raškolovano.znanje(o^o)

Icon

kolektivno samoobrazovanje u umetnosti i kulturi…

Prezentacija – performans: NAME RADYMADE :: Janez Janša

Poznati francuski filozof je od 29.03. do 04.04. 2010. gostovao u Srbiji, Hrvatskoj i Sloveniji, povodom objavljivanja njegove dve knjige na ex-YU prostorima (Učitelj neznalica, Poetika znanja). Ovom prilikom održao je tri predavanja i više javnih i internih diskusija.

Učesnici projekta Raškolovano znanje imali su priliku da se sretnu i diskutuju sa francuskim filozofom o njegovom predavanju u Beogradu, kao i o njegovim kritičkim idejama iz knjige Učitelj neznalica, koja predstavlja jednu od tri najznačajnije reference za sam projekat.

Ovde mozete naći audio dokumentaciju Ranciereovog razgovora sa učesnicima projekta Raškolovano znanje:

Ovde mozete naći audio dokumentaciju Ranciereovog predavanja “Metoda jednakosti: politika i poetika”:

http://boo.mi2.hr/~pietro/Method_of_Equality.mp3

::  sažetak predavanja

Na prvi pogled čini se neobičnim govoriti o metodi jednakosti. Jednakost se općenito smatra činjenicom ili idealom. I za one koji je smatraju dobrom, pitanje metode obično jest kako doći do tog dobra polazeći od situacije nejednakosti. No, govoriti o putu koji nas vodi prema ili ka jednakosti jest već odabir metode: metode nejednakosti. Metoda nije ponajprije odabir najboljeg puta. Ona je više način da se fiksiraju ishodišna i krajnja točka na putu. Metoda nejednakosti obećava oslobođenje tako što nas želi upoznati sa moćima kojima smo uvjetovani i sa iluzijama koje vlast koristi da nas obmane i zauvijek odredi svo naše djelovanje. Ta metoda zapravo radi na utvrđivanju našeg osjećaja neukosti i nemoći, a sve kako bi osigurala nejednakost.

Govoriti o metodi jednakosti znači preokrenuti takvu logiku. Metoda jednakosti pretpostavlja da jednakost nije cilj, već ishodišna točka i način djelovanja. Metoda jednakosti si postavlja zadatak proučavanja načinâ pomoću kojih jednakost postaje činom i obrascem u svijetu koji je uvjetovan poretkom nejednakosti: počevši od najneznatnijih preobrazbi percepcija, gesti i sklonosti, preko načina na koji se jednakost pojavljuje u pričama ili slikama pa sve do veličanstvenih očitovanja moći sviju nas. Ta metoda pretpostavlja raskid s percepcijom svijeta koji se dijeli na mase neukih i malobrojne učene. Ona istodobno podrazumijeva i da se iznova promisli što su to znanje i neznanje. Pretpostavlja ukidanje disciplinarne podjele. Metoda jednakosti želi filozofske argumente, objašnjenja društvenih znanosti, priče samoukih, političke deklaracije i književne fikcije iznova upisati u jezičku jednakost i mišljenje u kojemu svi imamo udjela. Ona ih analizira kao izraze zajedničke sposobnosti iznalaženja predmeta, argumenata i priči, ali i kao specifične oblike intervencije u beskonačnom ratu argumenata jednakosti i argumenata nejednakosti.

Za više informacija o filozofu, objavljenim knjigama i događajima u Beogradu, Zagrebu, Rijeci i Ljubljani, pogledajte:

http://ranciere.mi2.hr/

http://www.edicijajugoslavija.net

TkH PLATFORMA

U okviru projekta Raskolovano znanje(o^o)*

VAS POZIVA NA

Prezentaciju – performans: NAME RADYMADE

Janeza Janše

utorak, 20.april 2010, 20:00 / Magacin u Kraljevića Marka 4

Šta je lično ime? Koja je njegova uloga u društvu? Koliko je lično ime zaista lično ako uglavnom ima javnu funkciju? Šta se dešava kada je lično ime neke javne ličnosti iznenada umnoženo i počinje da se pojavljuje lokalno i internacionalno u kontekstu koji nije njegov originalni? Šta lično ime znači u smislu brenda u savremenom neo-liberalnom društvu? Šta za javnu ličnost znači kada odbaci svoj etabliarani brend i nastavi karijeru pod sasvim novim imenom?

