE

/JANJA STJEPANOVIĆ/

SUBOTA, 29. maj, 19:00 / MAGACIN U KRALJEVIĆA MARKA 4

Koncept kritike je koncept koji je Marks koristio u svim momentima svoje teorijske evolucije da bi označio specifičnost svoje aktivnosti. Šta je, međutim, učinio Altiser kada je u svojim prvim filozofskim „intervencijama“ pozivao na „kritičko čitanje ’Kapitala’“? Pobrinuo se da naznači koji odnos ima tematizacija koncepta kritike, eksplicitna u Marksovim mladalačkim radovima, sa podnaslovom “Kapitala”: „kritika političke ekonomije“. To je ujedno značilo preuzeti ono što je suštinsko kod Marksa i „primeniti Marksa na Marksa“. Dok je mladi Marks još uvek sledio racionalističku tradiciju decidiranih prosvetitelja – kod kojih je reč „kritika“ imala funkciju da suprotstavi istinite ideje zabludama (iluzijama, predrasudama), um iracionalnosti – reč „kritika“ u „Kapitalu“ ima sasvim drugu funkciju. Marksov materijalistički koncept kritike (koja „zastupa proletarijat“) ne sastoji se, svakako, u odbacivanju racionalizma kao takvog, koliko u politički izoštenoj svesti o granicama, odnosno, materijalnim uslovima istorijske efektivnosti njegovih ideja.

Janja Stjepanović diplomirala je filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Trenutno piše magistarski rad na temu „Tranformacija filozofije: Altiserove teze o filozofiji i nova praksa filozofije“.

(o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o) (o^o)

*RASKOLOVANO.ZNANJE(O^O) je projekat kolektivnog samoobrazovanja koji se obraća savremenim nezavisnim kulturnim scenama u regionu, sa ciljem da istrazuje i promovise alternative tradicionalnom hijerarhijskom modelu obrazovanja. U pogledu metodologije, projekat problematizuje koncepte individualnog autorstva i ekspertize i zalaze se za otvorene kolektivne (samo)obrazovne strukture u kojima samoorganizovane zajednice obezbeđuju horizontalnu produkciju, razmenu i distribuciju znanja.

http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/

http://www.facebook.com/group.php?gid=78283563826&ref=n

http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/digg_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/reddit_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/stumbleupon_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/delicious_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/technorati_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/google_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/myspace_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/facebook_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/twitter_48.png

POZIV ZA UČEŠĆE U PROJEKTU RAŠKOLOVANO ZNANJE(o^o), 2010/2011.

Sharp Thoughts :: POST(e)PEDAGOGY part 1 :: Ana Vujanovic vs. Jelena Vesic from TkH [Teorija koja Hoda] on Vimeo.

Sharp Thoughts :: POST(e)PEDAGOGY part 2 :: Ana Vujanovic vs. Jelena Vesic from TkH [Teorija koja Hoda] on Vimeo.

Контрапункт (културен центар Точка)

Ве поканува на

Предавање и разговор

со

Гералд Рауниг

на тема Уметност и револуција

13.05.2010, Културен центар ЦК, почеток 20.00

Контрапункт (Културен центар Точка) ве повикува заедно да го проследиме предавањето придружено со отворената дискусија, на еден од најзначајните теоретичари на ова време, Гералд Рауниг.

Предавањето на Гералд Рауниг, насловено како „Уметност и револуција“, реферира на неговото истоимено дело, кое претставува алтернативна историја на уметноста на „долгиот дваесетти век“. Во неговото предавање ќе биде опфатен периодот на потреси во општеството и во уметноста во еден долг историски пресек, од времето на Париската комуна во 1871 година до турбулентните алтер-глобалистички протести од Џенова во 2001 година.

Внимателно, со специфична методологија и искуство не само на врвен теоретичар туку и на активист, Рауниг движејќи се од акциите и дејствувањето на Ситуационистите и Сергеј Ејзенштајн до Виенскиот активизам, ги прикажува аспектите на револуционерната трансгресија и на оптимистичкото придвижување во однос на нејзината поставеност низ периодот на нејзините успеси и катастрофи.

Реферирајќи на идејата на Жил Делез и на Феликс Гатари за „машините“, Рауниг ја проширува пост-структуралистичката теорија на револуцијата врз експлозивите врски меѓу уметноста и активизмот.

Ваквиот аспект е особено важен за нас во мигов, кога постои обид за артикулација во однос на (зло)употребата на уметноста во политички цели.

Рауниг преку своите ставови за односот револуција-уметност се обидува да ги поттикне новите генерации уметници, теоретичари и промислувачи на општествените феномени, да одбијат да учествуваат во застарениот и истоштувачки поредок на пазарот и да се потчинуваат на секој вид авторитети, особено на оние во чии раце е политичката моќ. Наместо тоа предлага тие да се обидат да создадат радикално поинаков метод на општествен ангажман и дејствување.

Рауниг развива суштински и витален современ метод на политичка промена – метод со кој се надминуваат застарените формулации на отпор и бунтовништво. Според Рауниг, низ историјата, премногу крв и мастило се пролеани за да се сочуваат одделени „машините на уметноста“ и „машините на револуцијата“.

Убедени сме дека оваа средба со Гералд Рауниг ќе отвори многу прашања, но и дека ќе даде одговори на веќе силно започнатите дебати кај нас на оваа тема.

Гералд Раунинг е филозоф, теоретичар на уметноста, а поле на неговиот интерес и истражување се политичката естетика и културните политики. Работи во Европскиот институт за прогресивни културни политики. Координатор е на транснационалниот истражувачки проект republicart (www.republicart.net), transform (www.transform.eipcp.net), Creating Worlds (www.creatingworlds.eipcp.net), предава на Институтот за филозофија, при универзитетот во Клагенфурт.

Уредник е и коуредник на многу списанија од областа на теоријата, филозофијата, уметноста како и на журналот за радикални демократски културни политики Kulturrisse.

Предавањето е во рамките на проектот Расшколувано знаење 0^0, кој е партнерски проект на Контрапункт (Скопје) и ТкХ (Белград), а е поддржан од Швајцарска програма за култура за Западен Балкан (http://scp-ba.net).

TkH centar (Beograd) i Kontrapunkt (Skoplje) objavljuju poziv za učešće u jednogodišnjem programu kolektivnog samoobrazovanja u umetnosti i kulturi – Raškolovano znanje.

Projekat je namenjen studentima umetnosti, humanistike i društvenih nauka, profesionalcima i kulturnim radnicima iz Beograda i Skoplja, koji su zainteresovani za rad na nezavisnim scenama.

Cilj Raškolovanog znanja je da istraži i promoviše alternative hijerarhijskom modelu obrazovanja u umetnosti i kulturi. Metodološki, projekat napušta koncepte individualnog autorstva i ekspertize, i zagovara kolektivne samoobrazovne strukture u kojima se sprovodi horizontalna produkcija, razmena i distribucija znanja.

Raškolovano znanje je partnerski projekat TkH (Teorija koja hoda) platforme za teoriju i praksu izvođačkih umetnosti iz Beograda (http://tkh-generator.net) i organizacije Kontrapunkt iz Skoplja (http://kontrapunkt-mk.org), a finansijski je podržan od strane Švajcarskog Programa za Kulturu za Zapadni Balkan (www.scp-ba.net).

Ko-autorke projekta su: Marta Popivoda, Ana Vujanović i Iskra Gešoska.

STRUKTURA PROGRAMA: Radne grupe, aktivnosti, uslovi učešća

Radne grupe

Proces kolektivnog samoobrazovanja je strukturiran kroz radne grupe, okupljene oko određene oblasti/teme. Oblasti ponuđene za 2010/11. su:

  • Kulturna politika nezavisnih scena,
  • Umetnost i aktivizam (performans, film i Internet) i
  • Umetnost i/kao politika (repolitizacija diskursa humanistike).

Oblasti su definisane sa namerom da projektom obezbedimo prostor za produkciju i razmenu znanja koja su deficitarna na lokalnim nezavisnim scenama, a bitna za njihovo kritičko promišljanje, afirmaciju i razvoj. Pri tome smo vodili računa da pokrijemo ključne razine delovanja: kulturnu politiku/menadžment, umetničku praksu i teoriju umetnosti.

Zainteresovani se na konkursu prijavljuju za jednu od ponuđenih oblasti. Nakon što se oforme radne grupe, učesnicima je ostavljeno da specifičnije definišu temu/problematiku svog rada, kao i da osmisle pristupe i metode rada na njoj, uz teorijsku podršku i pomoć programskih urednica i koordinatora.

Radne grupe imaju regionalni karakter i uključuju po 6 učesnika iz Beograda i Skoplja (ukupno 18 učesnika).

Aktivnosti

Učesnici će tokom ciklusa 2010/2011. proći kroz sledeće aktivnosti:

  • Otvorena nedelja – kratki program radionica, predavanja, prezentacija i susreta učesnika prve i druge generacije Raškolovanog znanja. Otvorena nedelja će biti u Skoplju, 08-11. juna 2010. Pored programa sa lokalnim i internacionalnim gostima, učesnici prve generacije će tokom Otvorene nedelje organizovati javne prezentacije svog rada i saradničkih projekata/radova.
  • Letnja škola – intenzivan jednonedeljni obrazovni program. Sadržaj programa, kao i listu gostujućih saradnika će kreirati zajedno urednice projekta i učesnici radnih grupa. Formati rada na Letnjoj školi su takođe predmet dogovora. Letnja škola će biti u Crnoj Gori, u avgustu 2010. godine.
  • Inkubator – šestomesečni istraživački proces radnih grupa. Plan, program i dinamiku rada će osmisliti sami učesnici. U formalnom smislu, Inkubator uključuje: kontinuirani samoobrazovni proces radnih grupa, na sastancima uživo, putem emailing lista, Skypa i video linka, kao i programe gostujućih saradnika. Inkubator traje od septembra 2010. do februara 2011.
  • Timeshare kamp – programsko-organizaciona struktura koja nudi smeštaj, produkciju i prostorno-tehničke uslove za zajednički rad grupa u periodu mart-april 2011, u Beogradu i Skoplju. Timeshare kamp dolazi nakon istraživačkog Inkubatora, kao okvir za realizaciju zajedničkih kulturnih inicijativa ili radova. (To može biti instalacija, video rad, okrugli sto, performans, veb sajt, publikacija i sl.)

Uslovi učešća:

Učešće u programu Raškolovanog znanja je u celini besplatno.

Pored toga, učesnicima su obezbeđeni: materijalni uslovi za istraživanje i rad (prostor, tehnička oprema, literatura i sl), pokriveni su troškovi putovanja i smeštaja za sve programe njihove radne grupe koji se realizuju u drugom gradu (Otvorena nedelja, Letnja škola, programi tokom Inkubatora, Timeshare kamp), i obezbeđeni produkcijsko-tehnički uslovi izrade kolektivnog rada (skroman budžet, prostor, tehnika, organizacija).  .