Projekat NAME izveden je 2007. godine, da bi 2008. godine bila realizovana izložba NAME Readymade i izdata knjiga. Radi se o projektu tri slovenačka umetnika koji su zvaničnom procedurom promenili svoja imena u Janez Janša, ime tadašnjeg konzervativnog, ekonomski liberalno orijentisanog premijera Slovenije. Od tada se autori dosledno predstavljaju novim imenom u svim administrativnim poslovima i umetničkom delovanju. Ovim radom Janezi Janše pokušavaju da intervenišu u sam centar sopstvenih realnosti i realnosti konteksta u kome žive i rade, koristeći procedure tipične za savremenu umetničku praksu – transformaciju, prevod, reprezentaciju i mimikriju. Autori radom NAME preokreću klasičnu dvadesetovekovnu relaciju između života i umetnosti: od umetnosti kao životu ka životu kao umetnosti.

Tokom događaja u Beogradu, Janez Janša će provesti publiku kroz seriju umetničkih, političkih, administrativnih i medijskih akcija, sa fokusom na izložbu NAME Radymade. Izloženi radovi (lične karte, pasoši, bankovne kartice, izvodi iz matičnih knjiga itd) deo su same realnosti njihovih života, koji dobija status umetničkih artefakata.

Name – Readymade + Winter im Herbst from autokolor on Vimeo.

NAME Readymade projekat je realizovan u produkciji Aksiome – instituta za savremenu umetnost iz Ljubljane i festivala Steirischerherbst iz Graca, u saradnji sa časopisom Maska i Modernom galerijom iz Ljubljane.

Realizacija događaja u organizaciji TkH je podržana od strane Ministarstva kulture Republike Slovenije, Grada Ljubljane, Ministarstva kulture Republike Srbije i Švajcarskog programa za kulturu za zapadni Balkan.

Više o projektu: http://www.aksioma.org/name/index.html

*RASKOLOVANO.ZNANJE(O^O) je projekat kolektivnog samoobrazovanja koji se obraća savremenim nezavisnim kulturnim scenama u regionu, sa ciljem da istrazuje i promovise alternative tradicionalnom hijerarhijskom modelu obrazovanja. U pogledu metodologije, projekat problematizuje koncepte individualnog autorstva i ekspertize i zalaze se za otvorene kolektivne (samo)obrazovne strukture u kojima samoorganizovane zajednice obezbeđuju horizontalnu produkciju, razmenu i distribuciju znanja.

http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/

http://www.facebook.com/group.php?gid=78283563826&ref=n

http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/digg_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/reddit_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/stumbleupon_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/delicious_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/technorati_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/google_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/myspace_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/facebook_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/twitter_48.png

Postpedagogija :: Miško Šuvaković

Pojam ‘postpedagogija’ je izveo američki deridijanac Gregory L. Ulmer u vezi sa koncepcijama ’scene pisanja’ Jacquesa Derride, a primenio ga je na sasvim različite ‘autore’, kao što se u psihoanalitičar Jacques Lacan, skulptor i performance umetnik Joseph Beuys, filmski reditelj Sergei Eisenstein i pozorišni reditelj Antonin Artaud. Za Ulmera pojam postpedagogije (post/e/-pedagogy) ukazuje na kretanje preko konvencionalne pedagogije do uspostavljanja pedagogije u eri elektronskih medija.

Ja ću u ovom tekstu post-pedagogijom označiti nekoliko različitih mogućnosti:

(1)   otvaranje tradicionalnog pedagoškog procesa (procesa prenosa ‘ideja’ /znanja/ od učitelja na učenike) ka istraživačkom ili bihevioralnom radu ravnopravnih saradnika koji uče jedni od drugih[1],

(2)   anarhističko destruisanje  kanona, pravila, kriterijuma i zakona pedagogije, na način izvođenja pedagoške situacije kao ludističkog i emancipatorskog čina stvaranja[2],

(3)   poništavanje (destrukcija, dekonstrukcija, relativizacija, decentraliziranje, relativizacija odnosa margine i centra) sopstvenog statusa ‘učitelja kao posednika znanja’[3],

(4)   postavljanje teorijskog ili pedagoškog predavanja kao otvorenog, nomadskog i interaktivnog umetničkog dela[4],

(5)   izvođenje teorijskog, autopoetičkog ili pedagoškog predavanja kao ‘događaja’ koji se ne može precizno identifikovati kao predavanje u teorijskom smislu, kao umetničko delo (meta-predstava) ili kao neka vrsta promotivne radionice[5],

(6)   postavljanje čina teorijskog izlaganja kao scenskog događaja ili na način scenskog događaja sa razradom posebnih retoričko-verbalnih, bihevioralnih (telesno-gestualnih) i medijskih (upotreba reproduktivnih medija oprimerenja stavova) primera ili artikulacija-i-atrakcija na sceni izlaganja (predavanja i poduke)[6],

(7)   postavljanje čina teorijskog izlaganja u sistem medijskih reproduktivnih komunikacija (radio, televizija, LP ploče ili CD-i)[7],