Zauzvrat se očekuje volja za delovanjem na nezavisnoj sceni, aktivno učešće u programskim aktivnostima, poštovanje kolega, otvorenost za problematizaciju i odgovornost za kolektivni samoobrazovni proces.

Bilo kakva diskriminacija na etničkoj, polnoj, seksualnoj, religioznoj, starosnoj itd. osnovi u okviru rada u Raškolovanom znanju nije prihvatljiva.

KAKO SE PRIJAVITI

Tokom selekcioniranja učesnika bilo kakva diskriminacija na etničkoj, polnoj, seksualnoj, religioznoj, starosnoj itd. osnovi je isključena.

Molimo vas da prijavu, koja se sastoji od:

- narativne biografije, sa ličnim podacima i kontaktom (do 500 reči),

- jednog primera vašeg rada (u bilo kom mediju), i

- motivacionog pisma, sa naznakom oblasti za koju se prijavljuje (do jedne stranice),

pošaljete na:

Deschooling Classroom dsc@tkh-generator.net

Rok za prijave: 27. maj 2010. godine

Žiri: Ana Vujanović (programska urednica projekta, Beograd), Iskra Gešoska (programska urednica projekta, Skoplje), Milena Bogavac (učesnica prve generacije Raškolovanog znanja, programska koordinatorka drugog ciklusa, Beograd), Đorđe Jovanović (učesnik prve generacije Raškolovanog znanja, Skoplje) i Vladimir Jerić (učesnik prve generacije Raškolovanog znanja, Beograd).

Odluka i obrazloženje odluke će biti objavljeni 01. jun 2010. na web siteu www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net.

ZA DETALJNIJE INFORMACIJE

Dodatne informacije o projektu možete naći na www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net, ili nas kontaktirajte na: dsc@tkh-generator.net.

Tokom čitavog perioda trajanja konkursa, kancelarije TkH i Kontrapunkta će biti otvorene za sva vaša pitanja i konsultacije, petkom od 15-19h.

http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/digg_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/reddit_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/stumbleupon_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/delicious_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/technorati_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/google_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/myspace_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/facebook_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/twitter_48.png

OTVORENI DAN(o^o) :: Bojana Kunst / Jan Ritsema / Ana Vujanović :: 8. maj, NU “Božidar Adžija”

Sharp Thoughts :: POST(e)PEDAGOGY part 1 :: Ana Vujanovic vs. Jelena Vesic from TkH [Teorija koja Hoda] on Vimeo.

Sharp Thoughts :: POST(e)PEDAGOGY part 2 :: Ana Vujanovic vs. Jelena Vesic from TkH [Teorija koja Hoda] on Vimeo.

TKH-PLATFORMA

u okviru projekta Raškolovano znanje(o^o)

Vas poziva na

OTVORENI DAN

(o^o)

Subota, 08. maj 2010, 19:00

NU “Božidar Adžija”, velika sala

(Radoslava Grujića 3, bivša Božidar Adžija)

Bojana Kunst / Jan Ritsema / Ana Vujanović

Otvoreni dan je javni kulturni događaj koji se bavi kolektivnim samoobrazovanjem u umetnosti i kulturi, koje razvijamo u okviru projekta Raškolovano znanje.

Raškolovano znanje je društveno-angažovana kulturna inicijativa koja dolazi sa nezavisne scene. Ona pokušava da toj sceni obezbedi materijalnu i konceptualnu infrastruktu za otvorene, kolektivne i nehijerarhijske procese proizvodnje, distribucije i razmene kritičkih znanja, kakvi su isključeni iz zvaničnog obrazovnog sistema.

Kakve su metode i šta je sadržaj takve inicijative, koji su njeni rezultati i nedostaci, kako se pozicionira prema obrazovnoj instituciji, koje društvene vrednosti promoviše? – to su pitanja o kojima ćemo na Otvorenom danu pokušati javno da mislimo i polemišemo.

——————————————————————————

http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net

http://www.facebook.com/home.php#/group.php?gid=78283563826

http://www.facebook.com/?ref=home#!/event.php?eid=119783401379399

———————————————————————————————-

:: PROGRAM ::

19:00 – 19:30

prezentacija projekta RAŠKOLOVANO ZNANJE :: Ana Vujanović

Ova kratka prezentacija namenjena je javnom predstavljanju projekta – njegovog koncepta, programa i politike. Tokom izlaganja Ana Vujanović će ponuditi (samo)refleksiju iskustava kroz koje smo prošli protekle godine, radeći sa prvom generacijom učesnika, a zatim najaviti izmene koje ćemo sprovesti tokom drugog ciklusa.

U att. mejla se nalazi Open Call – poziv za upis II generacije programa Raškolovano znanje.

Ana Vujanović je freelance radnica (teoretičarka, organizatorka, dramaturškinja) u oblasti savremenih izvođačkih umetnosti i kulture. Angažovana je u programu TkH platforme (Beograd) i Les laboratoires d’Aubervilliers (Pariz), i predaje na Univerzitetu umetnosti, Beograd. Koautorka je i urednica projekta Raškolovano znanje.

19:30 – 20:30

predavanje KAKO VAŠA UMETNOST, KOLEGA?* :: Bojana Kunst

Predavanje se bavi bitnim pitanjima s kojima se Bojana Kunst susreće poslednjih godina, radeći u oblasti samoobrazovanja. Autorka će se naročito baviti svojim radom u Maski i na Seminaru savremenih izvođačkih umetnosti u Ljubljani. Maska se uglavnom pozicionira u direktnoj vezi sa performansom kao političkom reartikulacijom mišljenja i prakse umetnosti. Ipak, važno je shvatiti da se poslednjih decenija dešavaju temeljne promene načina umetničkog stvaranja i rada. One su povezane sa procesima uopštavanja i apstrahovanja kritičkih procedura u savremenom društvu. Postoji li potreba da u tom kontekstu praksu ponovo učinimo pojedinačnom i obratimo pažnju na njenu materijalnost?

* Naslov predavanja je citat naziva slike Jorga Immendorffa Wo stehst du mit deiner Kunst, Kollege? (1973)

Predavanje je na engleskom jeziku, bez prevoda.

Bojana Kunst je filozofkinja, dramaturškinja i teoretičarka performansa. Angažovana je kao gostujući profesor na Univerzitetu u Hamburgu, gde predaje Studije performansa, i kao predavač na Primorskom univerzitetu u Kopru. Članica je uredništva časopisa MaskaAmfiteatarPerformance Research, i objavljuje teorijske tekstove u brojnim časopisima i zbornicima širom Evrope.

20:45 – 21:45

diskusija SAMOOBRAZOVANJE, ALI KAKO? :: Jan Ritsema

Jedan isti sadržaj učenja može imati različite rezultate, ukoliko ga sprovedemo metodama drugačijim od naučenih. Nije li onda metod ono što proizvodi sadržaj znanja? Nije li, stoga, ako želimo da stimulišemo kritičko samoobrazovanje važnije fokusirati se na to kako učimo, u kojim okolnostima i sa kojim pretpostavkama?

Diskusija je na engleskom jeziku.

Jan Ritsema je holandski pozorišni reditelj, izdavač i kulturno-umetnički aktivista. Nakon dugogodišnje uspešne rediteljske karijere u brojnim pozorištima širom Evrope, godine 2006. osnovao je PerformingArtsForum: PAF u St.Ermu u Francuskoj. PAF funkcioniše kao otvoreni istraživački, obrazovni i diskusioni forum za delatnike u savremenoj umetnosti, novim medijima, teoriji i kulturnoj produkciji.

od 21:45

konsultacije i razgovori potencijalnih učesnika u ciklusu 2010/11. i drugih zainteresovanih sa projektnim timom i učesnicima prve generacije Raškolovanog znanja

RAŠKOLOVANO.ZNANJE(o^o) je projekat kolektivnog samoobrazovanja koji se obraća savremenim nezavisnim kulturnim scenama u regionu, sa ciljem da istražuje i promoviše alternative tradicionalnom hijerarhijskom modelu obrazovanja. U pogledu metodologije, projekat problematizuje koncepte individualnog autorstva i ekspertize i zalaže se za otvorene kolektivne (samo)obrazovne strukture u kojima samoorganizovane zajednice obezbeđuju horizontalnu produkciju, razmenu i distribuciju znanja.

Raškolovano znanje realizuju TkH platforma iz Beograda (www.tkh-generator.net) i Kontrapunkt iz Skoplja (www.kontrapunkt-mk.org), uz podršku Švajcarskog Programa za Kulturu za Zapadni Balkan (www.scp-ba.net).

http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/digg_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/reddit_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/stumbleupon_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/delicious_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/technorati_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/google_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/myspace_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/facebook_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/twitter_48.png

Sharp Thoughts :: THE IGNORANT SCHOOLMASTER :: Ana Vujanovic vs. Dmitry Vilensky

Sharp Thoughts :: THE IGNORANT SCHOOLMASTER part 1 :: Ana Vujanovic vs. Dmitry Vilensky from TkH [Teorija koja Hoda] on Vimeo.

Sharp Thoughts :: THE IGNORANT SCHOOLMASTER part 2 :: Ana Vujanovic vs. Dmitry Vilensky from TkH [Teorija koja Hoda] on Vimeo.

Sharp Thoughts :: THE IGNORANT SCHOOLMASTER part 3 :: Ana Vujanovic vs. Dmitry Vilensky from TkH [Teorija koja Hoda] on Vimeo.

http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/digg_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/reddit_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/stumbleupon_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/delicious_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/technorati_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/google_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/myspace_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/facebook_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/twitter_48.png

(English) SUMMER SCHOOL DESCHOOLING CLASSROOM(o^o) :: 16-22 August 2009 :: Ohrid (Macedonia)

http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/digg_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/reddit_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/stumbleupon_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/delicious_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/technorati_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/google_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/myspace_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/facebook_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/twitter_48.png

(English) Open Call for Participation at the :: SUMMER SCHOOL DESCHOOLING CLASSROOM(o^o) :: 16-22 August 2009, Ohrid (Macedonia)

Povezani koncepti i termini: istraživanje, umetnost kao istraživanje, eksperiment, deinstitucionalizacija, raškolovanje, samoorganizacija, metodologija, open source

Aktuelne kulturno-umetničke inicijative i uslovi rada na nezavisnim scenama danas zahtevaju nove formate obrazovanja, učenja, produkcije i razmene znanja, koji izlaze iz okvira modela ustanovljenih unutar zvaničnih obrazovnih institucija. Kako se te scene razvijaju, tako i formati postaju artikulisaniji i organizovaniji, naglašavajući time značaj procesa samoogranizovanog kolektivnog učenja umesto stečene količine znanja kao njegovog rezultata. Pored toga, artikulacija formata omogućava da se njihove metodologije dele sa drugima, da se dalje primenjuju i/ili da ih drugi usavršavaju. Ona nas takođe spasava i preterano entuzijastičnog shvatanja tih formata.

Među karakterističnim organizovanim formatima kolektivnog samoobrazovanja su: radionica, laboratorija, radna grupa i čitaća grupa.

Radionica i laboratorija, kakve poznajemo u savremenoj umetnosti i kulturi, su slični formati, često shvaćeni i kao varijantni. Štaviše, njihova etimologija je ista – oba se tiču „rada”. Međutim, oni nisu isti ni na praktičnom niti na konceptualnom nivou.[1]

Radionica se najčešće tiče veštine ili sličnog praktičnog (parčeta) znanja. Realizuje se kao organizovano prenošenje određene tehnike, specifičnog znanja, veštine, iskustva, metoda i sl. Radionicu vodi voditelj/ka radionice (najviše 3) koji/a već poseduje ili vlada tom tehnikom ili veštinom, a u njoj učestvuje više učesnika koji su za njih zainteresovani. U kolektivnom samoobrazovanju, grupa okupljena oko zajedničkog interesovanja ili cilja je ona koja bira i poziva određenog voditelja u skladu sa svojom konkretnom potrebom. Radionica je vremenski ograničena, i obično traje od jednog dana do jedne nedelje. Laboratorija je zamišljena kao šire i manje organizovana infrastruktura koja veštački obezbeđuje optimalne uslove za eksperimente, diskusije i kreativne procese grupe saradnika. Obrazovna laboratorija ne mora biti vođena, ona pre horizontalno okuplja saradnike u kulturno-umentičkom procesu, s ciljem da preispitaju određene tematike, testiraju metode rada ili isprobaju nova rešenja i ideje. S obzirom na to, laboratorija obično ima moderatora/ku ili facilitatora/ku, a ne voditelja/ku. Laboratorija se može realizovati i bez predviđene dužine trajanja, kao otvoreni proces, ali iz ekonomskih razloga to je redak slučaj, i ona se obično pojavljuje kao format usmeren na rešavanje određenog problema.

U konceptualnom smislu, iako je rad polazna tačka i za radionicu i za laboratoriju, on se u njima tretira na različite načine. Radionica (eng. workshop, ranije povezana sa zanatima) je usmerena na „prodaju i kupovinu” znanja, koje se kasnije može integrisati u rad polaznika. S druge strane, laboratorija (od lat. laborare > laboratorium „mesto za rad”) je usmerena na unapređivanje rada kroz proširivanje znanja o njemu, izumevanje, propitivanje ili uzdrmavanje pretpostavki znanja stavljenog u eksperimentalnu situaciju.[2]

Radna grupa u ovoj oblasti je zajednica okupljena oko zajedničkog obrazovnog cilja: posebnog zadatka, istraživačkog projekta, određene problematike, teme i sl. To je privremeni format motivisan upravo tim ciljem, i nakon što je cilj ostvaren, grupa se rasformira. Broj članova, njihove uloge, kao i trajanje i organizacija radne grupe zavise od samih članova i vrste cilja. U situaciji kolektivnog samoobrazovanja ovaj format implicira svojevrsno „post-pedagoško” pomeranje pozicija onih koji znaju i onih koji su podučavani, onih koji postavljaju pitanja i onih koji daju odgovore. Na taj način, svaki član grupe može učiti od ostalih i podučavati ih, usmeravati rad grupe i slediti smer koji predlaže neko drugi. Zbog svoje kompleksnosti – uzrokovane višesmernim zajedništvom obrazovnog procesa i, s druge strane, ciljem koji je unapred postavljen – radna grupa zahteva preciznu organizacionu strukturu i procese donošenja odluka. U suprotnom, lako može skliznuti u standardnu hijerarhijsku obrazovnu ili istraživačku situaciju.[3]

Čitaća grupa je takođe privremena obrazovna zajednica, s tim da je njen rad intelektualno usmeren i fokusiran na proučavanje određene literature. Ona obično nije motivisana posebnim zadatkom ili ciljem, već zajedničkim poljem interesovanja i voljom da se ono istražuje kroz čitanje, diskutovanje i razmiljanje u kolektivnoj situaciju (ali bez očekivanja zajedništva). Tipična forma rada unutar čitaće grupe je „seminar”. Seminari se praktikuju i u zvaničnom visokom školstvu, kada se grupa studenata samoorganizuje radi zajedničkog čitanja određene knjige ili autora. Ova vrsta rada, koncentrisanog oko pisanih izvora implicira ransijerovsku horizontalnu obrazovnu situaciju, gde je „knjiga” materijalni artefakt koji direktno angažuje sve prisutne inteligencije u njenom razumevanju i interpretiranju.[4] Od procesa rada u čitaćoj grupi najviše dobijaju pojedinačni učesnici, koji mogu raditi i nezavisno jedni od drugih i čija saradnja u čitaćoj grupi ne podrazumeva nužno solidarnost ili zajedničku viziju kulturne ili umetničke prakse. Međutim, čitaća grupa može biti i polazna tačka budućeg grupnog rada ili akcije.


[1] See more about art practice as research, laboratory and experiment in contemporary art in Ana Vujanovic: entries “Reasearch, Laboratory/Experiment”, and “Open Work”, Performance Research: Lexicon, vol. 11/ no. 3, Routledge, London, 2007.

[2] See more about popularity of research and labs in contemporary performing arts in Mårten Spångberg: “Overwhelming, The Doing of Research” (manuscript), 2006.

[3] See more in Oxana Timofeeva, “From the ‘Inoperative Community’ to the ‘Workgroup’”, at http://magazines.documenta.de/frontend/article.php?IdLanguage=1&NrArticle=702, May 17, 2009 / “Od ‘neoperativne zajednice’ do ‘radne grupe’”, TkH, no. 13, Belgrade, 2007.

[4] More precisely it is the situation of professor Jacotot; see: Jacques Ranciere, The Ignorant Schoolmaster: Five Lessons in Intellectual Emancipation, Stanford: Stanford University Press, 1991.
„Ne treba da me sledite. Treba da me ponovo sami izmislite.”

Paolo Freire

Ova napomena jednog od autora koncepta kritičke pedagogije[1], sick
ukazuje na potrebu za aktivnom, kritičkom i dijaloškom akcijom u i ka realnosti, s ciljem razumevanja istorije kao privremenog stanja podložnog stalnim promenama. Biti svestan sopstvene pozicije u društvu zapravo znači biti sa svetom, kao budna, proaktivna i odgovorna individua. Zavodljiva psihodinamika koja se pojavljuje u odnosu tlačitelj-potlačeni – a kojom se Freire bavi u knjizi Pedagogija potlačenih[2] – proizvodi društvo kao nešto statično, petrificirano, nehumano i manipulativno. Analiza tog hijerarhijskog odnosa, koji prizvodi moćne ogledalne odnose u kojima oba entiteta konstruišu definicije svojih identiteta, podstiče potrebu da se stvori jedna drugačija kognitivna i obrazovna perspektiva, ona koja će promovisati drugačiji pedagoški metod i filozofiju – kritička pedagogija. Ona predlaže obrazovanje zasnovano na kritičkom mišljenju i kritičkoj intervenciji u društvenu realnost. Freire u Pedagogiji potlačenih izlaže nekoliko pozicija, koje se mogu smatrati osnovnim principima kritičke pedagogije:

  • Čovekova ontološka težnja je da bude Subjekt koji deluje na svoj svet i tranformiše ga, i koji se čineći to kreće prema novim mogućnostima punijeg i bogatijeg individualnog i kolektivnog života.
  • Svako ljudsko biće, ma koliko da je “neuko” ili utopljeno u kulturu tišine[3], sposobno je da kritički gleda na svet u dijaloškom susretu sa drugima.
  • Snabdeven prikladnim alatkama i znanjem za taj susret, pojedinac/ka može postepeno sagledati svoju ličnu i društvenu realnost, kao i njene kontradikcije, postati svestan/na sopstvene percepcije te realnosti i kritički se njome baviti.

Termin “kritička pedagogija” se odnosi na obrazovnu teoriju i prakse podučavanja i učenja, koje su usmerene na podizanje kritičke svesti “učenika”, koji žele da steknu znanja o dominantnim, retrogradno ugnjetavačkim društvenim sistemima. Ne gubeći iz vida fokus na lično oslobađanje kroz razvoj kritičke svesti, kritička pedagogija konsekventno zagovara i, može se reći, predstavlja prvi korak u široj političkoj borbi za pobijanje i transformaciju dominantnih, represivnih društvenih narativa stvaranjem egalitarnijeg društva. Kritička pedagogija se naročito bavi rekonfiguracijom tradicionalnog odnosa učenik-učitelj, u kojem je učitelj aktivni akter, onaj koji zna, a učenici su pasivni primaoci učiteljevog znanja (bankovni koncept obrazovanja[4]). Umesto toga, učionica je u kritičkoj pedagogiji viđena kao mesto gde se proizvodi novo znanje – utemeljeno u iskustvima i učenika i učitelja – putem dijaloga i problemskog istraživanja sveta i društvenog konteksta (obrazovanje zanovano na postavljanju problema[5]).

Kritička pedagogija ima nekoliko ciljeva:

1.                  da stvori nove oblike znanja, naglašavajući rušenje disciplina i proizvodeći interdisciplinarno znanje;

2.                  da postavi pitanja o odnosima između margina i centara moći u školama, kao i da osmisli kako da obezbedi način čitanja istorije kao deo šireg projekta redefinisanja moći i identiteta, naročito budući da su oni formirani oko kategorija rase, roda, klase i etniciteta;

3.                  da odbaci podelu između visoke i popularne kulture, kako bi se znanje iz kurikuluma povezalo sa svakodnevnim znanjem koje konstituiše životne istorije ljudi na različite načine.

Kritička pedagogija, prema Freireu, je “pedagogija nade”. Beznađe je forma tišine, forma negacije sveta. Pedagogija nade promoviše toleranciju, pre nego radikalizaciju sveta. Nada je ontološka potreba koja treba da je u skladu sa praksom, kako bi se pretvorila u istorijsku konkretnost. Bez nade, ne možemo se pridružiti borbi koja će dovesti do promene.

Koreni kritičke pedagogije se nalaze u Frankfurtskoj školi, koja je očigledno uticala na rad Paola Freirea. Postmodernističke, feminističke, antirasističke, postkolonijalne i queer teorije doprinele su širenju i tranformacijama Freireove kritičke pedagogije. Freireov rad je poslužio kao inspiracija mnogima da se pridruže borbi za društvenu reformu, ali ne samo kroz mehaničko primenjivanje njene filozofije i metodologije već pre investirajući se u redefinisanje samih sebe u kontekstu svoje specifične socijalne realnosti. Današnji zastupnici ove teorije, kao što su Peter McLaren, Henry Giroux, bell hooks idr. preusmeravaju svoje fokuse na razna pitanja, institucije i društvene strukture, uključujući globalizaciju i masmedije.