(8)   izvođenje teorijskog čina izlaganja u sistem interaktivnih elektronskih medija (kompjuterske mreže ili tehnike multimedije i VR /virtuelne realnosti/)[8], drugim rečima, ovde postoji mogućnost očekivanja odziva slušaoca i njegovog intervenisanja u okviru predloženih predavačevih tema i eksplikacija,

(9)   uspostavljanje bilo koje umetničke prakse kao osnovnog modela (tela) kojim se izvodi prikazivanje, zastupanje, demonstriranje ili označiteljsko izvođenje (testiranje) teorijskih pretpostavki i mogućnosti, to znači da se pokazuje sredstvima umetnosti kako se uspostavlja teorijski metagovor (pedagoški nivo) i kako se u metagovor uvode označitelji (lanci, mreže) koji pokazuju kako metagovor biva nemoguć, ali postoji i inverzni put koji pokazuje kako se teorija uvodi u umetnost posredstvom performerskih i teatarskih taktika, odnosno, kako se za teoriju konstruišu stvarna ili prividna tela ‘od’ tragova umetnosti.[9]

Verovatno su mogući i drugi različiti primeri. Ali, ono što je bitno za razumevanje postpedagogije jeste da se ‘pojam’ pedagogije redefiniše (transformiše, transfiguriše) kao ‘produktivna praksa izvođenja’ na stvarnoj ili fikcionalnoj ’sceni’ (ekranu). Pri tome, pedagoški čin nije prenošenje jednog ‘kristalisanog znanja’ od jednog subjekta (subjekta-gospodara znanja) ka drugom subjektu (subjektu-bez-znanja), već jeste uspostavljanje mogućnosti da različiti individuumi na konceptualno demonstrativan način konstruišu sebe i drugog kao subjekta znanja posredstvom teorijskih, umetničkih ili kulturno-medijskih materijalnih aparata. Reč je, zapravo, o dinamičnim interaktivnim epistemologijama ili teoriji na delu.


[1] Taj proces učenja kroz istraživanje je razrađen u grupi Art&Language početkom 70ih godina. Na primer, Therry Atkinson i Michel Baldwin ga definišu sledećom shemom: “Searched by the index of = def. A-L(x)(if x is a member of A-L then (($y) x learns a from y and x ¹ y))”.

[2] Na primer, različite strategije Johna Cagea tokom njegovih univerzitetskih predavanja. Jedan takav postpedagoski gest je davanje najviše ocene ‘A’ na početku držanja kursa bez provere znanja koja se obično vrši na kraju kursa.

[3] Na primer, Cvetan Todorov o kasnom Rolandu Barthesu govori kao o ‘misliocu’ i ‘piscu’ koji obara diskurs učitelja. On kaže da Barthesove knjige nisu izlaganje ideja, nego verbalni gestovi (action writing). On kaže da se Barthes razvija od teroriste (onog koji konstruiše, menja i nudi epistemologiju) u egositu (onoga ko uživa u epistemologiji).

[4] Na primer, predavanja Josepha Beuysa koja su izvođena kao umetnički događaj (performance, happening, akcija).

[5] Na primer, predavanja Roberta Wilsona koja on drži kao neku vrstu pedagoškog ili teorijskog performancea tematizujući i tumečeći svoju teatarsku poetiku.

[6] Ovom vrstom predavačkog rada su se bavili mnogi. Mogu se, u modernoj, navesti predavanja Martina Heideggera ili Ludwiga Witgensteina, o čemu postoje brojne anegdote. Na primer, o Heideggerovom pevanju ili Wittgensteinovom ležanju na podu učionice dok predaje. Ali, zamisao konceptualno namerene teatralizacije predavačko-pedagoškog čina se može otkriti u Lacanovima predavanjima o matemima ili njegovom televizijskom nastupu i predavanju koje je držao za mediji televizije o samoj televiziji. Tu se mogu navesti i predavanja filozofa Jacquesa Derride, filozofa Petera Sloterdijka, teoretičara kultrure Borisa Groysa…

[7] Mnogobrojni primeri se mogu navesti od Johna Cagea do Jacuesa Lacana, Jacquesa Derride ili Salvoja Žižeka.

[8] Primeri su različiti i mogu se naći mnogobrojni net-artisti ili teoretičari čiji se rad posredstvom mreže komunicira. kroz pedagoške moduse (na primer, critical art ensemble).

[9] Primer su teorijsko-teatarski ili teorijsko performerski radovi TkH: Teorije koja Hoda. TkH je radila sa teorijskim konstrukcijama koje je realizovala kroz javno (performersko) izvođenje da bi pokazala telo teorije.

http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/digg_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/reddit_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/stumbleupon_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/delicious_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/technorati_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/google_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/myspace_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/facebook_48.png http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/twitter_48.png

Tag Cloud