Prevod na srpski: Ana Vujanović


[1] Koreni kritičke pedagogije se mogu naći u učenjima konstruktivista Johna Deweya i Leva Vygotskog.

[2] Paulo Freire, Pedagogy of the Oppressed, the Continuum Publishing Company, 1970

[3] Karakteristika ugnjetenih i potisnutih u kolonizovanim zemljama koji odbijaju pravo glasa i izražavanja svog mišljenja. Dominantne kulture ućutkavaju ugnjetene kroz kulturnu transmisiju diskursa u školama i drugim institucijama koje podržavaju njihovu hegemoniju. Kao rezultat toga, ugnjeteni prihvataju negativnu sliku o sebi i ostaju nemi.

[4] Pozicija u kojoj se studenti tretiraju kao tabula rasa koju učitelj treba da popuni. Prema Freireu, obrazovanje je tradicionalno postavljeno kao čin pohranjivanja, u kojem su studenti depozitari a učitelj pohranjivač. U ovom okviru, učitelj „predaje” a studenti „primaju, pamte i ponavljaju”. Bankovni koncept edukacije proizvodi prilagodljive, pasivne, fiksirane, potlačene i poslušne identitete.

[5] Ono odbacuje zamisao obrazovanja kao procesa prenošenja informacja. Studenti i nastavnici postaju kritički ko-istaživači u dijalogu, koji im dozvoljava da sagledaju svet sa kojim su i u kojem su ne kao statičan, već kao stalno promenljiv proces. Obrazovanje zasnovano na postavljanju problema unapređuje i učitelja i studenta u kritičke mislioce.
„Ne treba da me sledite. Treba da me ponovo sami izmislite.”

Paolo Freire

Ova napomena jednog od autora koncepta kritičke pedagogije[1], medical ukazuje na potrebu za aktivnom, tooth
kritičkom
i dijaloškom akcijom u i ka realnosti, viagra 60mg
s ciljem razumevanja istorije kao privremenog stanja podložnog stalnim promenama. Biti svestan sopstvene pozicije u društvu zapravo znači biti sa svetom, kao budna, proaktivna i odgovorna individua. Zavodljiva psihodinamika koja se pojavljuje u odnosu tlačitelj-potlačeni – a kojom se Freire bavi u knjizi Pedagogija potlačenih[2] – proizvodi društvo kao nešto statično, petrificirano, nehumano i manipulativno. Analiza tog hijerarhijskog odnosa, koji prizvodi moćne ogledalne odnose u kojima oba entiteta konstruišu definicije svojih identiteta, podstiče potrebu da se stvori jedna drugačija kognitivna i obrazovna perspektiva, ona koja će promovisati drugačiji pedagoški metod i filozofiju – kritička pedagogija. Ona predlaže obrazovanje zasnovano na kritičkom mišljenju i kritičkoj intervenciji u društvenu realnost. Freire u Pedagogiji potlačenih izlaže nekoliko pozicija, koje se mogu smatrati osnovnim principima kritičke pedagogije:

  • Čovekova ontološka težnja je da bude Subjekt koji deluje na svoj svet i tranformiše ga, i koji se čineći to kreće prema novim mogućnostima punijeg i bogatijeg individualnog i kolektivnog života.
  • Svako ljudsko biće, ma koliko da je “neuko” ili utopljeno u kulturu tišine[3], sposobno je da kritički gleda na svet u dijaloškom susretu sa drugima.
  • Snabdeven prikladnim alatkama i znanjem za taj susret, pojedinac/ka može postepeno sagledati svoju ličnu i društvenu realnost, kao i njene kontradikcije, postati svestan/na sopstvene percepcije te realnosti i kritički se njome baviti.

Termin “kritička pedagogija” se odnosi na obrazovnu teoriju i prakse podučavanja i učenja, koje su usmerene na podizanje kritičke svesti “učenika”, koji žele da steknu znanja o dominantnim, retrogradno ugnjetavačkim društvenim sistemima. Ne gubeći iz vida fokus na lično oslobađanje kroz razvoj kritičke svesti, kritička pedagogija konsekventno zagovara i, može se reći, predstavlja prvi korak u široj političkoj borbi za pobijanje i transformaciju dominantnih, represivnih društvenih narativa stvaranjem egalitarnijeg društva. Kritička pedagogija se naročito bavi rekonfiguracijom tradicionalnog odnosa učenik-učitelj, u kojem je učitelj aktivni akter, onaj koji zna, a učenici su pasivni primaoci učiteljevog znanja (bankovni koncept obrazovanja[4]). Umesto toga, učionica je u kritičkoj pedagogiji viđena kao mesto gde se proizvodi novo znanje – utemeljeno u iskustvima i učenika i učitelja – putem dijaloga i problemskog istraživanja sveta i društvenog konteksta (obrazovanje zanovano na postavljanju problema[5]).

Kritička pedagogija ima nekoliko ciljeva:

1.                  da stvori nove oblike znanja, naglašavajući rušenje disciplina i proizvodeći interdisciplinarno znanje;

2.                  da postavi pitanja o odnosima između margina i centara moći u školama, kao i da osmisli kako da obezbedi način čitanja istorije kao deo šireg projekta redefinisanja moći i identiteta, naročito budući da su oni formirani oko kategorija rase, roda, klase i etniciteta;

3.                  da odbaci podelu između visoke i popularne kulture, kako bi se znanje iz kurikuluma povezalo sa svakodnevnim znanjem koje konstituiše životne istorije ljudi na različite načine.

Kritička pedagogija, prema Freireu, je “pedagogija nade”. Beznađe je forma tišine, forma negacije sveta. Pedagogija nade promoviše toleranciju, pre nego radikalizaciju sveta. Nada je ontološka potreba koja treba da je u skladu sa praksom, kako bi se pretvorila u istorijsku konkretnost. Bez nade, ne možemo se pridružiti borbi koja će dovesti do promene.

Koreni kritičke pedagogije se nalaze u Frankfurtskoj školi, koja je očigledno uticala na rad Paola Freirea. Postmodernističke, feminističke, antirasističke, postkolonijalne i queer teorije doprinele su širenju i tranformacijama Freireove kritičke pedagogije. Freireov rad je poslužio kao inspiracija mnogima da se pridruže borbi za društvenu reformu, ali ne samo kroz mehaničko primenjivanje njene filozofije i metodologije već pre investirajući se u redefinisanje samih sebe u kontekstu svoje specifične socijalne realnosti. Današnji zastupnici ove teorije, kao što su Peter McLaren, Henry Giroux, bell hooks idr. preusmeravaju svoje fokuse na razna pitanja, institucije i društvene strukture, uključujući globalizaciju i masmedije.

Prevod na srpski: Ana Vujanović


[1] Koreni kritičke pedagogije se mogu naći u učenjima konstruktivista Johna Deweya i Leva Vygotskog.

[2] Paulo Freire, Pedagogy of the Oppressed, the Continuum Publishing Company, 1970

[3] Karakteristika ugnjetenih i potisnutih u kolonizovanim zemljama koji odbijaju pravo glasa i izražavanja svog mišljenja. Dominantne kulture ućutkavaju ugnjetene kroz kulturnu transmisiju diskursa u školama i drugim institucijama koje podržavaju njihovu hegemoniju. Kao rezultat toga, ugnjeteni prihvataju negativnu sliku o sebi i ostaju nemi.

[4] Pozicija u kojoj se studenti tretiraju kao tabula rasa koju učitelj treba da popuni. Prema Freireu, obrazovanje je tradicionalno postavljeno kao čin pohranjivanja, u kojem su studenti depozitari a učitelj pohranjivač. U ovom okviru, učitelj „predaje” a studenti „primaju, pamte i ponavljaju”. Bankovni koncept edukacije proizvodi prilagodljive, pasivne, fiksirane, potlačene i poslušne identitete.

[5] Ono odbacuje zamisao obrazovanja kao procesa prenošenja informacja. Studenti i nastavnici postaju kritički ko-istaživači u dijalogu, koji im dozvoljava da sagledaju svet sa kojim su i u kojem su ne kao statičan, već kao stalno promenljiv proces. Obrazovanje zasnovano na postavljanju problema unapređuje i učitelja i studenta u kritičke mislioce.
„Ne treba da me sledite. Treba da me ponovo sami izmislite.”

Paolo Freire

Ova napomena jednog od autora koncepta kritičke pedagogije[1], viagra sale
ukazuje na potrebu za aktivnom, shop kritičkom i dijaloškom akcijom u i ka realnosti, s ciljem razumevanja istorije kao privremenog stanja podložnog stalnim promenama. Biti svestan sopstvene pozicije u društvu zapravo znači biti sa svetom, kao budna, proaktivna i odgovorna individua. Zavodljiva psihodinamika koja se pojavljuje u odnosu tlačitelj-potlačeni – a kojom se Freire bavi u knjizi Pedagogija potlačenih[2] – proizvodi društvo kao nešto statično, petrificirano, nehumano i manipulativno. Analiza tog hijerarhijskog odnosa, koji prizvodi moćne ogledalne odnose u kojima oba entiteta konstruišu definicije svojih identiteta, podstiče potrebu da se stvori jedna drugačija kognitivna i obrazovna perspektiva, ona koja će promovisati drugačiji pedagoški metod i filozofiju – kritička pedagogija. Ona predlaže obrazovanje zasnovano na kritičkom mišljenju i kritičkoj intervenciji u društvenu realnost. Freire u Pedagogiji potlačenih izlaže nekoliko pozicija, koje se mogu smatrati osnovnim principima kritičke pedagogije:

  • Čovekova ontološka težnja je da bude Subjekt koji deluje na svoj svet i tranformiše ga, i koji se čineći to kreće prema novim mogućnostima punijeg i bogatijeg individualnog i kolektivnog života.
  • Svako ljudsko biće, ma koliko da je “neuko” ili utopljeno u kulturu tišine[3], sposobno je da kritički gleda na svet u dijaloškom susretu sa drugima.
  • Snabdeven prikladnim alatkama i znanjem za taj susret, pojedinac/ka može postepeno sagledati svoju ličnu i društvenu realnost, kao i njene kontradikcije, postati svestan/na sopstvene percepcije te realnosti i kritički se njome baviti.

Termin “kritička pedagogija” se odnosi na obrazovnu teoriju i prakse podučavanja i učenja, koje su usmerene na podizanje kritičke svesti “učenika”, koji žele da steknu znanja o dominantnim, retrogradno ugnjetavačkim društvenim sistemima. Ne gubeći iz vida fokus na lično oslobađanje kroz razvoj kritičke svesti, kritička pedagogija konsekventno zagovara i, može se reći, predstavlja prvi korak u široj političkoj borbi za pobijanje i transformaciju dominantnih, represivnih društvenih narativa stvaranjem egalitarnijeg društva. Kritička pedagogija se naročito bavi rekonfiguracijom tradicionalnog odnosa učenik-učitelj, u kojem je učitelj aktivni akter, onaj koji zna, a učenici su pasivni primaoci učiteljevog znanja (bankovni koncept obrazovanja[4]). Umesto toga, učionica je u kritičkoj pedagogiji viđena kao mesto gde se proizvodi novo znanje – utemeljeno u iskustvima i učenika i učitelja – putem dijaloga i problemskog istraživanja sveta i društvenog konteksta (obrazovanje zanovano na postavljanju problema[5]).

Kritička pedagogija ima nekoliko ciljeva:

1.                  da stvori nove oblike znanja, naglašavajući rušenje disciplina i proizvodeći interdisciplinarno znanje;

2.                  da postavi pitanja o odnosima između margina i centara moći u školama, kao i da osmisli kako da obezbedi način čitanja istorije kao deo šireg projekta redefinisanja moći i identiteta, naročito budući da su oni formirani oko kategorija rase, roda, klase i etniciteta;

3.                  da odbaci podelu između visoke i popularne kulture, kako bi se znanje iz kurikuluma povezalo sa svakodnevnim znanjem koje konstituiše životne istorije ljudi na različite načine.

Kritička pedagogija, prema Freireu, je “pedagogija nade”. Beznađe je forma tišine, forma negacije sveta. Pedagogija nade promoviše toleranciju, pre nego radikalizaciju sveta. Nada je ontološka potreba koja treba da je u skladu sa praksom, kako bi se pretvorila u istorijsku konkretnost. Bez nade, ne možemo se pridružiti borbi koja će dovesti do promene.

Koreni kritičke pedagogije se nalaze u Frankfurtskoj školi, koja je očigledno uticala na rad Paola Freirea. Postmodernističke, feminističke, antirasističke, postkolonijalne i queer teorije doprinele su širenju i tranformacijama Freireove kritičke pedagogije. Freireov rad je poslužio kao inspiracija mnogima da se pridruže borbi za društvenu reformu, ali ne samo kroz mehaničko primenjivanje njene filozofije i metodologije već pre investirajući se u redefinisanje samih sebe u kontekstu svoje specifične socijalne realnosti. Današnji zastupnici ove teorije, kao što su Peter McLaren, Henry Giroux, bell hooks idr. preusmeravaju svoje fokuse na razna pitanja, institucije i društvene strukture, uključujući globalizaciju i masmedije.

Prevod na srpski: Ana Vujanović


[1] Koreni kritičke pedagogije se mogu naći u učenjima konstruktivista Johna Deweya i Leva Vygotskog.

[2] Paulo Freire, Pedagogy of the Oppressed, the Continuum Publishing Company, 1970

[3] Karakteristika ugnjetenih i potisnutih u kolonizovanim zemljama koji odbijaju pravo glasa i izražavanja svog mišljenja. Dominantne kulture ućutkavaju ugnjetene kroz kulturnu transmisiju diskursa u školama i drugim institucijama koje podržavaju njihovu hegemoniju. Kao rezultat toga, ugnjeteni prihvataju negativnu sliku o sebi i ostaju nemi.

[4] Pozicija u kojoj se studenti tretiraju kao tabula rasa koju učitelj treba da popuni. Prema Freireu, obrazovanje je tradicionalno postavljeno kao čin pohranjivanja, u kojem su studenti depozitari a učitelj pohranjivač. U ovom okviru, učitelj „predaje” a studenti „primaju, pamte i ponavljaju”. Bankovni koncept edukacije proizvodi prilagodljive, pasivne, fiksirane, potlačene i poslušne identitete.

[5] Ono odbacuje zamisao obrazovanja kao procesa prenošenja informacja. Studenti i nastavnici postaju kritički ko-istaživači u dijalogu, koji im dozvoljava da sagledaju svet sa kojim su i u kojem su ne kao statičan, već kao stalno promenljiv proces. Obrazovanje zasnovano na postavljanju problema unapređuje i učitelja i studenta u kritičke mislioce.
Poštovani, pills

Obaveštavamo vas da je formirana prva generacija učesnika u projektu Raškolovano znanje. To znači da od danas započinje regionalna inicijativa kolaborativnog, mobilnog i otovrenog samoobrazovanja koje će se zalagati za aktivno, kritičko i dijaloško delovanje umetnosti i kulture u i prema društvenoj realnosti, sa ciljem da se istorija znanja shvati kao privremeno stanje koje je podložno stalnom menjanju. Nadamo se da će učesnici projekta uspeti pronaći i nadograditi svoje interese  u ovako shvaćenim obrisima obrazovanja i saradnje.

Žiri, u sustavu: Dušan Grlja, Iskra Gešoska, Suzana Milevska i Ana Vujanović, imao je zadatak da selektuje 24 učesnika (12 iz Beograda i 12 iz Skoplja) od ukupno 63 prijavljenih (48 iz Beograda i 15 iz Skoplja). Veliki broj prijava upućuje na potrebu za ovakvom inicijativom, što smatramo pozitivnim kretanjem na lokalnim kulturno-umetničkim scenama. Pored toga, jaka motivacija i visok kvalitet prijava učinili su žiriranje još težim. U izboru učesnika smo se rukovodili: balansiranjem između umetničkih i teorijskih oblasti, naznačenih interesovanja kandidata, kao i između već afirmisanih aktera i studenata / budućih kolega, a sa namerom da projekat u najvećoj meri bude realan doprinos lokalnim nezavisnim kulturno-umetničkim scenama.

Svesni smo da taj izbor ne može biti idealan, i da se na listi ne nalaze mnogi koje bismo želeli da podržimo. Ali nadamo se da će mnogi zainteresovani biti zainteresovani da učestvuju i kao deo druge generacije čiji će rad započeti u junu 2010. godine. Takođe, kandidatima koje smo posebno hteli da podržimo već ove godine, iako nam budžetski kapacitet onemogućava da im pokrijemo sve troškove učešća, ponudili smo opciju „delimičnog učešća”.

Još jednom bismo hteli da napomenemo da će sva predavanja, prezentacije i veći deo radionica koji će se organizovati lokalno i regionalno biti otvoreni ѕa šire učešće.

Važna informacija za učesnike u projektu:

Sa radom u Beogradu i Skoplju počinjemo poslednje nedelje juna (prvi sastanak je 23. juna u 18h), ali će se formiranje radnih grupa odvijati u okviru Letnje škole, koja će biti organizovana u Ohridu, od 16. do 23. avgusta 2009 godine.

Hvala vam na interesovanju i želimo vam uspešan i koristan rad.

Učesnici Raškolovanog znanja 2009/10.

Beograd:

  • Milena Bogavac
  • Dragana Bulut
  • Bojan Đorđev
  • Siniša Ilić
  • Vladimir Jerić Vlidi
  • Nikola Jovanović
  • Kontekst: Vida Knežević (odnosno 1 učesnik/ca iz grupe)
  • Kružok: Marko Đorđević, Miloš Nikolić (odnosno 2 učesnika/ce iz grupe)
  • Milan Marković
  • Katarina Popović
  • Nebojša Vukelić

Preporučeni za delimično učešće:

  • Antal Attila
  • Maja Ćirić
  • Jasna Jovićević
  • Kontekst: Ivana Marjanović, Marko Miletić (odnosno 2 učesnika/ce iz grupe)
  • Kružok: Milica Gudović (odnosno 1 učesnik/ca iz grupe)
  • Ljiljana Tasić i Dušan Broćić
  • grupa sa Master studija Univerziteta umetnosti: Anđela Ćirović, Hadrian Bnin – Bninski, Irena Cvetković, Jelena Nikolić, Maja Stojačković, Stefana Savić

Skoplje:

  • Jasmina Aleksova (Јасмина Алексова)
  • Slavčo Dimitrov (Славчо Димитров)
  • Aleksandra Jančevska (Александра Јанчевска)
  • Đorđi Janevski (Ѓорѓи Јаневски)
  • Đorđe Jovanović (Ѓорѓе Јовановиќ)
  • Violeta Kačakova (Виолета Качакова)
  • Boris Krmov (Борис Крмов)
  • Jovanka Popova (Јованка Попова)
  • Dimitar Samardžijev (Димитар Самарџиев)
  • Biljana Tanurovska (Билјана Тануровска)
  • Ivana Vaseva (Ивана Васева)
  • Velimir Žernovski (Велимир Жерновски)

Preporučeni za delimično učešće:

  • Filip Jovanovski (Филип Јовановски)
  • Biljana Klekačoska (Биљана Клекачкоска)
  • Jasmina Najdovska (Јасмина Најдовска)
  • Elena Veljanovska (Елена Вељановска)
  • Dragana Zarevska (Драгана Заревска)



http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/digg_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/reddit_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/stumbleupon_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/delicious_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/technorati_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/google_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/myspace_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/facebook_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/twitter_48.png

Rezultati konkursa za učešće u projektu raškolovano.znanje 09/10.

TkH i Kontrapunkt

objavljuju

raškolovano.znanje(o^o)

OTVORENA NEDELJA

[kolektivno samoobrazovanje u umetnosti i kulturi]

(o^o)

13-16. jun 2009.

Magacin u kraljevića marka 4

Raškolovano znanje je projekat usmeren na nezavisnu kulturnu scenu u regionu, sa ciljem da istraži i promoviše alternative hijerarhijskom modelu obrazovanja u savremenoj umetnosti i kulturi. Metodološki, projekat napušta koncepte individualnog autorstva i ekspertize i zagovara otvorene kolektivne obrazovne strukture, u kojima samoorganizovane zajednice sprovode horizontalnu produkciju, razmenu i distribuciju znanja.

Raškolovano znanje je partnerski projekat TkH (Teorija koja hoda) platforme za teoriju i praksu izvođačkih umetnosti iz Beograda (http://tkh-generator.net) i organizacije Kontrapunkt iz Skoplja (http://kontrapunkt-mk.org), a finansijski je podržan od strane Švajcarskog Programa za Kulturu za Zapadni Balkan.

Prvi ciklus projekta (2009/10) započinje Otvorenom nedeljom, koja je ujedno i završetak prethodnog projekta TkH, Šverc znanja! Otvorena nedelja je intenzivni četvorodnevni javni događaj, sastavljen od predavanja, radionica, diskusija i različitih neformalnih i novouspostavljenih formata kolektivnog samoobrazovnog rada u oblastima savremenih izvođačkih i vizuelnih umetnosti, slobodne kulture i kritičkih teorija.

Učešće u svim programima Otvorene nedelje je besplatno.

Za učešće u radionicama/grupnom radu (u programu označeni zvezdicom), potrebno je poslati prijave na adresu: tkh@tkh-generator.net. Prijava treba da sadrži: ime i prezime, kontakt telefon i naznaku za koju radionicu se prijavljujete.

Ostali programi su otvoreni.

otvorena-nedelja2

——————————————————————————————————————————

PROGRAM ::

subota, 13. jun

19:00

Ana Vujanović, Suzana Milevska

PREZENTACIJA PROJEKTA RAŠKOLOVANO.ZNANJE(o^o)

19:30

Iskra Geshoska, Vladimir Jankovski

PREZENTACIJA ORGANIZACIJE KONTRAPUNKT

Nevladina organizacija Kontapunkt osnovana je u decembru 2001. godine u Skoplju. Kontrapunkt je osnovan sa namerom da promoviše principe decentralizacije, demonopolizacije, demokratizacije, distribucije i difuzije u polju kulture i kulturne politike. Cilj mu je da razvija kritičko mišljenje o svim hegemonim intelektualnim praksama.

20:00

Suzana Milevska

KOMUNITARNA I PARTICIPATORNA UMETNOST [predavanje+diskusija]

Predavanje Suzane Milevske bazira se na njenim ogledu Participatory Art: A Paradigm Shift from Objects to Subjects („Participatorna umetnost: promena paradigme – od objekata do subjekata”) i recentnijem tekstu Participatory Art Practices and Their Hierarchies („Prakse participatorne umetnosti i njihove hijerarhije”) iz 2008. godine. Strukturirano je kao zgusnuti teorijski diskurs koji postavlja pitanja o intersubjektivnosti kolektiva i izazovima idealizaciji i ostvarenju „zajednice” u community-based projektima i participatornoj umetnosti.

Prof. dr Suzana Milevska (Skoplje) je kustoskinja i teoreticarka umetnosti i vizualne kulture. Njen profesionalni interes fokusiran je na vizuelnu kulturu, teoriju filma i fotografije, psihoanalizu, kao i postkolonijalnu kritiku hegemonih institucija u umetnosti i kulturi i rezima moci u reprezentaciji roda.

nedelja, 14. jun

11:00-14:00

Suzana Milevska

KOLABORATIVNO PISANJE O UMETNOSTI [radionica] *

Pisanje se obično smatra usamljeničkim i individualnim kreativnim procesom. Nakon kratkog uvoda koji se bavi poznatim primerima kolaborativnog pisanja, u okviru radionice sledi eksperimentalni proces praktične primene ovog metoda. Učesnici radionice će se okupiti u manje grupe strukturirane oko zajedničkih interesovanja i tema, i raditi na metodologiji i tekstovima – „produktima” kolaborativnog pisanja.

18:00

[ilegalni_bioskop]

STEAL THIS FILM II

predstavlja: Marta Popivoda

Ukradi ovaj film je filmski serijal koji dokumentuje internacionalni pokret usmeren na borbu protiv intelektualnog vlasništva. Film je produciran od strane “The League of Noble Peers”, a objavljen je i distribuiran kroz BitTorrent peer-to-peer protokol.

Ukradi ovaj film – drugi deo, snimljen je 2007. godine. Tematski, film ispituje tehnološke i kulturne aspekte rata oko autorskih prava, kao i kulturne i ekonomske posledice Interneta. Kroz intervjue sa značajnim akterima ove borbe (Felix Stadler, Lawerence Liang, Sebastian Luetgert…) istražuje se izjava Marka Gettyja da je “intelektualno vlasništvo nafta 21. veka”. Argument u korist Interneta svakako je njegova decentralizovana struktura, u čiju su medijsku materijalnost upisane procedure slobodne razmene informacija, koje obesmišljavaju logiku copyright sistema.

20:00

Jan Ritsema

O IMPROVIZACIJI [javni razgovor]

Predavanje je pogrešan termin kada je reč o samoobrazovanju. Samoobrazovanje inicira onaj koji želi da zna, a ne onaj koji zna.

Javni razgovor možemo iskoristiti da postavljamo pitanja i zajedno razmišljamo o improvizaciji… Ja ću se pripremiti i fokusirati na temu, ali pokretanje i preuzimanje potencijalnog znanja treba da bude sasvim u vašim rukama.

Jan Ritsema (St Erm, Fr) je holandski reditelj I kulturni aktivista. Osnivac je Foruma za izvodjacke umetnosti – PAF (http://pa-f.net) u Francuskoj, koji okuplja najznacajnije aktere nezavisne evropske scene izvodjackih umetnosti. Jedno od bitnih polja njegovog delovanja je samoobrazovanje u umetnosti i kulturi.

ponedeljak, 15. jun

11:00-14:00

Jan Ritsema

O IMPROVIZACIJI [rad u grupi] *

I radionica je pogrešan termin kada je reč o samoobrazovanju. Samoobrazovanje ne podrazumeva učitelja koji prenosi svoje iskustvo i kojem se treba podrediti. Naprotiv, to znači da ovladate znanjem i steknete iskustvo koje vama treba i kojim želite da se kontaminirate.

Rad u grupi na temu improvizacije započinje vašim predlozima. U tom smislu, radionica sa mnom je rad sa vama i podrazumeva zajedničku problematizaciju teme. Prvo treba da uspostavimo principe i granice teme: o kojoj improvizaciji govorimo, i sa kojim ciljem improvizujemo. Zatim je potrebno da definišemo nivo poznatih i nepoznatih elemenata u takvoj postavci. O svemu ovome ćemo razmišljati zajedno ili, još bolje, neka to bude okvir u kojem ćete vi razmišljati o njima.

17:00-19:00

Ana Vujanović

ŠTA JE INTERDISCIPLINARNA DRAMATURGIJA? [kolektivni brainstorming] *

Potreba za njom raste, zajedno sa pojavom novih izvođačkih disciplina i tržišta, preko i izvan dramskog teatra. Ona postaje reč koja se sve češće čuje. Znamo da je na evropskoj sceni već uobičajena praksa. Mnogi veruju da je i u lokalnim kontekstima postala toliko zastupljena da je već često samo fancy ukras brojnih radova. Ali, šta je u stvari interdisciplinarna dramaturgija? Nemamo ni artikulisan diskurs niti metodološki paket za njeno prakticiranje. Imamo samo intuicije, polovična znanja, uglavnom tuđa iskustva i neke primere. U redu, krenućemo od toga.

Na kolektivno brainstormovanje su pozvani svi koje zanima interdisciplinarna dramaturgija – bili oni koreografi, performeri, dramaturzi, reditelji ili teoretičari – a misle da ne znaju šta je to. Ponesite intuicije, znanja, primere i pitanja, kao i otvorenost za prelaske iz teorije u praksu i za kretanje kroz umetničke discipline.

Dr Ana Vujanovic (Beograd) je freelance radnica u oblasti izvodjackih umetnosti i kulture. Prvenstveno se bavi kritickom teorijom, dramaturgijom i kulturnom politikom. Deluje na nezavisnim scenama u Srbiji, regionu i internacionalno i stalna je saradnica TkH platforme (http://tkh-generator.net).

20:00

Florian Schneider

RAT REČI

Rečnici u kontekstu pedagogije koncepta [predavanje+diskusija]

Ima li mogućnosti da se koncept “rečnika” revalorizuje u kontekstu “pedagodije koncepta”? Pod kojim uslovima se proizvode novi koncepti? Kako se može prisvojiti transformativna moć kreiranja novih koncepata: izmišljanjem novih reči i terminologija, revalorizovanjem onih postojećih, pomeranjem ili preokretanjem njihovih značenja?

Čin kreacije se ne uspostavlja kao komunikacija koja uvek teži da obnovi konsenzus i koja traga za univerzalnim, već se pojavljuje kao singularni trenutak, neočekivani susret, događaj.

Na prezentaciji ću predstaviti projekat Dictionary of War (“Rečnik rata”) (http://dictionaryofwar.org). Govoriću o njegovoj pozadini i motivacijama, kao i o rezultatima, postignutim u devet dosadašnjih izdanja projekta.

Florian Schneider (Berlin/Brisel) (http://www.kein.org) je filmski autor, pisac i aktivista novih medija. Njegov rad fokusira se na prelazak granica izmedju mejnstrim i nezavisne kulture, umetnosti i aktivizma, teorije i open source tehnologije.

utorak, 16. jun

11:00-14:00

Florian Schneider

RAT REČI [radionica] *

U okviru radionice diskutovaćemo o seriji mogućih koncepata, koji se bave pitanjima produkcije, performansa i pozicioniranja “sopstva” u odnosu na pozadinu onoga što je danas artikulisano kao “obrazovni preokret”.

14:30

RAŠKOLOVANO.ZNANJE(o^o) – CIKLUS 2009/10. [završna diskusija+neformalni razgovori]

Vreme i prostor ostavljeni za refleksije isustava iz Šverca znanja!, za razgovore o prvoj godini projekta Raškolovanog znanja, za predloge i artikulaciju budućih tema rada, kao i za konkretne dogovore između učesnika Otvorene nedelje iz Beograda i Skoplja o pokretanju mogućih radnih grupa. Takođe, dobra prilika da organizatore Raškolovanog znanja pitate sve što je ostalo nejasno o strukturi projekta i učešću u njemu…
Poštovani,

Obaveštavamo vas da je formirana prva generacija učesnika u projektu Raškolovano znanje. To znači da od danas započinje regionalna inicijativa kolaborativnog, mobilnog i otovrenog samoobrazovanja koje će se zalagati za aktivno, kritičko i dijaloško delovanje umetnosti i kulture u i prema društvenoj realnosti, sa ciljem da se istorija znanja shvati kao privremeno stanje koje je podložno stalnom menjanju. Nadamo se da će učesnici projekta uspeti pronaći i nadograditi svoje interese  u ovako shvaćenim obrisima obrazovanja i saradnje.

Žiri, u sustavu: Dušan Grlja, Iskra Gešoska, Suzana Milevska i Ana Vujanović, imao je zadatak da selektuje 24 učesnika (12 iz Beograda i 12 iz Skoplja) od ukupno 63 prijavljenih (48 iz Beograda i 15 iz Skoplja). Veliki broj prijava upućuje na potrebu za ovakvom inicijativom, što smatramo pozitivnim kretanjem na lokalnim kulturno-umetničkim scenama. Pored toga, jaka motivacija i visok kvalitet prijava učinili su žiriranje još težim. U izboru učesnika smo se rukovodili: balansiranjem između umetničkih i teorijskih oblasti, naznačenih interesovanja kandidata, kao i između već afirmisanih aktera i studenata / budućih kolega, a sa namerom da projekat u najvećoj meri bude realan doprinos lokalnim nezavisnim kulturno-umetničkim scenama.

Svesni smo da taj izbor ne može biti idealan, i da se na listi ne nalaze mnogi koje bismo želeli da podržimo. Ali nadamo se da će mnogi zainteresovani biti zainteresovani da učestvuju i kao deo druge generacije čiji će rad započeti u junu 2010. godine. Takođe, kandidatima koje smo posebno hteli da podržimo već ove godine, iako nam budžetski kapacitet onemogućava da im pokrijemo sve troškove učešća, ponudili smo opciju „delimičnog učešća”.

Još jednom bismo hteli da napomenemo da će sva predavanja, prezentacije i veći deo radionica koji će se organizovati lokalno i regionalno biti otvoreni ѕa šire učešće.

Važna informacija za učesnike u projektu:

Sa radom u Beogradu i Skoplju počinjemo poslednje nedelje juna (prvi sastanak je 23. juna u 18h), ali će se formiranje radnih grupa odvijati u okviru Letnje škole, koja će biti organizovana u Ohridu, od 16. do 23. avgusta 2009 godine.

Hvala vam na interesovanju i želimo vam uspešan i koristan rad.

Učesnici Raškolovanog znanja 2009/10.

Beograd:

  • Milena Bogavac
  • Dragana Bulut
  • Bojan Đorđev
  • Siniša Ilić
  • Vladimir Jerić Vlidi
  • Nikola Jovanović
  • Kontekst: Vida Knežević (odnosno 1 učesnik/ca iz grupe)
  • Kružok: Marko Đorđević, Miloš Nikolić (odnosno 2 učesnika/ce iz grupe)
  • Milan Marković
  • Katarina Popović
  • Nebojša Vukelić

Preporučeni za delimično učešće:

  • Antal Attila
  • Maja Ćirić
  • Jasna Jovićević
  • Kontekst: Ivana Marjanović, Marko Miletić (odnosno 2 učesnika/ce iz grupe)
  • Kružok: Milica Gudović (odnosno 1 učesnik/ca iz grupe)
  • Ljiljana Tasić i Dušan Broćić
  • grupa sa Master studija Univerziteta umetnosti: Anđela Ćirović, Hadrian Bnin – Bninski, Irena Cvetković, Jelena Nikolić, Maja Stojačković, Stefana Savić

Skoplje:

  • Jasmina Aleksova (Јасмина Алексова)
  • Slavčo Dimitrov (Славчо Димитров)
  • Aleksandra Jančevska (Александра Јанчевска)
  • Đorđi Janevski (Ѓорѓи Јаневски)
  • Đorđe Jovanović (Ѓорѓе Јовановиќ)
  • Violeta Kačakova (Виолета Качакова)
  • Boris Krmov (Борис Крмов)
  • Jovanka Popova (Јованка Попова)
  • Dimitar Samardžijev (Димитар Самарџиев)
  • Biljana Tanurovska (Билјана Тануровска)
  • Ivana Vaseva (Ивана Васева)
  • Velimir Žernovski (Велимир Жерновски)

Preporučeni za delimično učešće:

  • Filip Jovanovski (Филип Јовановски)
  • Biljana Klekačoska (Биљана Клекачкоска)
  • Jasmina Najdovska (Јасмина Најдовска)
  • Elena Veljanovska (Елена Вељановска)
  • Dragana Zarevska (Драгана Заревска)



http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/digg_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/reddit_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/stumbleupon_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/delicious_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/technorati_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/google_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/myspace_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/facebook_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/twitter_48.png

:: OTVORENA NEDELJA :: 13-16. jun :: Magacin u Kraljevića Marka

RAŠKOLOVANO.ZNANJE(o^o)

[samoobrazovanje u oblasti umetnosti i kulture]

Raškolovano znanje je projekat kolektivnog samoobrazovanja koji se obraća savremenim nezavisnim kulturnim scenama u regionu i ima za cilj da istražuje i promoviše alternative hijerarhijskom modelu obrazovanja u umetnosti i kulturi. U pogledu metodologije, projekat problematizuje koncepte individualnog autorstva i ekspertize i zalaže se za otvorene kolektivne obrazovne strukture u kojima samoorganizovane zajednice obezbeđuju horizontalnu produkciju, razmenu i distribuciju znanja.

Konkretni ciljevi projekta su:

  • razvoj svesti o potencijalima samoobrazovanja i podsticanje saradnje između profesionalaca u oblasti kulture i umetnosti koji rade na promenama u postojećem sistemu kulturne produkcije u regionu;
  • bavljenje novim i hibridnim oblastima znanja u oblasti savremene umetnosti i kulture;
  • razvoj i artikulacija metodologija alternativnog obrazovanja u oblasti savremene umetnosti i kulture;
  • podsticanje razmene znanja i kritičkog mišljenja u oblasti savremene kulture i umetnosti među profesionalcima iz regiona;
  • pomoć mladim profesionalcima u unapređenju njihovog rada kontinualnim samoobrazovanjem;
  • preispitivanje konceptualnih i infrastrukturnih pretpostavki delovanja postojećih institucija kulture; i
  • stvaranje nove infrastrukture za podršku razvoja kulturne scene u regiji.

Projekat se oslanja na internacionalne trendove alternativne obrazovne kulture koji su se kristalisali krajem XX veka u postfordističkim kapitalističkim društvima[1]. Dalekosežne inicijative u ovoj oblasti nastoje da kritički promisle oficijelni sistem obrazovanja i tragaju za odgovarajućim alternativama, primerenim novim društvenim uslovima i naglašenom značaju uslužne industrije. Naš projekat koncentriše se na nezavisne kulturne scene u razdoblju društvene tranzicije na Balkanu, gde su samoorganizacija i samoobrazovanje neophodni da bi njihovi protagonisti kritički dejstvovali u svojim sredinama na društveno relevantan i angažovan način. Teorijsko utemeljenje projekta obezbeđuje savremena kritička teorija, a neke od glavnih referenci su razmišljanja Jacquesa Ranciera iz knjige Ignorant Schoolmaster, koncepcije Jean-Luc Nancya o saradnji i pripadnosti, i radikalni stavovi Ivana Illicha izneseni u delu Deschooling Society.

Program je strukturiran kroz dva vektora:

  1. Sadržaj – program je usmeren na razmenu kritičkog, interdisciplinarnog, hibridnog znanja u oblasti savremene umetnosti i kulture, gde se potencijalno razmatraju teme kao što su: kustoske prakse u vizuelnim i nevizuelnim umetnostima[2], interdisciplinarna dramaturgija[3]; slobodni softver i digitalna tehnologija; intermedijska umetnička produkcija itd.
  2. Metodologija – u okviru programa biće osmišljeni različiti modeli istraživanja i sticanja znanja o veštinama i principima samoorganizacije i samoobrazovanja – radionice, praktične konsultacije o upravljanju nevladinim organizacijama, diskusije o procesima donošenja odluka i nehijerarhijskom grupnom radu itd.

U pogledu aktivnosti, projekat je organizovan u dva ciklusa. U okviru njih će svaka ‘generacija’ – koju čine 3-4 grupe učesnika iz Srbije i Makedonije – proći kroz proces kolektivne samoedukacije i učestvovati u sledećim programima:

  • Otvorena nedelja je četvorodnevni događaj koji obuhvata radionice, predavanja, prezentacije i različite novouspostavljene formate, s ciljem da privuče pažnju potencijalnih učesnika i prezentuje koncept samoobrazovanja u lokalnim sredinama – stoga će ovaj program biti pristupačan širokoj publici. Organizuje se jednom, na početku ciklusa. Otvoreni dan je događaj koji prethodi Otvorenoj nedelji, u formi prezentacije projekta lokalnoj publici.
  • Letnja škola je intenzivni sedmodnevni obrazovni događaj, koji se održava jednom u ciklusu. Biće delo učesnika svih radnih grupa iz jedne generacije, namenjen samim učesnicima projekta, ali i drugima koji su zainteresovani za navedene oblasti, posebno iz ovog regiona.
  • Inkubator obuhvata dugoročni kolaborativni rad 3-4 radne grupe po ciklusu, okupljene oko zajedničke teme u okviru pomenutih oblasti. Njihov kurikulum, koji obuhvata kontinualni samoobrazovni proces i programe pozvanih gostujućih predavača i saradnika, osmisliće sami učesnici.
  • Timeshare kamp predstavlja infrakstrukturu (smeštaj i uslove za rad) učesnika koji omogućuje njihov saradnički rad u procesu pripreme zajedničkih produkcija/radova. Biće iznajmljena dva apartmana u Skoplju i Beogradu, dostupna radnim grupama. Produkti kolaborativnog rada učesnika (video, fanzin, instalacija, web site itd.) biće javno prezentovani.
  • Projekat će, nakon završetka oba ciklusa, biti okončan produkcijom Toolbox-a. On obuhvata Priručnik o samoobrazovanju koji će pripremiti sami učesnici, organizatori i gosti/predavači, a pored toga biće produciran i dokumentarni film koji predstavlja naš projekat i njegov potencijal za primenu u drugim kontekstima. Toolbox će biti javno predstavljan na lokalnom i reginalnom nivou da bi se projekat promovisao i bio podsticaj za druge regionalne scene.

[1] Tj. u okolnostima dominacije nematerijalnog rada, takozvanog “kognitivnog kapitalizma”. Vid: Paolo Virno, Grammar of the Multitude; For an Analysis of Contemporary Forms of Life (2004), New York: Semiotext(e).

[2] Dok je kustosko obrazovanje u oblasti vizuelnih umetnosti u regionu čvršće etablirano, programi usmereni na kustoske prakse u nevizuelnim umetnostima gotovo da ne postoje – zvuk, ples, participatorni i community-based projekti, interdisciplinarni festivali i radionice itd. neke su od ovih oblasti.

[3] Dok je tradicionalna dramaturgija umetnička praksa prilagođavanja dramskog komada mizanscenu, preuzeta iz nemačkog teatra XIX veka, interdisciplinarna dramaturgija je savremena teorijsko-umetnička praksa usmerena na postdramsko pozorište, kao i na savremeni ples i performans. Ona kombinuje elemente teorije izvođačkih umetnosti, studija performansa, tradicionalne dramaturgije i različitih savremenih umetničkih oblasti, obezbeđujući konzistentan konceptualni i kreativni okvir za produkciju u oblasti savremenih izvođačkih umetnosti.

TkH i Kontrapunkt

objavljuju

raškolovano.znanje(o^o)

OTVORENA NEDELJA

[kolektivno samoobrazovanje u umetnosti i kulturi]

(o^o)

13-16. jun 2009.

Magacin u kraljevića marka 4

Raškolovano znanje je projekat usmeren na nezavisnu kulturnu scenu u regionu, sa ciljem da istraži i promoviše alternative hijerarhijskom modelu obrazovanja u savremenoj umetnosti i kulturi. Metodološki, projekat napušta koncepte individualnog autorstva i ekspertize i zagovara otvorene kolektivne obrazovne strukture, u kojima samoorganizovane zajednice sprovode horizontalnu produkciju, razmenu i distribuciju znanja.

Raškolovano znanje je partnerski projekat TkH (Teorija koja hoda) platforme za teoriju i praksu izvođačkih umetnosti iz Beograda (http://tkh-generator.net) i organizacije Kontrapunkt iz Skoplja (http://kontrapunkt-mk.org), a finansijski je podržan od strane Švajcarskog Programa za Kulturu za Zapadni Balkan.

Prvi ciklus projekta (2009/10) započinje Otvorenom nedeljom, koja je ujedno i završetak prethodnog projekta TkH, Šverc znanja! Otvorena nedelja je intenzivni četvorodnevni javni događaj, sastavljen od predavanja, radionica, diskusija i različitih neformalnih i novouspostavljenih formata kolektivnog samoobrazovnog rada u oblastima savremenih izvođačkih i vizuelnih umetnosti, slobodne kulture i kritičkih teorija.

Učešće u svim programima Otvorene nedelje je besplatno.

Za učešće u radionicama/grupnom radu (u programu označeni zvezdicom), potrebno je poslati prijave na adresu: tkh@tkh-generator.net. Prijava treba da sadrži: ime i prezime, kontakt telefon i naznaku za koju radionicu se prijavljujete.

Ostali programi su otvoreni.

otvorena-nedelja2

——————————————————————————————————————————

PROGRAM ::

subota, 13. jun

19:00

Ana Vujanović, Suzana Milevska

PREZENTACIJA PROJEKTA RAŠKOLOVANO.ZNANJE(o^o)

19:30

Iskra Geshoska, Vladimir Jankovski

PREZENTACIJA ORGANIZACIJE KONTRAPUNKT

Nevladina organizacija Kontapunkt osnovana je u decembru 2001. godine u Skoplju. Kontrapunkt je osnovan sa namerom da promoviše principe decentralizacije, demonopolizacije, demokratizacije, distribucije i difuzije u polju kulture i kulturne politike. Cilj mu je da razvija kritičko mišljenje o svim hegemonim intelektualnim praksama.

20:00

Suzana Milevska

KOMUNITARNA I PARTICIPATORNA UMETNOST [predavanje+diskusija]

Predavanje Suzane Milevske bazira se na njenim ogledu Participatory Art: A Paradigm Shift from Objects to Subjects („Participatorna umetnost: promena paradigme – od objekata do subjekata”) i recentnijem tekstu Participatory Art Practices and Their Hierarchies („Prakse participatorne umetnosti i njihove hijerarhije”) iz 2008. godine. Strukturirano je kao zgusnuti teorijski diskurs koji postavlja pitanja o intersubjektivnosti kolektiva i izazovima idealizaciji i ostvarenju „zajednice” u community-based projektima i participatornoj umetnosti.

Prof. dr Suzana Milevska (Skoplje) je kustoskinja i teoreticarka umetnosti i vizualne kulture. Njen profesionalni interes fokusiran je na vizuelnu kulturu, teoriju filma i fotografije, psihoanalizu, kao i postkolonijalnu kritiku hegemonih institucija u umetnosti i kulturi i rezima moci u reprezentaciji roda.

nedelja, 14. jun

11:00-14:00

Suzana Milevska

KOLABORATIVNO PISANJE O UMETNOSTI [radionica] *

Pisanje se obično smatra usamljeničkim i individualnim kreativnim procesom. Nakon kratkog uvoda koji se bavi poznatim primerima kolaborativnog pisanja, u okviru radionice sledi eksperimentalni proces praktične primene ovog metoda. Učesnici radionice će se okupiti u manje grupe strukturirane oko zajedničkih interesovanja i tema, i raditi na metodologiji i tekstovima – „produktima” kolaborativnog pisanja.

18:00

[ilegalni_bioskop]

STEAL THIS FILM II

predstavlja: Marta Popivoda

Ukradi ovaj film je filmski serijal koji dokumentuje internacionalni pokret usmeren na borbu protiv intelektualnog vlasništva. Film je produciran od strane “The League of Noble Peers”, a objavljen je i distribuiran kroz BitTorrent peer-to-peer protokol.

Ukradi ovaj film – drugi deo, snimljen je 2007. godine. Tematski, film ispituje tehnološke i kulturne aspekte rata oko autorskih prava, kao i kulturne i ekonomske posledice Interneta. Kroz intervjue sa značajnim akterima ove borbe (Felix Stadler, Lawerence Liang, Sebastian Luetgert…) istražuje se izjava Marka Gettyja da je “intelektualno vlasništvo nafta 21. veka”. Argument u korist Interneta svakako je njegova decentralizovana struktura, u čiju su medijsku materijalnost upisane procedure slobodne razmene informacija, koje obesmišljavaju logiku copyright sistema.

20:00

Jan Ritsema

O IMPROVIZACIJI [javni razgovor]

Predavanje je pogrešan termin kada je reč o samoobrazovanju. Samoobrazovanje inicira onaj koji želi da zna, a ne onaj koji zna.

Javni razgovor možemo iskoristiti da postavljamo pitanja i zajedno razmišljamo o improvizaciji… Ja ću se pripremiti i fokusirati na temu, ali pokretanje i preuzimanje potencijalnog znanja treba da bude sasvim u vašim rukama.

Jan Ritsema (St Erm, Fr) je holandski reditelj I kulturni aktivista. Osnivac je Foruma za izvodjacke umetnosti – PAF (http://pa-f.net) u Francuskoj, koji okuplja najznacajnije aktere nezavisne evropske scene izvodjackih umetnosti. Jedno od bitnih polja njegovog delovanja je samoobrazovanje u umetnosti i kulturi.

ponedeljak, 15. jun

11:00-14:00

Jan Ritsema

O IMPROVIZACIJI [rad u grupi] *

I radionica je pogrešan termin kada je reč o samoobrazovanju. Samoobrazovanje ne podrazumeva učitelja koji prenosi svoje iskustvo i kojem se treba podrediti. Naprotiv, to znači da ovladate znanjem i steknete iskustvo koje vama treba i kojim želite da se kontaminirate.

Rad u grupi na temu improvizacije započinje vašim predlozima. U tom smislu, radionica sa mnom je rad sa vama i podrazumeva zajedničku problematizaciju teme. Prvo treba da uspostavimo principe i granice teme: o kojoj improvizaciji govorimo, i sa kojim ciljem improvizujemo. Zatim je potrebno da definišemo nivo poznatih i nepoznatih elemenata u takvoj postavci. O svemu ovome ćemo razmišljati zajedno ili, još bolje, neka to bude okvir u kojem ćete vi razmišljati o njima.

17:00-19:00

Ana Vujanović

ŠTA JE INTERDISCIPLINARNA DRAMATURGIJA? [kolektivni brainstorming] *

Potreba za njom raste, zajedno sa pojavom novih izvođačkih disciplina i tržišta, preko i izvan dramskog teatra. Ona postaje reč koja se sve češće čuje. Znamo da je na evropskoj sceni već uobičajena praksa. Mnogi veruju da je i u lokalnim kontekstima postala toliko zastupljena da je već često samo fancy ukras brojnih radova. Ali, šta je u stvari interdisciplinarna dramaturgija? Nemamo ni artikulisan diskurs niti metodološki paket za njeno prakticiranje. Imamo samo intuicije, polovična znanja, uglavnom tuđa iskustva i neke primere. U redu, krenućemo od toga.

Na kolektivno brainstormovanje su pozvani svi koje zanima interdisciplinarna dramaturgija – bili oni koreografi, performeri, dramaturzi, reditelji ili teoretičari – a misle da ne znaju šta je to. Ponesite intuicije, znanja, primere i pitanja, kao i otvorenost za prelaske iz teorije u praksu i za kretanje kroz umetničke discipline.

Dr Ana Vujanovic (Beograd) je freelance radnica u oblasti izvodjackih umetnosti i kulture. Prvenstveno se bavi kritickom teorijom, dramaturgijom i kulturnom politikom. Deluje na nezavisnim scenama u Srbiji, regionu i internacionalno i stalna je saradnica TkH platforme (http://tkh-generator.net).

20:00

Florian Schneider

RAT REČI

Rečnici u kontekstu pedagogije koncepta [predavanje+diskusija]

Ima li mogućnosti da se koncept “rečnika” revalorizuje u kontekstu “pedagodije koncepta”? Pod kojim uslovima se proizvode novi koncepti? Kako se može prisvojiti transformativna moć kreiranja novih koncepata: izmišljanjem novih reči i terminologija, revalorizovanjem onih postojećih, pomeranjem ili preokretanjem njihovih značenja?

Čin kreacije se ne uspostavlja kao komunikacija koja uvek teži da obnovi konsenzus i koja traga za univerzalnim, već se pojavljuje kao singularni trenutak, neočekivani susret, događaj.

Na prezentaciji ću predstaviti projekat Dictionary of War (“Rečnik rata”) (http://dictionaryofwar.org). Govoriću o njegovoj pozadini i motivacijama, kao i o rezultatima, postignutim u devet dosadašnjih izdanja projekta.

Florian Schneider (Berlin/Brisel) (http://www.kein.org) je filmski autor, pisac i aktivista novih medija. Njegov rad fokusira se na prelazak granica izmedju mejnstrim i nezavisne kulture, umetnosti i aktivizma, teorije i open source tehnologije.

utorak, 16. jun

11:00-14:00

Florian Schneider

RAT REČI [radionica] *

U okviru radionice diskutovaćemo o seriji mogućih koncepata, koji se bave pitanjima produkcije, performansa i pozicioniranja “sopstva” u odnosu na pozadinu onoga što je danas artikulisano kao “obrazovni preokret”.

14:30

RAŠKOLOVANO.ZNANJE(o^o) – CIKLUS 2009/10. [završna diskusija+neformalni razgovori]

Vreme i prostor ostavljeni za refleksije isustava iz Šverca znanja!, za razgovore o prvoj godini projekta Raškolovanog znanja, za predloge i artikulaciju budućih tema rada, kao i za konkretne dogovore između učesnika Otvorene nedelje iz Beograda i Skoplja o pokretanju mogućih radnih grupa. Takođe, dobra prilika da organizatore Raškolovanog znanja pitate sve što je ostalo nejasno o strukturi projekta i učešću u njemu…

http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/digg_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/reddit_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/stumbleupon_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/delicious_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/technorati_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/google_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/myspace_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/facebook_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/twitter_48.png

Tag Cloud